Romansijerka Zejdi Smit (Zadie Smith) rođena je 1975. u severnom Londonu, od oca Engleza i majke Jamajčanke. Studirala je engleski na Kembridžu, i diplomirala 1997. godine.Skrenula je pažnju na sebe već prvim romanom, Beli zubi (2000), živim portretom savremenog, multikulturnog Londona u pripovesti o trima etnički različitim porodicama. Knjiga je dobila brojne nagrade i priznanja, uključujući „Nagradu za prvu knjigu“ londonskog Gardijana i nagradu „Whitbread“ za debitantski roman, i prevedena je na više od dvadeset jezika.Drugi roman Zejdi Smit, Sakupljač autograma (2002), priča je o ličnom gubitku, opsesiji i suštini slave. Godine 2003. poneo je književnu nagradu za prozu „Jewish Quarterly“.Najpre 2003, a potom i 2013. godine, Zejdi Smit je u anketi magazina Granta ušla među dvadeset najboljih mladih britanskih romansijera.Treći njen roman, O lepoti, objavljen je 2005, da bi naredne godine dobio ugledno priznanje za prozu „Orange“.Njen poslednji roman Severozapad (2012) proglašen je u Njujork tajmsu jednom od deset najboljih knjiga u 2012. godini.Zejdi Smit je redovni profesor kreativnog pisanja na Njujorškom univerzitetu.
Događaj se odigrava rano ujutru, a kasno u ovom veku, na Kirklvud Brodveju. U 6 časova i 27 minuta, 1. januara 1975. godine, Alfred Arčibald Džons, odeven u rebrasti somot, sedi u automobilu ispunjenom dimom, marke Cavalier Musketeer Estate, licem oslonjen na volan, i nada se da Večni sud neće biti prestrog prema njemu. Leži ispružen unapred, kao na krstu, opuštenih vilica, a ruke je raširio na obe strane, poput palog anđela; u šakama steže medalje za služenje u armiji ( u levoj ) i venčani list u desnoj ( u desnoj ), jer je rešio da sopstvene pogreške ponese sa sobom. Odsjaj zelenog svetla blesnu mu u oku, dajući mu signal da skrene desno, što je on odlučio da nikada ne učini. On se povinovao ovome. Bio je spreman na ovo. Od trenutka kada je bacio novčić, postojano se pridržava donete presude. Samoubistvo je, dakle, bila nametnuta odluka. U stvari, bila je to novogodišnja odluka.
Učiniće se neobičnim prvoj osobi koja bude primetila njegovu skljokanu priliku kroz staklo vetrobrana; delovaće čudno policajcu koji bude zadužen da sačini izveštaj, lokalnom reporteru poslatom da napiše pedesetak reči, kao i najbližem srodniku koji te reči bude pročitao. Onako stešnjen, između moćnog bioskopskog kompleksa od betona s jedne i džinovske raskrsnice s druge strane, Kriklvud nije bio nikakvo mesto. Nije to bilo mesto na koje bi čovek došao da okonča svoj život. Tu je čovek dolazio da bi se uputio nekuda, autoputem A-41. Ali Arči Džons nije želeo da umre na nekom prijatnom, udaljenom šumovitom terenu, ili na rubu kakve litice oivičene retkim vresištem. Po Arčijevom mišljenju, seoski živalj bi trebalo da umire na selu, a gradski u gradu. To je jedino prikladno. U smrti isto kao i u životu, i tako dalje. Logično bi bilo da Arči skonča u ovoj ružnoj gradskoj ulici u kojoj je, u četrdeset sedmoj godini, živeći sam, u jednosobnom stanu, iznad napuštene prodavnice pržene ribe i krompirica. On nije bio tip čoveka koji bi pravio opsežne pripreme - poput pisanja samoubilačkih poruka i uputstva za sahranu - ustvari, nije bio tip za bilo šta maštovito. Bilo mu je potrebno samo malo tišine, nekakvog psst, da bi uspeo da se koncentriše. Želeo je da se To dogodi u savršenom miru i tišini, kakvi vladaju u unutrašnjosti prazne ispovedaonice, ili u onom trenutku koji nastupa u mozgu, između misli i govora. Hteo je da To učini pre otvaranja prodavnica.
Nad njegovom glavom, lokalna banda krilate gamadi uzletela je sa nevidljivog legla, a zatim se obrušila i, kako je izgledalo, ustremila na krov Arčijevog automobila - da bi, u poslednjem trenutku, učinila nagli i upečatljivi zaokret u obliku slova U i spustila se graciozno, poput lopte u letu, na Husein-Ismael, čuvenu halalnu kasapnicu. Arči je već uveliko zabrazdio, pa nije dizao galamu zbog toga, već je samo gledao, toplo se osmehujući u sebi, kako izbacuju izmet prošaravši bele zidove crvenilom. Video je kako istežu svoje znatiželjne ptičje glave preko odvodnog kanala Husein-Ismaela i kako posmatraju sporo i ravnomemo oticanje krvi mrtvih životinja - živine, krava i ovaca - koje su visile na kukama, poput ogrtača okačenih po celoj radnji. Nesrećnici. Ovi golubovi bi instiktivno namirisali nesrećnike, pa su zata zaobišli Arčija. Jer, njega je, iako on to nije znao, a uprkos gumenom crevu Huvera, koje je lealo na mestu suvozača i pumpalo gasove iz izduvne cevi u njegova pluća, tog jutra pratila sreća. Sreća ga je tek tako orosila. Njegova svest se gubila i vraćala, a za to vreme su položaj planeta, muzika sfera, lepet prozračnih krila Tigrove mušice u, centralnoj Africi, kao i čitav splet onih okolnosti koje čine da se neko sranje dogodi ili ne dogodi - presudili da Arčiju treba pružiti još jednu šansu. Neko je, negde i nekako, doneo odluku da on treba da pozivi:
11.12.04 Danas
Ženski Hanif Kurejši
Beli zubi, Zejdi Smit
Ne dešava se baš često da debitantski roman dobije toliko pažnje koliko je to bio slučaj sa prvim romanom dvadesetčetvorogodišnje Engleskinje Zejdi Smit, "Beli zubi", koji je upravo objavila Narodna knjiga (prevod Zorice Smederevac) u svojoj već kultnoj ediciji Antologija svetske književnosti. Ovaj roman, objavljen 2000. godine, pored velikog komercijalnog uspeha, dobio je mnogobrojna priznanja poput Gardijanove nagrade za najbolju debitantsku knjigu, Widbredove nagrade za najbolji prvi roman, Nagrade pisaca Komonvelta, i Memorijalne nagrade Džejmsa Pejtbleka za književnost. Roman je takođe dobio nagradu EMMA - nagradu etničkih i multikulturalnih medija za najbolju knjigu/roman, a Zejdi Smit je proglašena za najbolju novu žensku medijsku ličnost. Pored ovih dobitnica je i WH Smith nagrade za najbolji mladi talenat. Za drugi roman "Skupljači autograma" dobila je Jevrejsku literarnu nagradu i nagradu Oranž za najbolje prozno književno delo. Trenutno piše treći roman "O lepoti", koji će biti objavljen 2005. godine.
Beli zubi su prevedeni na preko dvadeset jezika i adaptirani za emitovanje na televiziji. Najčešće je porede sa romanima Hanifa Kurejšija.
Priča prati dva muškarca koji se sreću tokom II svetskog rata, i ostaju prijatelji do kraja života, a priča završava neočekivanim raspletom i zabavnim finalom. U romanu se oseća atmosfera Jamajke, Turske, Indije, sve pomešano u multinacionalnom Londonu. Ono zbog čega je najviše hvale je, pored očigledno dobrog poznavanja muške psihe, odličan opis karaktera glavnih junaka, pomalo zbunjenih svetom u kome odrastaju njihova deca, a opet potpuno realnih, i izuzetno duhovitih u svojim razmišljanjima i filozofijama na razne teme.
J. M.
