Berlin

17.03.09

Svaki grad ima prostore koji žive u imaginaciji, kaže mladi slovenački pisac Aleš Šteger, autor knjige „Berlin”
Berlin, grad kulture, doseljenika i multikulturalnosti, grad pekara, usamljenosti i slobode, rodni grad Valtera Benjamina, junak je nove knjige „Berlin” mladog slovenačkog pisca Aleša Štegera (1973), koju je kod nas objavio „Arhipelag”, u prevodu Ane Ristović. Štegerov Berlin prelomljen je kroz poetsku vizuru, u tekstu se oseća živo duhovno prisustvo Gotfrida Bena, odjeci reči Brehta, E.T.A. Hofmana, Alfreda Deblina, Elze Lasker Šiler. „Vavilonska kula se srušila zato da ništa ne bismo naučili i da bi iz ruševina i zaborava mogao izrasti Berlin”, napisao je Šteger u ovoj knjizi koja se može žanrovski odrediti kao putopis, zbirka priča i kao esejističko delo, inače, nastalo tokom stipendije umetničkog programa DAAD, 2005. i 2006. godine.

Aleš Šteger bio je nedavno gost svog beogradskog izdavača, a u razgovoru za „Politiku” objašnjava zašto mu je toliko važno ovo srpsko izdanje knjige o Berlinu.

– Ana Ristović mi je 1996. godine poslala knjigu Valtera Benjamina, koja na vrlo intiman način govori o njegovom detinjstvu u Berlinu, na početku 20. veka. Ta knjiga na intiman način govori i o berlinskim ulicama, kućama i ljudima kojih sada više nema. Ali, čini se kao da su svi oni postojali samo da bi ta Benjaminova knjiga bila napisana, a napisana je tako da u potpunosti može da se doživi ono vreme. To sam i ja, delimično, pokušavao da postignem u svojoj knjizi: da se energija i aura grada osete u mom tekstu, u opisima ulica i trgova Berlina – kaže Šteger.

Čini se da, zbog poetske emocije ili dubokih naslaga tragične istorije, Berlin u Štegerovoj knjizi odiše melanholijom koju autor objašnjava načinom na koji se sa strane može posmatrati protestantska kultura.

– Ako mi se nešto činilo tužnim ili melanholičnim, često sam pomišljao da to ima veze sa mojim odrastanjem u drugoj kulturi koja, ipak, na drugačiji način tumači neke znakove. Nemci to već tako ne osećaju, smatra Aleš Šteger, primećujući da je najupečatljiviji deo istorije Berlina, svakako, čitav 20. vek u kojem je počela velika ekspanzija grada.

– Ali i kroz čitavu svoju istoriju osećalo se da je Berlin grad koji je predstavljao imaginarnu granicu između Slovena i Germana. Kada nisu mogli da se slože dolazilo je do ratova – dodaje naš sagovornik.

Da li su istok i zapad samo strane jednog grada, sada posle 20 godina od pada Berlinskog zida? Na ovo pitanje Šteger odgovara zapravo kao žitelj ovog grada.

– Berlina ima puno. Tamo svaki kvart egzistira kao posebni Berlin, kao grad u gradu. Ova, druga, podela između Zapada i Istoka još pokušava da opstane jer je to pitanje i identiteta ljudi koji tamo žive. Smešno je videti porodice koje su odrasle na Istoku, a na Zapad se preselile odmah nakon pada Zida, pri tom čuvajući svoje stare navike. I obrnuto, neke delove istočnog Berlina, koji imaju najlepšu arhitekturu, naseljavaju ljudi iz zapadnog Berlina. Tamo se ponašaju kao zapadnjaci, tako da se razlike osećaju. Ipak, Berlin je multikulturalni grad. Tu žive doseljenici sa svih strana i zbog toga je ovo liberalan grad.

Na mahove, Berlin je porinut u gorku krivicu, a, po mišljenju Štegera, to su osećanja generacija ljudi čiji su očevi bili krivci za Drugi svetski rat.

– Nemci su često pozitivno lišeni potrebe da se istorija redefiniše. Distanca je dovoljno velika da se vide i druge strane, protivnici režima, kao i zločini koji su učinjeni Nemcima posle rata. Ali, to samo dopunjuje mozaik koji može da se vidi na ulicama grada, u nekim obeležjima. Ne ispušta se iz vida ono što se desilo. Teme ratne krivice pretočene su u umetnost, književnost i film u najpozitivnijem smislu – dodaje Aleš Šteger.

Teško da ima nečega što bi u literarnom smislu povezivalo gradove kao književne junake; za Štegera je Berlin jedinstven po svojim velikim stanovima gotovo zenovske estetike i minimalizma. Beograd je, kaže, neverovatno „porastao”, a neki njegovi delovi, opet, doživeli su i opadanje. Zatim, razmišlja o rodnoj Ljubljani:

– Svaki grad ima prostore koji žive u imaginaciji, ili su ti prostori zatvoreni i tvore imaginativno u samom gradu. Tu se stvari radikalno razlikuju. Slovenci imaju na kovanici od 10 centi otisnutu jednu zgradu, Katedralu slobode. To je skica slovenačkog arhitekte Plečnika za slovenački parlament. Međutim, ta zgrada nikada nije bila izgrađena. Čudno je da se na novcu nalazi otisak zgrade koja je ostala samo u zamisli, ali to konstruiše drugačiji odnos prema realnosti i prostorima imaginacije i mogućnosti. Mislim da tako nešto u Berlinu ne bi bilo moguće, tamo je važno ono što je vidno prepoznatljivo, što može da se poseti...

Marina Vulićević