Beograđanke

22.10.14

Posle jedva nešto više od tri meseca od objavljivanja, u štampi je već šesto izdanje knjige Beograđanke (Laguna) poznatog proznog i dramskog pisca Igora Marojevića. Ovaj podatak može da iznenadi poznavaoce njegovog opusa, jer je reč o autoru koji dosad nije pokazivao komercijalnu stranu svog rada. Razlozi možda deluju još neobičnije kad se ima u vidu da su Beograđanke zbirka priča.
Izgleda da je Marojević svojom novom knjigom pogodio neki novi arhetip, nešto u vezi sa glavnim gradom i njegovim žiteljima što su čitaoci a pre svega čitateljke bile u stanju da osete ali ne i da izreknu i da je to umesto njih učinio pisac...

Šta mislite, šta je to što publiku tera da toliko traži vašu knjigu?

- Ne mogu da budem sasvim siguran. Beograđanke nisam pisao da budu hit, već naprotiv, reč je o poprilično ekstremnom štivu, a ja nisam preterano razmišljao o njegovim učincima. Kad to kažem, na umu imam i poetičku ekstremnost, u vidu pisanja urbanog narativa sasvim iz ženskog ugla i u stilu digitalnog realizma koji do pojave ove knjige nije imao predstavnika u srpskoj književnosti. Drugi njegov predstavnik je Aleksandar Ilić, tvorac sintagme digitalni realizam i autor vrlo dobrog i aktuelnog romana PR.

Znači niste odgonetnuli otkud ovakav uspeh „Beograđanki“?

- Neke čitateljke javile su mi da se vidi da je knjiga pisana iskreno i da su mogle da se prepoznaju u pojedinim mojim junakinjama. Verovatno je to u pitanju. I možda izvesna privlačnost mojih vitalističnih i individualističkih junakinja.

Da, ali knjiga je prilično mračna za jedan bestseler?

- Možda se publika zaželela mraka nakon svih tih komercijalnih narativa koji prodaju laži o izrazitoj lepoti života i lakoj mogućnosti hepienda. Konačno, i najbolje američke serije koje sam gledao poslednjih godina, Fargo i Breaking Bad, govore gotovo samo o negativnim junacima, a postigle su priličan komercijalni uspeh. Mrak je možda neprijatniji, ali tačniji. A naročito u uslovima večite srpske tranzicije.

Opisujete snalaženje Beograđanki u uslovima mobinga, mačizma, vršnjačkog i internet-nasilja, digitalizovanja „realnog života“, prisilnog poslovnog prekvalifikovanja, burazerske ekonomije... Sve su to aktuelne teme. Da li se, pomalo paradoksalno, može reći da su „Beograđanke“ deo angažovane književnosti?

- Može se reći da je to knjiga koja je, između ostalog, angažovana. I ne vidim zašto bi suštinski to bilo imalo paradoksalno.

Po činjenici da su na Lagunin nagradni konkurs inspirisan „Beograđankama“ pristigle čak 124 priče, mora se priznati da ova knjiga ne tera samo na masovno čitanje nego i na pisanje? Kako se osećate s obzirom na to da očigledno imate poetičke sledbenike?

- Nije to sasvim novo. I ranije su neki pisci priznavali uticaj neke od mojih knjiga na sopstvenu poetiku. Što se samog Laguninog konkursa tiče, posebno mi je bitno što su u pitanju pisci u povoju. A najbitnije je to što je na konkurs pristiglo nekoliko baš dobrih i zrelih priča, bile one inspirisane Beograđankama ili ne.

Koliko vam je značilo što vas je Aleksandar Gatalica uvrstio u kratkopričašku „reprezentaciju Jugoslavije“, „Generaciju 23“, čije radove objavljuje Blic kao deo antologije ex-yu kratke proze na temu raspada bivše zemlje i posledica?

- Neki priređivač bi me uvrstio, neki ne. Sad, Gataličino mišljenje cenim više od mišljenja ogromne većine ovdašnjih stvarnih ili mogućih priređivača. Važno je da se tim projektom bar malo obnavlja zajednički kulturni prostor koji je glupo ne koristiti, i da se njime čini upečatljiva inicijativa za vraćanje priče u novine i, samim tim, za popularisanje ovog žanra koji je ugrožen u opštoj romanocentričnosti.

Ni po uspehu „Beograđanki“ se ne bi reklo da je taj žanr u komercijalnoj krizi... Čini se da vaša knjiga u tom smislu vrši važnu misiju povratka položaja priče u srpskoj književnosti?

- I inače mislim da nema razloga za inferiornost kratke priče ni u komercijalnom smislu. Više bismo mogli govoriti o klimi, proceni većine izdavača i pristupu samih proznih pisaca tom problemu. Ali vreme je takvo da bi fragmentarna naracija mogla adekvatnije da ga opiše nego epska, romaneskna. Osim toga, ako je priča na neki način kratki roman, zašto bi čitaocu bilo u interesu da kupi samo jedan roman, a ne zbirku desetak vrlo kratkih romana?

Na kraju, najiskrenije: koliko ste menjali sopstvenu poetiku da biste napisali knjigu koja će naići na ovoliko dobar odziv?

- Čini mi se, ni najmanje. Jednostavan izraz i pisanje iz ekstremno tuđe tačke gledišta već sam primenio u Majčinoj ruci, s tim što tamo govorim iz pozicije šesnaestogodišnjeg vojvođansko-crnogorskog dečaka a ovde iz pozicije Beograđanki. Ali princip je tu istovetan, fingiranje glasa odnosno glasova sasvim drugačijih bića. Sličan pastiš, ne određene književnosti nego određenih tuđih pripovednih glasova, možete naći i u Šnitu i Žegi. S druge strane, neke elemente digitalnog realizma već sam primenio u Parteru. S tim što je to, naravno, bilo mnogo manje osvešćeno nego u Beograđankama.

AUTOR: DOMAGOJ PETROVIĆ

05.09.14

Ako se inače pretežno bavim načinom na koji se dvadesetprvi i devetnaesti vek prelamaju u našem društvu/našim društvima i kroz pojedince, Etnofikcija je posvećena dvadesetom, najneveselijem i najgorem od svih stoleća. Prošli vek prelamam kroz priču o nekoliko evropskih naroda koji su zbog vlastitog etnocentrizma tokom tog razdoblja doživeli izolaciju. U pitanju su Nemci, Španci i Srbi, a gde su oni, tu negde su i Hrvati, ali i Crnogorci i Albanci, kao bitna kontrolna instanca i narodi s kojima su Srbi imali bliske, nekad i krvavo bliske odnose
Povod za razgovor sa književnikom Igorom Marojevićem (Vrbas, 1968.) hrvatsko je izdanje njegovog romana Schnitt, predstavljeno juna ove godine u Zagrebu. Hrvatskom je čitalaštvu poznat i preko časopisa Quorum, koji mu je posvetio tematski broj. Novelu „Obmana Boga“ objavio je 1997. godine, a potom i romane „Dvadeset četiri zida“, „Žega“, „Šnit“, „Parter“ i „Majčina ruka“, te zbirke priča „Tragači“ i „Mediterani“. Autor je nagrađene knjige eseja „Kroz glavu“. Njegova dela ili njihovi odlomci prevedeni su na celi niz europskih jezika. Napisao je i dramu „Nomadi“ koja je u produkciji barselonskog Instituta za teatar izvođena na katalonskom i španskom jeziku.
*Imate li prve utiske čitateljsko-kritičarske javnosti o romanu Schnitt ?
- Još ne. Bilo je nekoliko intervjua, ali pretpostavljam da je rano očekivati prve kritike. Knjiga koju sam objavio u Beogradu, Beograđanke, i to kao prvo izdanje, nekoliko dana posle zagrebačkog Schnitta, još nije dobila prve kritike, ne računamo li blogove.
*Reč je o drugom izdanju, nakon beogradskog (Laguna, 2007.); štivo je unekoliko prekomponovano, neki su se likovi doslovno izgubili između dve verzije. Nije prvi put da posežete za ovakvim postupkom, ovoga je puta, stiče se utisak, roman dobio na dinamici. Da li je ta, uslovno rečeno, zanatska disciplina, teška za autora, ili ste sve vreme dorađivanja olovkom i gumicom bili uvereni da samo tragate za konačnom verzijiom?
- Nisam ja ništa od toga izmislio. Ko misli da jesam, neka proveri šta je sve radio Volt Vitman sa različitim verzijama svoje zbirke poezije “Leaves of Grass”. Legitiman je i taj pristup, kao i onaj u kojem autor prvu verziju svoje knjige smatra i konačnom, i više ne radi ništa na njoj. Naravno da sam ovakvom, pa makar i dinamičnijom, verzijom Schnitta, samo tragao za njegovom konačnom verzijom, koja će se pojaviti za nekoliko godina, kada od pet njenih sastavnih delova budem u koricama iste knjige sastavio Etnofikciju.
*Šta ste rekli Schnittom, u kakvoj je korelaciji ovaj roman sa ostala četiri iz nedovršenog petoknjižja?
- Iako nije prvi objavljen roman u tom nizu, on će otvoriti Etnofikciju, dajući joj donekle fantastički uvod koji će imati svoju surovorealističku protivtežu u petoknjižju. U konačnom redosledu on će biti tek deo jednog velikog romana, koji će moći da funkcioniše kao zaseban roman jedino ako se tih pet delova čitaju drugačijim redosledom, pa i po hronologiji objavljivanja izvornih verzija. Lik kojeg neki kritičari nazivaju alter-egom moje neznatnosti Schnitt će uvesti tek kao priređivača, da bi on tek u trećem i četvrtom romanu u nizu postao glavni junak petoknjižja, te da bi na kraju... Polako, možda ni sam još nisam siguran šta će biti na kraju.
*Dosad objavljeni romani iz petoknjižja koje ste zamislili ostavljaju utisak nevesele šetnje kroz noviju istoriju. Da li je reč o zbirci stvaranoj da otvori i unekoliko apsolvira teške, nevesele teme?
- Ako se inače pretežno bavim načinom na koji se dvadesetprvi i devetnaesti vek prelamaju u našem društvu/našim društvima i kroz pojedince, Etnofikcija je posvećena dvadesetom, najneveselijem i najgorem od svih stoleća. Prošli vek prelamam kroz priču o nekoliko evropskih naroda koji su zbog vlastitog etnocentrizma tokom tog razdoblja doživeli izolaciju. U pitanju su Nemci, Španci i Srbi, a gde su oni, tu negde su i Hrvati, ali i Crnogorci i Albanci, kao bitna kontrolna instanca i narodi s kojima su Srbi imali bliske, nekad i krvavo bliske odnose.
*"Autor ne zastupa nijedan ideološki stav iznesen u ovoj knjizi", Vaša je napomena na početku romana. O čemu je reč, stvaranju dodatne iluzije istinitosti, dozvoljenom, dakako, ili mnogo prizemnijem ograđivanju, zbog iskustva sa ne uvek naklonjenom kritikom?
- Priznajem da je u pitanju pomalo prizemno ograđivanje, uzrokovano svešću o ograničenosti i zaostalosti interpretativne zajednice. U romanu su date imitacije i parodije tekstova iz postojećih i izmaštanih ustaških, četničkih, komunističkih i nacionalsocijalističko i “socijalnacionalističkih” novina. Mnogi od tih priloga pisani su u prvom licu, a ovde se rado brka pozicija autora i pripovedača. Pošto je ionako prisutno hiperideološko čitanje mojih knjiga, hteo sam da poručim da nijedna od tih ideologija nije moja.
*Zemun u vreme Drugog svetskog rata, flert sa arhaičnim novinskim napisima, teritorija NDH, Srbi, Hrvati, Nemci, žene izvajanih književnih likova, Hugo Boss, prizvan iz nekih terasa svijesti, kao da je gledao Dunav jedino sa zemunske obale... Izgleda da pomalo i "lažete"?
- Pošto je Schnitt jedino moje delo sa izraženim fantastičkim elementima, u njemu dosta lažem. Svojevrsna mi je uteha što kažu da je u njemu Drugi svetski rat prikazan na način viđen u Tarantinovom “Inglorious Bastards”, koji je inače izvorno objavljen 2009. godine, a “Schnitt” dve godine ranije. Volim kad se duh vremena tako prelomi na relativno sličan način na različite oblasti, posebno ako takva korelacija ima veze i sa nekom od mojih knjiga.
*Neko je posegao i za Vašom prošlošću, književničkom, doduše. Naslućujete li odakle motivacija uglednog izdavača (Udruga za kulturu Knjigomat) da objavi roman koji je u Srbiji odživeo svoje, kako često biva sa ovakvim produktima? Doživljavate li to kao uspeh, razmišljate li o hrvatskim izdanjima drugih svojih dela, o nekoj svojoj drami na hrvatskim scenama?
- Odavno već imam pregovore sa hrvatskim izdavačkim kućama oko reizdavanja Schnitta. Verovatno je to posledica činjenice da je u pitanju roman, koji je, kako je rekao Željko Špoljar na "Arteistu”, “čak više pisan za Hrvate negó za Srbe”, s obzirom na to da tematizuje Zemun kao isečak NDH. Tako da imam svest o posebnoj, vanknjiževnoj potrebi za objavljivanjem Schnitta u Hrvatskoj i ne mogu da mislim da je to veliki uspeh. Naravno da razmišljam o daljoj saradnji sa hrvatskim izdavačima, Srbija mi je tesna, govorimo isti jezik i kulture su nam bliske. Ima tu još raznih pregovora, pa ćemo videti hoće li još koji dati ploda.
*Dela autora iz regiona koja se čitaju u Srbiji, kao i dela srbijanskih autora objavljena u regionu, temelje se, uglavnom, na dnevnopolitičkim događajima, atmosferi, utiscima. Gubimo li zbog toga, kao čitaoci, upuštanje autora u druge teme?
- To je stvar dubljih problema. Regionalni književni život nikako da profunkcioniše. Mislim da je problem, između ostalog, u različitoj visini cena knjige u Srbiji, gde su one jeftinije, jer su prilagođenije džepu publike, i Hrvatskoj, gde su cene diktirane pre svega institucijom državnog otkupa.
*Komad vaše polemike sa jednom dugogodišnjom profesionalnom književnom kritičarkom, prenet u E-Novinama, dospeo je i do književne javnosti u regionu. Niste prolivali gnev zbog “nerazumevanja okoline”, nego ste, dokazima, načeli atmosferu, kišovski rečeno, “književnih salona i saloona”. Da li ste definitivno prelomili da ulazite u rat koji košta vremena i energije, ili ste se odlučili za blažu varijantu, da govorite o književnoj produkciji, autorima i kritičarima, kada Vas neko pita o tome?
- Načeo sam atmosferu koju pominjete znatno ranije, nije pomenuta kritičarka jedina s kojom sam imao takvu polemiku. Da imam više resursa, verovatno bih se upustio u rat, ovako, kao individualac, mogu da, s vremena na vreme, pokušam da proučim i javno seciram najštetnije ili najamblematičnije slučajeve. Kao kombinacija stoika i hedoniste, nisam sklon gnevu, a i istoimena Senekina knjižica je prilično ubedljiva. Da parafraziram Boetija - i filozofija je uteha.
*Pred čitateljstvom je, zasad samo u Srbiji, Vaša zbirka priča Beograđanke. Za kratko vreme dosegla je drugo izdanje, što je u srbijanskim okvirima veliki uspeh. Pisane u ženskom rodu, prvom licu jednine, priče su i svojevrsni omaž sredovečnim ženama čija je sudbina, brutalnim banalizovanjem estradnih pisačica, pojednostavljena do uvrede. Veliki izazov, stilski, psihološki, društveni...?
- Rekao bih da je poseban uspeh u stvari to što se tako dobro prodaje jedna knjiga priča, budući da su, u komercijalnom smislu, unutar naše interpretativne zajednice, zbirke priča potpuno zanemaren žanr u odnosu na roman. Književnost smatram podrivanjem opštih mesta, pa je tako i sa drugačijim prikazivanjem sredovečnih žena koje su drugde tipski prikazane. Nije to bio mali izazov, ali nisam ni predviđao da će biti takav. Mali su mi izazovi, da "prostite, dosadni.


Bojan Tončić

25.02.15

Bookvar
Ne bez razloga prva priča nove Marojevićeve knjige zove se „Muška priča“. Ovde treba biti oprezan. Muška, jer su junakinju muškarci doveli u situaciju da napusti Beograd, ali i muška u smislu da je pripovedač žena. Naslov se dakle može čitati kao „muški svet“ u kome žena ne može da uspe, ali i junakinjino osuđivanje muškaraca. Uvodni deo priče govori nešto o smrti, o ratu, dovoljno da motiviše junakinju da se okuša u Beogradu. Ona je odlučna da uspe u novom svetu, čak i primorana. Mada gotovo sve što junakinja čini izgleda kao da je polod saveta, to je izneto iz njene perspektve. Da bi dobila imanje od bivšeg muža, ona je čak spremna da uđe u ljubavni odnos sa sudijom koji vodi brakorazvodnu parnicu. Kada se ovaj pokaže kao posesivan i težak čovek, on postaje negativac, ali i to se može posmatrati iz dve perspektive. Naravno da jena žena koja ulazi u odnos sa sudijom ne očekuje da on bude samo kavaljer, ona je malo prodata njemu, malo kurva. U junakinjinom ratu sa muškarcima konačnu presudu ne donosi sudija već njen vlasntiti sin koji odlučuje da bi ipak živeo sa ocem. To istina opravdava time što ne želi da živi u garsonjeri, ali čitaocu su jasne i druge stvari. Ona ne odustaje os ličnog rata (prosto da da otkaz) čak i kada je cela porodica njenog brata ugrožena (jer će izgubiti teretanu) dok ona može da živi od alimentaciji je obrađujući baštu sa majkom, barem za prvo vreme. Ova priča se ne završava porazom junakinje jer se ona nepobeđena, a nepobeđena je jer njena tvrdoglavost ostaje nepobeđena vraća u Bjalovar, bez muža, bez sina, bez ičega. Ukratko bi se ova priča mogla nazvati pričom o ženi koja misli da sve može.
Figura muškarca kao agresora još više je demaskirana u narednoj priči „Igrica“. Tri devojke odlučuju da kazne četvrtu zbog toga što bolje od njih igra Farmil. Uz to je ona i ciganka, početnica u igri (one su joj iz nekakvog milosrđa nabavila računar, valjda samo da bi imale od koga da budu bolje) i privlačnija od njih. Devojku zatvore u podrum i počinju da je zlostavljaju i fotografišu njeno nago telo. U jednom trenutku čini se da će doći i do silovanja jer jedna od devojaka dovodi muškarca (koji se inače dopada svima njima). Muškarac se stavlja na stranu zlostavljane devojke i pomaže joj. Potom slede ispitivanja u školi, novinske reportaže i kada junakinja biva optužena kao glavni počinilac sama doživljava agresiju od strane svoje majke. Od toga je spasava – otac. U nekoj vrsti epiloga vidimo dečka osloboditelja i devojku žrtvu u romantičnom odnosu. Priča se može čitati na mnogo načina – kao metafora za to šta kod nas znači milosrđe, kao priča o mržnji nižih društvernih slojeva, kao rasistička priča. Ipak, a o tome sama forma priče govori, ona pre svega insistira na jednoj obnovi viđenja muškarca kao zaštitnika, a ne agresora. Čak i scena kada junakinjin otac kažnjava njenu majku jer mu je mučila ćerku, ne poriče to, samo mu dodaje dozu realizma, ne inistira na crno-belom viđenju sveta.
„Filozofija za svakog“ sličnu temu obrađujena manje spektakularan način. Žena koja ima dve stvari u životu – muškarca i posao, plaši se da će izgubiti obe. Niz detalja u priči (naravno iz njene perspektive) sugeriše da će tako i biti. Posao zaista izgubi, a onda, istoga dana kada pomisli da je izgubila i muškarca, a onda shvata da to nije tako i čak da će im nešto što im je bila dnevna razbibriga doneti novac za naredni period. Moškarac je i ovde spasilac i utešitelj. Zahvaljujući jednostavnijoj radnji i manje sporednih likova, lik junakinje je dosta razvijeniji nego u prethodne dve priče. Ona je žena sa manijom gonjenja, kao i junakinja prve priče – optužuje šefa za mobing jer je i subota postala radni dan za celu firmu, recimo. A kao neku vrstu osvete, bavi se svojim privatnim stvarima u radno vreme. Ljubiteljima Karvera će se dopasiti jedna mala aluzija na njegovu Katedralu. Međutim, možda najupečatljiviji trenutak je kraj priče gde ona konačno muškarcu priznaje da je pre njega izgubila jedno dete. Ova ispovest deluje banalno. Mnoge žene su imale pobačaj. Međutim, ono što je bitno je da ona muškarcu koga sada smatra za spasitelja prizna nešto strašno o sebi, nešto što mora da joj oprosti. Ona zapravo želi da joj oprosti što je sumnjala u njega ali taj oproštaj pomera na sasvim drugo mesto. Psihološki vešto i talentovano napisana priča.
„Poslednji Filipsov model“ je priča o ukradenom pismu. Možda najmanje inovativna u knjizi, ona barem sadrži dosta komičnih elemenata. I služi kao dobar kontrast narednoj priči. Sama okosnica priče – šta se dešava kada ono što je namenjeno jednoj osobi pročita neka druga, svim korisnicima savremene tehnologije je isuviše poznata da bi se ulazilo u detalje.
Nauprot prethodnoj priči priča „Unutra“ fokusira se na stvaranja emotivneveze pomoću tehnike. Jinakinja je agorafobičarka koja se posle bombardovanja Srbije boji da izađe iz stana. Mada je ljubavna priča u centru pažnje, prava tema je zamena života internetom. Junakinja u tome savršeno uspeva. Marojević do detalja rešava probleme kako bi jedna agorafobična osoba otišla do banke, posavetovala se sa lekorom, našla posao i radila ga– sve to da ne izlazi iz kuće. Međutim, pravu komičnu nijansu daje uprav o sajber veza sa muškarcem. Ceo aubavni zaplet rađen je po klasičnom šablonu – slučajni susret, prava intimnost (seks preko kamere), razočaranje (jer mu ud „nije na kaps loku“), pa čak i hvatanje u preljubi putam satelita. Sve to ispričano uz preteranu zamenu svakidašnjih reči kompjuterskim trerminima, preteranu zarad efeksta komičnog.
Junakinja priče “Prodavnica poklona“ je žena bez muškarca. Izuzev jednog pokojnog ujaka od koga joj je ostala radnja u Londonu ona nikada nije imala muškarca u koga bi mogla da se uzda. Otac koji je na samrti (što inicira zaplet i njen odlazak u Beograd) čini se da više mari za podstanara. Nego za nju. Čak ga na jednom mestu i naziva sinom. Muškarci sa kojima se viđa su obavezno mlađi (zove ih „klincima“) i veze su joj čisto seksualne i kratke. Prilikom posete Beogradu posvađa se sa ocem u bolničkoj postelji koji čak baci pitu koju mu je donela (simbolički je pljune) a za to vreme je njen dečko iz Londona kome je poverila radnju opljačka. Na kraju priče prosjak koji joj je tražio da mu da više nego je hteta poljune za njom. Taj prosjak je simbolička figura svih muškaraca u njenom životu, koji su uvek od nje nešto tražili, žalili se a nisu nudili ništa za uzvrat. Figura muškog spasioca i ovde postoji. To je izvesan slikar Grbić koji je upoznaje za vreme svoje izložbe u londonu. Upravo je ovaj lik to što priči daje poseban šmek. U pitanju nije nikakav vitez na belom konju. Reč je o prilično neuspešnom slikaru koji slike prodaje u bescenje a zanimljivo je i da na njima nikada ženama nikada ne slika lica. Posle jednog sukoba u kafani, Grbić kaže da bi metalnim šilom iz mobilnog ubo u vrat napadača. Dakle on je finansijski nesposoban, svadljiv, fizički nedoviljno sposoban i spreman da iz besa ubije čoveka – daleko od ikakvog idealnog muškarca. Izgleda da nije loš ljubavnik i da ume da komunicra sa junakinjom, i to je sve pozitivno što se može reći. Otuda je zbunjujući kraj priče kada ga ona pozove da živi u Londonu o njenom trošku ako treba. Da li je i takav muškarac je nešto više od onoga što je ona do tada imala? Je li to možda neka nestalgija za pripadnikom svoje nacije sa kojim bi živela koja se javlja kod junakinje? Ili se među njima dešava i nešto što priča ne može da prenese, nešto što ostaje pročišćeno u rešetu teksta kao što mnogo toga biva pročišćeno u komunikaciji punem interneta preko koje su se dvoje likova zbližili? Nije li upravo takva vrsta komunikacije i naviknutost na nju omogućila junacima da komuniciraju ne jedan drugačiji način koji podrazumeva da ne bude opisan u tekstu. Sve u svemu, Marojevićevo poigravanje medijimom interneta ovde otvara nove mogućnosti za prozu.
„Dvadeset i pet godina ljubavi“ je priča o još jednoj ženi koju su svi muškarci izigrali. Prodavši rano svoje veliko imanje na Senjaku da bi izbegla rat, junakinja u drugom odlazi u Španiju Tamo kupuju stan i upisuju fakultet. Muž brzo digne ruke od školovanja i posveti se biznisu na koji troši imovinu svoje žene. Žena nalazi Ljubavnika, starijeg kolegu koji je iskorišćava kao studentinju da bi objavljivao njene radove kao svoje. Na oba mesta dolazi do katastrofe – ljubavnik joj ne pomaže da nastavi sa primanjem stipendije kada je iskoristi, muž traži da se iseli pošto je ona počinila preljubu. Junakinja je u jednom trenutku na rubu. Nažalost, sve se reši srećnim pomirenjem koje ne bih nazvao najboljim Marojevićevim potezom. Međutim, ovo je mnogo više priča o nečemu drugom, ne o junacima. Ovo je priča o Raspadu Jugoslavije kroz opise nesloge izmešu Katalonaca, Baskijaca i Andalužana. T. S. Eliot je rekao da je Bajron dobro uradio što je svoj satirični prikaz stavio u oči jednog Španca u (Don Žuanu) jer upravo stranac vidi protivrečnosti jednog društva. Ovde dvoje Jugoslovena posmatraju rashol u Španiji i posmatraju ga kao nešto neverovatno (jer su Jugoslavio napustili kad jerat počeo). Umesto da dovede Španca da da satirični opis Srbije, Marojević je doveo celu Španiju i dao Srbima da daju njen satirični prikaz, opisujući zapravo same sebe. Tema nažalost previše krupna da bi se mogla do kraja iskoristiti u jednoj priči.
Poslednja priča „Sivi komplet“ knjigu završava u veselom tonu. Junakinja je spisateljica koja nikada nije čitala Andrića iz prostog razloga što joj se nije dopao font na sivom kompletu sabranih dela koji je imala u kući. Sve kritike njenih knjiga sadrže rečenicu u kojoj se kaže da joj nedostaje nešto andrićevsko. Marojević biva i ciničniji, pa čak i šeret, kada i njen momak kod nje, ne kao kod pisca nego kao kod žene traži nešto Andrićevsko. Kako joj je dečko sklon da menja devojke jer mu jedna dosadi, traži od nje da bude uvek nova, na šta ona kaže: „Nije mi bilo teško da menjam izgled jer sam imala iskustva prerušavanja u Andrića.“ Ova priča je dubok cinizam koji ispod površinskog sloja pokazuje šta se u Srbiji dešava sa piscem koji nije Andrić, pa makar bio i nov, i potensionalno veliki. Marojevićeva sposobnost da velike priče, koje najčešće vode u duge naučne diskusije, daje kroz jednostavne pomalo erotične životne pričice ovde dolazi do vrhunca.
Samo nabrojati sredstva komunikacije na interetu (igrice,Fejs, Skajp, Tviter, poslovne sajtove i poslovanje preko neta) i načine na koje se oni koriste u ovim pričama bi zahtevalo još jedan ovoliki tekst. Možda je najvažnije reći da je Marojević uprkos tome što je svestan mogućnosti koje mu se time otvaraju ipak suzdržan, za meru dobrog ukusa.
Izvor: časopis “Koraci” 10-12/2014.Autor: Nikola Živanović

01.01.15 Republika

Birka priča Igora Marojevića sa gornjim naslovom doživela je pet izdanja što je za naše prilike svojstveno samo lakim tzv. estradnim piscima i novokomponovanim „spisateljicama“ u liku kakve zgodnjikave TV voditeljke sa romanom mirjamovski zaslađenim. Igor Marojević, pak, spada u red naših najboljih pisaca srednje generacije a ipak je doživeo da mu nakon nekoliko zrelih i visokokvalitetnih romana, ove naizgled jednostavne i pitkim jezikom ispričane priče budu masovno čitane poput zabavnih bestselera. Pa da li je i tu reč o lakoj, zabavnoj, prozi?

Ne, uspeh koji je požnjela ova zbirka naprosto je rezultanta Marojevićeve književne umešnosti: prvo, okrenuo se priči , u našoj književnosti zapostavljenoj, („prezrenoj“ rekli bi drugi) proznoj formi , jer priča ima veću receptivnu snagu od romana naprosto stoga jer je kraća, a u naše dinamično doba gde je vreme novac, postaje „čitljivija“, i drugo, još važnije, pisac je znalački ušao u intimnu ispovedaonicu osam beogradskih devojaka i žena što je već u najavi zbirke a naročito u naslovu samo po sebi vrlo intrigantno.

Ali ono najvažnije u ovoj zbirci, književna kritika kao da nije primetila: iz ovih opštih mesta karakterističnih za sve bestselere pomalja se neuobičajeno ozbiljna problematizacija ne samo duševnih i fizičkih pulsacija glavnih junakinja ovih priča, pulsacija koje dodiruju graničnu liniju između postojanja i ništavila, između kako se to već pomalo otrcano veli Erosa i Tanatosa, već i društvenih prilika u Srbiji tokom poslednjih dvadesetak godina.
Sudbine Marojevićevih Beograđanki ispričane u prvom licu jednostavnim, pitkim jezikom, neposredno su vezane za te prilike i one su umnogome odredile njihove lične sudbine. Svejedno da li je reč o devojkama navučenim na drogu, mladoj ženi koja godinama ne izlazi iz svoje kuće i upražnjava isključivo virtuelni seks ili bračnom paru koji trbuhom za kruhom odlazi u Španiju i čiji se brak pod hrpom raznih iskušenja tegobnog emigrantskog života bukvalno raspada...
Surova stvarnost prostora Balkana demonski prodire u egzistenciju Marojevićevih junakinja i čini je nepodnošljivom. Pored postojanosti i unutrašnje snage sveta snova - a on je kod Marojevićevih Beograđanki željnih normalnosti jako ekspresivan – istovremeno se otkriva i njihova ženska ranjivost: neostvarljivost snova vodi u raspad realnog sveta, a taj raspad je praćen unutrašnjim košmarima. Pa zar je onda čudno što kroz intimne priče beogradskih žena jasno kao u ogledalu vidimo sav čemer, sav jad ovih nesrećnih prostora? Nasilje nad ženama, rasizam, ksenofobiju? Ta socijalno-ekonomska komponenta je važan beočug u lancu književnog razumevanja ove zbirke. Marojevićeva književna dehermetizacija s jedne i jezik novinskih ispovednih rubrika korišćen ovoj zbirci s druge strane, samo su metod da se čitaocu olakša recepcija; dakle reč je o pukom usklađivanju misaonosti i jezičkih spojeva ali svakako ne bez lucidnosti književnih uočavanja i nesputane slikovnosti.

Uspeh Marojevićeve zbirke umnogome afirmiše kratki prozni izraz i dokazuje da je priča kao forma nepravedno marginalizovana ne samo sa književnog nego i sa komercijalnog stanovišta.
Zlatoje Martinov

01.11.14 Polja

Šarmer, zavodnik, avanturista, beskrupulozni i inteligentni Donald Drejper, mag advertajzinga, u jednoj epizodi odlične serije prevedene kod nas kao Momci sa Menhetna ili Ljudi sa Menhetna, na parčetu hartije zabeležio je famozno frojdovsko pitanje: Šta žene žele? Bila je to neke vrsta teze na osnovu koje bi trebalo da se pokrene kreativni proces stvaranja konačnog slogana za proizvod namenjen ženama u društvu koje razvija različite emancipatorske vrste odnosa pa i one, u samom središtu mita o američkom snu. Bile su to čuvene šezdesete, godine globalnog uzleta i nade u humanizam progresa, vreme kada je svet bio mesto mogućnosti i prostor na kojem se vredi zadržati. Sa druge strane, kako su to odlično pokazali Momci sa Menhetna, trenutak snage i humanizma, senčili su neki drugi trenuci koji su, ne samo američki, već i globalni društveni i politički sistem predstavili u drugom i drugačijem svetlu. Oni će voditi i dovesti do vremena kojem smo sada svedoci.
Pitanje koje je Donald Drejper postavio tada, u kontekstu jednog poletnijeg vremenskog trenutka, važno je za mogući odgovor koji ćemo dobiti posle čitanja nove zbirke pripovedaka pisca Igora Marojevića, tim pre jer Marojević takođe kontekstualizuje ispričano, smeštajući ga, sada, u savremeni društveni okvir. Temelj zbirke Beograđanke grade One. Ta misteriozna stvorenja koja ostaju to i u vremenima kada se čini da su zacrtani obrasci mišljenja i ponašanja jasno regulisali i odvojili rodne pozicije i uloge. Marojević je pisac koji sada, posle zapaženog broja romana, zbirki pripovedaka i eseja, nedvosmisleno postaje nesmireni duh književnosti, buntovan na neki način i večito nezadovoljan svim poznatim, priznatim i raspoloživim sredstvima kojima se služi književna tehnika i čitav jedan recepcijski horizont od koga umnogome zavisi afirmacija i vrednovanje napisanog. Zato, uz neke izuzetke, Marojević uspešno istražuje stvarnosni teren po kome se kreće, po kome se krećemo svi, i središte njegovog interesovanja postaju pojave skrajnute, o kojima se ne govori mnogo ili se govori nerado, a postupak koji pri tom primenjuje pokušaj je relaksiranja one malopre pomenute stvaralačke uslovljenosti i recepcijske rigidnosti. U Beograđankama se poslužio, uslovno rečeno, formom intervjua (materijal za većinu priča nastajao je na osnovu razgovora koje je autor vodio), što je rezultovalo ispovednim tonom i sintaksičkom i stilskom slikom bliskoj svakodnevnoj, govornoj dinamici.
Od početne, „Muške priče“ u zbirci do najbolje u čitavom poduhvatu, „Sivi komplet“, ređaju se ispovesti žena različite starosne dobi, smeštene, pokazaće se, sa razlogom, u ambijent Beograda. Ono što odvaja Marojevićev pokušaj i postupak od
mnogih koji tematizuju sudbinu žene, čak i kada to čine i žene same, spisateljice, nije napor objašnjenja, analize, refleksije, filozofiranja i lamentiranja nad nekim situacijama i sudbinskim pričama, već prepuštanje priči samoj. Pitanje Šta žene žele? ostaje negde u maglini startne pozicije od koje kreće putovanje slično psihoterapijskoj seansi. Pisac, autor, sada je u poziciji onog ko sluša i prenosi ispričano. On je, u slučaju ovih pripovedaka, možda najbliži onom Floberovom Bogu. „Umetnik treba da bude“, pisao je majstor pripovedanja, „u svom delu kao Bog u svemiru, nevidljiv, a svemoćan. Neka se svuda oseća ali neka se ne vidi.“
Kada se čitaju Marojevićeve Beograđanke, stiče se najpre utisak potpunog autorovog odsustva, jer teče jedna ispovest bliska govornom, često žargonskom sloju jezika, a rezultat i celina, u stvari, jesu zaokružen, smislen stav, ne odgovor na pitanje šta one žele, već prezentacija onog šta sve mogu da urade, kada iz stanja objekta, činom aktivnog, svesnog odnosa prema jednoj datosti, menjaju redosled događaja i postaju nosioci dešavanja, subjekti. Rečju, postoji u zbirci Beograđanke jedan jak sloj subverzivnog, a zasluga za takav utisak pripada upravo onom nevidljivom prisustvu autora. To nije odmah očigledno i snaga ove zbirke leži upravo na toj putanji postupnog, polaganog uočavanja moćne distinktivne crte koja ovu zbirku izdvaja od mnogih drugih sa sličnom tematikom. Ne pitanje Šta one žele? već Šta one mogu? Od tog pitanja, u stvari, počinje priča, a da čitalac toga najpre nije svestan. Već obrnuto.
Prva u zbirci, „Muška priča“, sa razlogom nosi takav naslov. To je čista muška vizura u vremenu rastakanja jednog do sada poznatog i priznatog koncepta rodnih odnosa. Priča koja čitaoca, koji ima očekivanje, može prilično da razljuti. Zar ne može ništa bolje? Samo to? I to je sve? Imamo dželata i imamo žrtvu koja, pokazaće se u „Muškoj priči“, nesvesno pristaje na takav koncept u potpunosti podržavajući priznatu relaciju moćan/nemoćan, zaštitnik/zaštićeni. Sledeća već, „Igrica“, tematizovaće problem nasilja među vršnjacima, rasne predrasude, porodično nasilje i činom jedne tinejdžerke koja ima snage da progovori o napadu i zlostavljanju, otvoriti vrata nizu atipičnih priča u jedno tipično vreme rasutosti i rastakanja kulturnih, političkih, ekonomskih, socijalnih i svih drugih vrednosti koje čine bit čovekove egzistencije. Junakinja pripovetke „Filozofija za svakog“ napraviće izbor i prvi put se suprotstaviti sistemu oličenom u moćnom šefu koji može da sprovodi mobing, ali mu opšti sistem mišljenja omogućuje da ne mora zbog toga da snosi odgovornost. Saša iz pripovetke „Poslednji Filipsov model“ ostaje verna ljubavi i privlačnosti koju oseća prema drugarici još iz vremena osnovne škole. Priče „Unutra“ i „Prodavnica poklona“ svedoče o životima žena koje su već potpuno ovladale tehnikom introspekcije koja im omogućuje samo jedno, moć nad vlastitim životima koje vode i koju ne predaju Drugom čak i onda kada su izabrale da Drugi postane deo njihovog života.
Odlična i bez sumnje najbolja priča u zbirci, koju smo već imali priliku da čitamo u zborniku priča o Andriću, priređivača Milovana Marčetića, a koja je sada deo Beograđanki, subverzivni sloj duguje aktivnom odnosu junakinje prema spisateljskom poslu i nesumnjivom Andrićevom autoritetu koji podrazumeva analitičko
preispitivanje i moći pisanja i samog Andrića. To mesto nas odvodi do još jednog važnog i jakog sloja Marojevićevih pripovedaka. Do svesti o okruženju koje vlada junacima ovih priča sve do momenta dok oni ne počnu da ovladavaju njim. Marojevićeve junakinje nisu beznadežno zagledane u vlastitu nutrinu čak i onda kada, poput žene u priči „Unutra“, izaberu da život provedu zatvorene među zidovima vlastitog stana, u sigurnom zaklonu od sveta. Ono što motiviše takvu njihovu odluku jeste upravo spoljašnje stanje stvari, čitav jedan splet zbivanja koji čini upravo našu, aktuelnu stvarnost. Zaklonjene od tog i takvog sveta, one ipak znaju da je njegovo postojanje i jedina izvesnost. Postoji bez sumnje, takav kakav je. „Net me je odvajao od spoljnog sveta ali me je u isto vreme ispunjavao čežnjom za njim“, čitamo u priči „Unutra“. Tu Igor Marojević ostaje dosledan ne didaktički angažovanom odnosu prema činu pisanja i stvarnosti, već aktivnom, kritičkom sagledavanju odnosa uzroka i posledice, gde uzrok stvari nikad ne leži samo u individualnoj percepciji, već se dobar deo spoljašnjih zbivanja odražava na unutarnje biće čoveka.
Gotovo da svaka od junakinja Beograđanki motivaciju za aktivni čin ima u nekom segmentu društvenog okruženja, bilo da je u pitanju Beograd sa svim pratećim elementima drame zvane bombardovanje, sankcije, tranzicija, mobing, rodna neravnopravnost ili neka svetska metropola u koju se neke junakinje svojevoljno sele. Tada postaju imigranti i slika sveta se nužno usložnjava, a izvesna komparacija između tamo i ovde kompletira i karakter učesnika u borbi za pravo na individualni gest. A skoro da nema gesta u radnjama Marojevićevih priča koji nije individualistički čin odbrane vlastite ličnosti pred svetom. Kada ta ličnost teži da zadrži pravo na odluku i izbor. Ovde su to žene, sve do jedne, bilo da su tinejdžerke, mlade ili sredovečne. Taj svet i danas, u prvim decenijama dvadeset prvog veka postavlja isto pitanje koje je postavio Donald Drejper u jednoj epizodi čuvene serije o sazrevanju sveta koji, pokazalo se, ne može da se pohvali baš zrelim činom odgovornosti kojim štiti čovekovo pravo na život. Taj svet se i danas pita šta žene žele. Zbirku priča Beograđanke, priču o stvarnosti u kojoj nalazimo mnogo toga što su Ljudi sa Menhetna anticipirali, bez obzira na to što se tada činilo da je svet mnogo naivniji i bezazleniji, možemo čitati u kontekstu drugačijeg pitanja – Šta žene mogu? Ako zanemarimo očajnu naslovnu stranu ove odlične zbirke i povedemo se za istinom da se knjizi ne sudi po koricama, otvorimo je i pročitamo, odgovor na postavljeno pitanje biće jasan. Mogu mnogo.


Marija Nenezić

22.08.14 Danas

Kako prikazati stvarnost u Srbiji u zadnjih dvadeset godina i kako opisati živote ljudi unutar te stvarnosti? Koji bi književni žanr bio najprimereniji za opis sudbine prosečnog građanina/ke? Kriminalistički, horror, socijalna drama, parodija sa elementima fantastike, distopijska groteska, romantična komedija (to nikako), pornografska satira, psihološki triler ili roman apsurda?
To nesumnjivo zavisi od individualnog pristupa, tačnije od toga kako pojedinci vide sebe i vreme u kome žive i koje su proživeli. Možda bi za obrazac naše kolektivne sudbine ali i individualne, najbolja bila prozna deskripcija u hibridnom žanru tj. žanrovskom miksu psihološko-političkog trilera, socijalne drame i masmedijskog horrora sa jakim, sadističkim elementima groteske. U takvim žanrovskim kompresijama naše stvarnosti „protagonisti bi postali veći od samog života“ i trivijalne svakodnevice. Metajezički kodovi, narativne strukture, estetičke reference i fikcijski aparati književnog zanata nužno bi konstruisali prepoznatljive tipove ličnosti i junake-heroje, pozitivne-negativne, gubitnike-dobitnike itd, stereotipizirane u binarnim opozicijama, sasvim u duhu vremena i masmedijske eksploatacije „krvi i sperme“, a opet u skladu sa sistemom koji i dalje, nesmanjenim tempom, proizvodi društvene paranoje, moralno raspadanje, siromaštvo, zaverenički mentalitet, emigraciju, samorepresivnost i defetizam, toleranciju na nasilje i sadizam.
U zbirci priča Beograđanke Igora Marojevića, koja se bavi ženskim, ljudskim sudbinama u zadnjih dvadeset godina ne postoje tipske, žanrovske konstrukcije junakinja našeg vremena niti „žene-Beograđanke“ kao neka posebna, ezoterična, urbana, ženska vrsta nastala u kulturi grada, petparačkim medijima i fantazijama muškaraca. Niti pak tipovi žena iz velikih gradova koje su lišene provincijskih ograničenja, nadzora, kontrole, malograđanštine, roditeljske kulture i sputavanja. I sam naslov zbirke je ironijski otklon spram eventualnih očekivanja (sex & city) o velegradskoj spektakularizaciji Beograda, samih Beograđanki i urbanih legendi o njima, nadahnutih konstrukcijama, klišeima i stereotipima koji ispunjavaju naš svakodnevni pogled na žene i ženstvenost a raspaljuje popularna i medijska kultura. Junakinje Marojevićevih priča nisu žene sa naslovnih strana bulevarske štampe, modnih magazina, noćnog života i muških erotskih fantazija već su izmilele iz naše društvene stvarnosti, velegradskih miljea, različitih porodičnih supkultura, kulturne provincije, palanačkih svetonazora, iz okrilja očajnih majki, autoritarnih očeva i braće, oskudice... razočarane svojim muževima, raspadnutim ljubavnicima i nevernim muškarcima, prevrtljivim prijateljicama, iscrpljene socijalnim strahovima, vlastitom ranjivošću, zlobom, čamotinjom i borbom za preživljavanje.
U Beograđankama Marojević ispisuju sudbine takvih, običnih sugrađanki (ali i sugrađana) a za svoje junakinje bira, najjednostavnije rečeno, formu realističke, šture, dokumentarističke ispovesti na samoj ivici faktografske trivijalnosti u kojima junakinje o sebi govore na način, kako one same sebe vide, izvan prepoznatljivih kodova autorskih ili žanrovskih postupaka. Narativna ekonomija svedena je i krajnje jednostavna, bez psihologiziranja, konstruisanih preokreta, suvišnih deskripcija a vokabular prilagođen likovima, na samoj granici kolokvijalnog govora.
Kroz osam priča koje u celinu spaja grad Beograd, osam žena pripoveda svoje sudbine iz prvog lica jezikom koji pripada njihovom obrazovanju, socijalnom položaju, uzrastu, emocijama i osećajnosti. To su nevidljive, obične žene, devojke, majke, ljubavnice iz gradskih predgrađa koje srećemo svaki dan ili su emigrirale daleko od Beograda ali su i dalje mentalno, psihološki i emotivno u svetu iz koga su „pobegle“. Žene koje pripovedaju svoje bračne, ljubavne, profesionalne i životne priče, emotivne preokrete i dramatične događaje u formi jednostavnih biografskih ispovesti u kojima su sublimirane njihove nade, očekivanja, emocionalne investicije, vera u ljubav, socijalne aspiracije. U čitljivo i precizno ispisane emotivne ispovesti Marojević vešto učitava sve one ideološke, političke, socijalne i kulturne obrasce i represivne mehanizme koje oblikuju emocije i presudno utiču na život junakinja. U jednom slučaju to je patrijarhalnost i mačizam (Muška priča), rasizam i medijska eksploatacija nasilja (Igrica), zavist, seks i koristoljublje (Novi Filipsov model), malograđanski pseudo intelektualizam (Svakodnevna filozofija života), emotivna i finansijska eksploatacija, ljubav, preljuba i ostali „zločini“ bračnog života (Dvadeset pet godina ljubavi). Čitav registar psihopatologije naših života.
Koristeći verističko fabuliranje, pažljivo akcentovanje grotesknih detalja i oprezno poigravanje se ironijom i cinizmom, Marojević ispisuje, od na prvi pogled, trivijalne, svakodnevne i banalne, dokumentarne građe, izvanredno efektne, uverljive i autentične prizore apsurda, savremene alijenacije, gubitničke psihologije, privikavanja na autsajderske, razočaravajuće rutine, malograđansko propadanje, emotivnu destrukciju, seksualnu anomiju i pristanak na nasilje, poražavajući mazohizam i ugnjetački mačizam ali i hrabrost, odlučnost, privatne pobune i istrajnost svojih junakinja u preuzimanju vlastite sudbine u svoje ruke. Zadržavajući samo narativnu masku iz drugog plana, kao fikcionalni rekvizit, Marojević izbegava autoritarni govor, agresivni i sveznajući, moralizatorski, propovednički tip naracije i majstorski razotkriva mehanizam interakcije psiholoških stanja samih junakinja i obrazaca društvene, političke i ekonomske stvarnosti koji se „spontano“ upisuju u likove tj. sam tekst ne samo u sadržinskoj ravni, nego i na nivou narativne ekonomije i leksičke selekcije.
Među osam izvanredno ispisanih ženskih portreta i njihovih životnih priča izdvajaju se dva naslova. Uzbudljiva priča Unutra, gde se radikalnim postupkom samoisključivanja junakinja odriče realnog sveta i emigrira u virtuelni svet globalnih mrežnih komunikacija, u kojoj Marojević nagoveštava istraživanja novih formi socijalnog života i emotivnih i antropoloških posledica nove civilizacije informacijskog društva i prateće kiborgizacije a koji bi se mogao nazvati virtuelnim ili digitalnim realizmom. Sivi komplet, pak, priča je o profesorki srpske književnosti i fan fiction spisateljici čija se opsednutost velikim piscem pretvara u grotesku o ispraznim, ritualnim, akademsko-komemorativnim obožavanjima nacionalnih književnih veličina, a što je zapravo konceptualno-kritički stav Marojevića, iskazan na briljantan i duhovit način, prema savremenoj kulturno-političkoj recepciji nacionalne književnosti i, generalno, kičerskoj eksploataciji kulturne tradicije.

DRAGAN JOVANOVIĆ

01.07.14 B92

Nova knjiga jednog od najznačajnijih savremenih srpskih pisaca Igora Marojevića „Beograđanke“ naći će se u prodaji širom Srbije od utorka 1. jula.

U pričama koje u celinu ujedinjuje žensko prvo lice čitaocima se predstavljaju drukčije devojke, žene, prijateljice, majke i ljubavnice. Sve one zajedno kao Beograđanke, ali i svaka za sebe, otkrivaju nam čudne i skrivene likove velegradskog miljea, koje na prvi pogled možda ne primećujemo.

Igor Marojević u novoj knjizi, na sebi svojstven način, beskompromisno i živopisno problematizuje psihološke i ljubavne potrese likova netipičnih Beograđanki, bilo da žive u glavnom gradu ili su se iz njega iselile.

“Iako su ‘Beograđanke’, koje će Laguna objaviti 1. jula 2014, moja prva prozna knjiga nakon tri godine pisao sam je znatno duže. Želeo sam da što uverljivije, iz ugla svojih junakinja i glasom pozajmljenim od njih, prikažem njihovu samoću i ljubavna zbližavanja, nesporazume, iskušenja i želje, njihove reakcije na okolnosti u kojima je tehnologija nezamenljiva a opšta oskudica, novčana i duhovna, sve bezizlaznije. Pišući ‘Beograđanke’ bolje sam upoznao žene”, istakao je Marojević.

Romantična teoretičarka filma koja brakorazvodnom parnicom spasava brak, vlasnica male galerije koja preko tvitera otpočinje ljubavnu vezu sa slikarom čije radove prodaje, devojka koja je iz Beograda emigrirala u Minhen a odatle na internet, najbolje drugarice u kojima bezazlene igrice sa fejsbuka bude neočekivane porive, žena koja ni posle brojnih razočaranja u muškarce ne gubi veru u ljubav... sve su to Marojevićeve Beograđanke, neobične žene u različitim životnim situacijama.

“Kao vrstan poznavalac ženskog karaktera, Marojević svoje Beograđanke predstavlja kroz niz minuciozno ispisanih ženskih portreta. I svaka od žena, čija je priča u ovoj knjizi ispričana gotovo slikarski precizno, jeste grad za sebe. Osam Beograđanki je pripovedaču ove knjige ispričalo svoje životne storije, a on je zadržao njihov glas prenoseći te priče čitaocima u obliku ispovesti koje će vas istovremeno nasmejati, rasplakati, naterati da se zamislite i o koncu, u finalu svake od priča, podariti vam zrnce mudrosti”, navodi urednik Lagune Dejan Stojiljković

Ova knjiga biće predstavljena u četvrtak 3. jula u "Jazz kafanici Bajloni" (Cetinjska 15) sa početkom od 18 sati. O drugačijim ženama na promociji će govoriti teoretičarka književnosti Milena Đorđijević, urednik Nenad Župac i autor Igor Marojević.