Beli gavran

“Sajmište” je bilo na dva kilometra odavde. Tako su nam rekli mještani: “Sajmište”. Kvadrat utabanog snijega i blata. I nekih petsto ljudi. Najmanje polovina od njih nešto je krila. Bilo je to dobro mjesto. Kola s ruskom registracijom parkirana u nekoliko redova. Kao neki šatori. Svaka druga su imala na haubi neki tepih, ponjavu ili ćilim. Raskoš s istoka, bušilice i strugovi, superlijepak i lokalne barabe pačjeg hoda, fiksirani boksovi “marlbora”.
- U, šta je toga - reče Kostek i pokaza opremu za kupatilo, slavine i tuševe koji uopšte nijesu bili novi nego skinuti ko zna odakle. Zanimljivo bi bilo saznati otkud sve to, pomislih, ali taj beskraj imperije me je porazio. Baba s torbicom je ubirala pijačarinu. Iza nje je išao pas s korpom na njušci. Premjestio sam novčanik u prednji džep pantalona i kaskao za tom procesijom sve do sljedećeg stajališta Muka Isusovih. Jer tako je izgledalo. Sedamdesetogodišnja žena prodavala je table šmirgl za hiljadu zlota komad i ružičaste štipaljke za veš - bogohulno šarene u odnosu na njeno lice, odjeću i oči koje su posezale negdje iznad glava mase, kao da hoće u nebu da pronađu utjehu za ovo beščašće. I ništa više. Mrk, oštar papir i plastika boje tijela.

09.08.05

Podgorica, 8. avgusta- Poljski književnik Andžej Stasjuk, jedan od najznačajnijih predstavnika postkomunističke generacije pisaca Centralne Evrope, predstavio je u knjižari "Karver" roman "Bijeli gavran" koji je objavila izdavačka kuća "Klio", u prevodu Branislave Stojanović i Agnješe Lasek. Stasjukova biografija je vrlo neobična, izbačen je iz srednje škole, poslije dezertiranja iz vojske proveo je 18 mjeseci u zatvoru, za koji kaže da je značajno iskustvo jer "nikog nije morao da ubije". Ranih osamdesetih učestvovao je u antikomunističkom pokretu, a od 1987. godine se sasvim povukao iz javnog života i preselio u zabačeno selo u Poljskoj, gdje se bavi uzgajanjem koza i lama, a uporedo piše za neke poljske novine i zajedno sa Monikom Šnajderman vodi nezavisnu izdavačku kuću "Čarne".
- Rane 90. su donijele ogromne promjene u društvu Centralne Evrope, komunizam je počeo da se urušava. Početak najave pada ovog društvenog sistema je bilo stalno seljenje siromašnih ljudi koji su pokušavali nešto da prodaju. To su bila proputovanja i u Poljskoj su se pojavljivali Ukrajinci, rumunski Cigani, Bjelorusi, a za njih je prolaz kroz Poljsku bio samo put ka Zapadu. Tada sam shvatio koliko su granice propustljive i kako Istok i Jug Evrope imaju drugačije vrijednosti u odnosu na Zapad za kojim smo toliko čeznuli. Međutim, nije isključeno da su rumunski Cigani koji su u to vrijeme preprodavali svašta uticali na nastanak izdavačke kuće "Čarna". Pored toga, njihovo simboličko prisustvo usmjerilo je moje i Monikine misli u tom pravcu, kada smo odlučili da se treba pozabaviti književnošću i kulturom Istoka, kazao je Stasjuk i dodao da je nastanak ove izdavačke kuće vođen osjećajem da veliko premještanje ljudi može dovesti do povratka književnosti.
On je naglasio da je prilikom objavljivljanja knjige na drugom jeziku, pisac stavljen u drugi plan, jer se više računa vodi o prevodu... Prema Stasjukovim riječima književnost koja ne opisuje brutalne i nevjerovatne scene koje se dešavaju u stvarnom životu, a pri tom je usmjerena na samu sebe, jednostavno nema smisla.
- Ponekad razmišljam, kaže naš sagovornik, da me uopšte ne zanima književnost Zapada (možda nijesam pravedan) jer nije dramatična i često počiva na simbolima. Na primjer, drame Sare Kejn me ne interesuju jer su vještačke i izmišljene, ističe Stasjuk.
Kako kaže, književnost ne može mijenjati društvo u potpunosti, ali može uticati na njega...
- Ne smije se zaboraviti da je do 19. vijeka čitalaca bilo vrlo malo. Književnost ne može odgovoriti na sva naša pitanja i jedan od najvećih izazova ovog vijeka je nalaženje skrivenih odgovora. Ljudi su shvatili da religija nije dala sve neophodne odgovore, kao ni društveni sistemi. Jedan od ciljeva književnosti moglo bi biti vraćanje zaboravljenih porodičnih veza, a nekim ljudima može i pomoći u traženju odgovora i izbavljenju od usamljenosti koja je usud savremenog čovjeka, ocjenjuje Stasjuk i dodaje:
- Pišem zbog sebe, da bih utolio žeđ za čitanjem. Najbolji svoj čitalac sam ja. Mislim da bi neko mogao da kaže da je ta pročitana rečenica. Najveća pobjeda je kada pisac naiđe na zanimljivog čitaoca i pri tom utiče na njega, ali teško da može da djeluje u nekoj široj društvenoj dimenziji. Pisac ne može da zamisli i da se trudi da se svidi svim čitaocima. Traženje istine je izazov za autora, kaže Stasjuk o činu pisanja.
Naglašavajući da je nemoguće pisati za nekoga, sem kada je u pitanju ljubavna poezija, naš sagovornik napominje da je pisanje usamljen čin, kao i čitanje. To je dijalog autora i čitaoca, smatra Stasjuk.
- Pisac je onaj koji posmatra svijet i upija ga kroz svoje knjige. Ja sam čovjek periferije. U Varšavi sam živio u predgrađu, a sad sam na kraju države. Distanca posmatranja svijeta je kod mene udobnija i preciznija. Na periferiji ste u centru i imate pravu tačku gledišta funkcionisanja svijeta, zaključuje on.

Fenomeni građanskog društva

Disidentska književnost je obavila svoj zadatak za vrijeme komunizma. Osim poezije koja je ostavila trag, kod drugih književnih rodova nije imala potrebnu književnu vrijednost. Poljska književnost danas se bavi fenomenima građanskog društva i trpi uticaje društveno-političkog konteksta. Kakav je kvalitet književnosti saznaćemo za pedesetak godina...



M.Velimirović

06.08.05

Život na kraju sveta: Andžej Stasjuk

Pišem o muškarcima koji se vole i ne mogu da se rastanu

Romanopisac, pripovedač, pesnik i esejista Andžej Stasjuk, rođen je 1960. godine u Varšavi. Danas se smatra jednim od najznačajnijih predstavnika postkomunističke generacije pisaca iz Centralne Evrope. Njegova biografija veoma je neobična - izbačen je iz srednje škole, posle dezertiranja iz vojske provodi neko vreme u zatvoru, ranih 80-ih učestvuje u antikomunističkom pokretu, da bi se 1987. sasvim povukao iz javnog života i preselio u zabačeno selo u Poljskoj, gde se bavi uzgajanjem koza i lama, a uporedo piše za različite poljske novine. Zajedno sa suprugom Monikom Šnajderman vodi nezavisnu izdavačku kuću, "Carne".
Stasjukov roman Beli gavran, objavljen 1995. godine, preveden je na više svetskih jezika. Izdanje na srpskom jeziku, u prevodu Branislave Stojanović i Agnješke Lasek, pojavilo se 2004. godine. Roman je pripovest o grupi mladih ljudi koji, slično samom autoru, napuštaju učmali život u Varšavi i odlaze u planine u potrazi za sopstvenim identitetom. Andžej Stasjuk je ovih dana bio gost Beograda i izdavačke kuće Clio.
l Da li je Beli gavran priča o "izgubljenoj generaciji", nalik na onu generaciju o kojoj je pisao Hemingvej ili Skot Ficdžerald ili je u Vašem romanu reč o nečem drugom - izgubljenoj naciji, narodu,zemlji ?
- Belog gavrana ja bih, pre svega, definisao kao homoseksualni roman. U početku, kada sam počeo da pišem tu knjigu, mislio sam da pišem o prijateljima, o ortacima, no kasnije, shvatio sam da pišem roman o muškarcima. Možda Hemingvej piše o sličnim stvarima, ali to je srednjoevropski idiom. Kada, recimo, putujemo u Albaniju, kao što sada putujemo, na kraj Evrope, onda odjednom shvatamo da ti junaci, iako su izmišljeni, u stvari, junaci su koji potiču odatle, sa ovih prostora. Zato je sjajno što stvarnost o kojoj govorim uopšte nije izmišljena stvarnost, već je to realnost, stvarnost o muškarcima koji ne mogu da se rastanu, koji žele zajedno da se vole i da budu zajedno. Žao mi je, moram da kažem, ali se ovde, na Balkanu, vidi taj duboko ukorenjeni arhetip, o kome sam u romanu govorio.
l U ovom delu sveta, poljska književnost se, pre svega, poznaje i voli preko izuzetne poezije Šimborske, Lipske, Miloša, Herberta, Ruževiča. Da li tako grandiozna poezija ostavlja mesta na literarnoj sceni za prozu ili joj, možda, otvara put?
- Čini mi se da poezija može da ima ulogu kao snajperista, prosto pravi prostor za prozu. Postoji jedna legenda koja je zaživela u Nemačkoj. Radi se o tome da Poljaci, navodno, ne umeju da pišu prozu. Međutim, oni pišu prozu, i to zanimljivu, sjajnu, odličnu prozu. Ona je prosto drugačija. Kada u Poljskoj pišeš prozu, činiš to na takav način da se distanciraš od pesnika, pošto nema mnogo prozaista i tako nastaje nešto odlično, nešto drugo. No, poljski jezik se naslanja na poeziju, on je poetski. Nešto je sasvim drugo biti prozaista koji se odmerava prema drugom prozaisti, a nešto različito prozaista koji se odmerava prema pesniku. Ukoliko si prozni pisac i odmeravaš se prema pesniku, postavljaš sebi daleko veći zahtev.
l Živite daleko od civilizacije, sklonjeni od urbanog, blizu prirodi kao poljski Toro. Da li je to beg od civilizacije i ljudi ili pokušaj da se približite samom sebi, piscu u sebi?
- Moj život u prirodi nije nikakvo bekstvo od civilizacije. Moja supruga i ja zaista živimo na kraju sveta, na kraju Poljske, na Karpatima, ali ja svoj život na tom mestu odmeravam prema državama. Vrlo je zanimljivo živeti na mestu odakle do Slovačke ima petnaest minuta, do Rumunije je dva i po sata puta, zato to bekstvo i nije bekstvo, to je kosmopolitski izlaz. Živimo na jednom mestu kad do severa Poljske imamo istu razdaljinu kao do Jadranskog mora. Čini mi se da je to više kosmopolitski izbor nego provincijalan. Kada bih živeo u Varšavi, bio bih na promaji: levo bih imao Nemačku, desno Rusiju. Ovako je drugačije. Kad je kod nas tmurno i hladno, kažemo: hajdemo u Hrvatsku i odemo tamo. A tamo je tada plus 25 stepeni, palme i kafa koju pijemo pod otvorenim nebom.
l Čini se da u Evropi i u svetu polako preovladava masovna kultura. Da li to znači da i literatura polako počinje da biva masovna?
- Čitanje ne pripada masama.Čini mi se da će se u jednom trenutku masa odvojiti od čitanja. Masa i čitanje nemaju zajednički imenitelj. Treba odbaciti masu, ona nije bitna. Mislim da čitanje i nije za njih.
l Ako je poezija umetnost nadvladavanja reči, kao što se to ponekad kaže, da li je proza pokušaj nadvladavanja stvarnosti?
- Ja ne znam šta je proza. Ona je druga vrsta poezije. Proza je jedan napor. To je sve što bih sada mogao o tome da kažem kao odgovor na vaše pitanje.

Sanja Domazet

03.08.05

Odrastati u komunizmu svojevrsni je vid obrazovanja i vaspitanja

Poljski romanopisac, pripovedač, pesnik i esejista Andžej Stasjuk (1960) u Beogradu je prisustvovao, sa suprugom Monikom Šnajderman, predstavljanju svog romana „Beli gavran”, koji je u prevodu Agnješke Lasek i Branislave Stojanović objavila izdavačka kuća „Klio”. Stasjuk je jedan od najznačajnijih predstavnika postkomunističke generacije pisaca iz centralne Evrope, a njegova biografija veoma je neobična. Izbačen je iz srednje škole posle dezertiranja iz vojske, zbog čega je proveo neko vreme u zatvoru. Ranih osamdesetih učestvovao je u antikomunističkom pokretu. Sada živi u poljskom selu Volovjecu gde se bavi uzgajanjem koza i lama. „Živeti u Volovjecu znači normalno razmišljati o Slovačkoj, Mađarskoj, Rumuniji, Srbiji, Albaniji, Ukrajini, Moldaviji”, kaže Stasjuk. Sa suprugom Monikom Šnajderman od 1996. godine vodi izdavačku kuću „Czarne”, u kojoj su između ostalih objavljena dela Kiša, Dubravke Ugrešić, Bore Ćosića, Nenada Veličkovića, Vladimira Arsenijevića. Stasjukov roman „Beli gavran” je priča o grupi mladih koja odlazi u planine u potrazi za identitetom.

Zašto junaci Vašeg romana kreću na put i imaju li neki cilj na tom pohodu?

– Cilj im je zajedništvo i želja da nikada ne odrastu. Ono što je u odrastanju suštinski muški i zrelo jeste usamljenost. A ti momci sa njom ne umeju da se nose. Oni su u srednjim godinama, ali ne žele da preuzmu odgovornost za svoj život, da ga uzmu u svoje ruke i da napokon odrastu. To je knjiga zasnovana na stvarnosti i ja sam zapravo pisao o svojim prijateljima. Došao sam na Balkan, u Albaniju, i tamo sam prosto video svoje junake. Vidim kako u zoru, u šest ujutru, muškarci ulaze u kafanu i grle se kao da se dugo nisu videli. A ispostavlja se da su se pozdravili prethodne noći, pre samo nekoliko sati. Moj roman je priča upravo o takvim muškarcima koji će i rat izazvati samo da se ne bi dosađivali, o vrlo jakoj zajednici dečaka. O tome da upravo takvi dečkići na neki način upravljaju nama, kroz političku vlast.

Romaneskna priča dočarava doslovni, ali i metaforični put junaka. Ako izazivaju rat, protiv koga se doslovno i metaforički bore?

– Oni se ne bore ni protiv koga, ratuju samo da bi ratovali, oživljavajući duboko ukorenjen partizanski mit, koji postoji i na Balkanu. Nemaju konkretnog protivnika, bore se samo da bi bili zajedno. Ta zajednica u stvari postaje legenda. Ima tu nečeg za mene vrlo važnog – taj partizanski mit i Balkan zajedno, sa jedne strane otpor i bunt, a sa druge još nešto neodređeno. U stvari, moji junaci se bore i protiv svakodnevice, protiv toga da ne budu obični, prosečni od posla umorni ljudi, koji svaki dan rade jedno te isto. Oni ne umeju da žive stvarnost koja se sastoji od pristajanja na svakodnevicu. Priča koja im se desila, promenila ih je, drugačiji su nego što su bili na početku. Možda, ne znam.

Zašto samo neki od junaka vide belog gavrana. Kako se ličnosti ujedinjuju u grupi, po principu vođstva ili individualnosti?

– Pre svega je reč o jednoj vrsti vođstva. Vasil je homoseksualac koji u stvari vidi fikciju, nešto što ne postoji. Beli gavran je upravo to. Fikcija. On vidi istinu, ali to drugi ne primećuju.

Ukrštate predstavu o očevima i sinovima – muškarcima iz različitih vremena. Kakvi su oni?

– Za mene je pravi muškarac moj otac. On se nikada nije žalio Uvek se držao svojih obaveza, nikada ništa nije zamerao svetu. Jer, čini se da je to glavna osobina pravog muškarca, da živi u svojoj stvarnosti i da je u potpunosti prihvati. Po mom mišljenju muškost je prihvatanje izazova, ali i to da se ponekad bude žena. Pravi muškarac se ne stidi da bude i žena.

Kako sinovi, kao odrasli, posmatraju mitove komunizma na kojima su odrastali?

– Današnja deca u Poljskoj uopšte ne znaju šta je komunizam, ne primećuju njegove tragove. Sa druge strane, odrastati u komunizmu svojevrsni je vid obrazovanja i vaspitanja. Smešno je objašnjavati deci nešto što je postojalo u vreme komunizma, te priče zvuče isto kao i one iz Drugog svetskog rata. Kao jedna šala. Pokušavamo da povratimo tu stvarnost, da je ispričamo. Da nije uvek bilo moguće putovati, otići, na primer, u Englesku u potrazi za poslom.

A šta se dešava u pojedincu ili državi u kojima je prevaziđena jedna moćna ideja?

– Kada je reč o vašoj zemlji, Srbiji i Crnoj Gori, mislim da je ideja prevazišla državu, nadmašila je. Biću otvoren, čini mi se da ste na neku način poludeli, a to se vidi i u mojoj knjizi, koja je inspirisana tim ludilom Balkana. Naravno da je udobno pričati iz mog položaja, sa pozicije stranca koji tu dolazi i posmatra. Ali ja stalno dolazim i posećujem Balkan i vašu zemlju, da bih ih shvatio. Međutim, ne mogu da ih dokučim. Ja nigde drugde i ne želim da putujem. Hoću da dolazim samo ovde. Upravo tu, na jugu Evrope, pokušavam da dokučim tu istinu, to nešto fascinantno i neodređeno. Nikada mi nije palo na pamet da na odmor odem u Francusku ili Nemačku, to mi se čini glupavo. A znam da ovde stalno dolazim, da mrzim ovaj prostor, a da ga sa druge strane obožavam. Zatim se vraćam kući, pišem knjigu o tome što sam doživeo. Kada dolazim u Srbiju, u stvari vidim svoju zemlju. Mane ovog naroda dva puta su veće od mana mog naroda, vrline su tri puta veće, onako optički uvećane. Vidim da je to sve zapravo moje. Jednostavno, volim ovde da dolazim. Ne pada mi na pamet da idem u Španiju i Portugaliju. Odlazak na jug za mene je prirodan nagon.

Da li to onda znači da se istina i mudrost otkrivaju samo kroz teškoće i loša životna iskustva?

– Dobro pitanje. Možda je baš tako. Možda to što je u životu pozitivno zaista ništa suštinski ne pruža.

Kako uspevate da vodite tako veliki posao izdavaštva, a da ne živite u velikom gradu?

– Moja supruga je mozak izdavačke kuće i ona najbolje može da govori o tome. Udaljenost za posao inače uopšte nije bitna jer je sve kompjuterski povezano. Izdavačka kuća može da bude bilo gde. Ustaješ ujutru, umivaš se i odjednom, već si u svetu izdavaštva.

Koji su naši pisci posebno značajni za Vas?

– Kada sam prvi put pročitao Miodraga Bulatovića, znao sam da je to to, i da želim da dođem ovde. Znam da je bio nacionalista, ali je genijalan pisac. Kasnije kada sam postao racionalniji, vezao sam se za Danila Kiša i druge.



Marina Vulićević
Glas javnosti, 03.08.05

Poljski književnik Andžej Stasjuk o novoj knjizi, sebi, predrasudama Poljaka...
Sećaju se letovanja, a plaše se Srbije
Varšava živi u šizofreniji između Berlina i Moskve. Govorili su mi "nećeš valjda u Rumuniju" i bio sam preplašen kada sam prvi put tamo odlazio. Tako su se zabrinuli i kad sam dolazio ovde
Poljski književnik Andžej Stasjuk gostovao je u ponedeljak uveče u Beogradu, gde je predstavio svoj roman "Beli gavran" u izdanju kuće "Klio". Na predstavljanju knjige, osim autora, govorili su i pisac Radoslav Petković, kao i Stasjukova supruga Monika Šnajderman.

Stasjuk, predstavljen kao jedan od najznačajnijih pisaca postkomunističke generacije iz centralne Evrope, "vlasnik" je pomalo filmske istočnoevropske biografije. Izbačen je iz srednje škole, dezertirao iz vojske, bio u zatvoru godinu dana, bio je aktivan u poljskom antikomunističkom pokretu. Godine 1987. sasvim se povukao iz javnog života i preselio se u zabačeno selo na poljsko-ukrajinskoj granici, gde gaji koze i lame, uporedo pišući za razne poljske novine i, zajedno sa suprugom Monikom Šnajderman, vodi izdavačku kuću "Čarne".

Roman "Beli gavran" objavljen je u Poljskoj još 1995. godine i preveden na više svetskih jezika. To je priča o grupi mladih ljudi koji, slično autoru, napuštaju Varšavu i odlaze u planine. Slučajno ubistvo koje izvrši jedan od njih pretvara ih u begunce koji se skrivaju u ledenim predelima, održavajući se u životu pomoću jeftinih cigara i votke. U atmosferi zajedništva u nevolji, obuzima ih mutna nostalgija prema vremenu komunizma i revolucije.

Pomalo umoran od belog vina, autor je više pričao o svom napuštanju Varšave, koja, prema njegovim rečima, živi u šizofreniji između Berlina i Moskve.

- Kada sam odlazio iz Varšave na jug Poljske, pitali su me da li sam lud. Ali, ispostavilo se da sam u centru sveta. Ukrajina mi je tu, Slovačka, Rumunija, Češka takođe. Poljska priča o jugu je puna predrasuda. Govorili su mi "nećeš valjda u Rumuniju" i bio sam preplašen kada sam prvi put tamo odlazio. Tako i sada, iako se mnogi pedesetogodišnjaci sećaju letovanja u Jugoslaviji, bili su zabrinuti "nećeš valjda da ideš tamo, tamo kolju ljude!?". Moj put na Balkan je išao preko Slovenije. I mislim, mora se ići na jug. Jug je čistina. Sada mi je postalo potpuno prirodno da odem na Jadran, a ne na Baltik. To je južnjačka priča o jugu. I zaista je paradoks da Srbija u Poljskoj, pored još svežih sećanja, ima žig nečeg divljeg.

Radoslav Petković rekao je da knjiga, u najboljem smislu, podseća na "road movie", da je rađena po klasičnoj američkoj dramaturgiji.
- Taj beg, taj odlazak u divljinu muškarca infantilna je regresija koja se uvek loše završi. Može da se postavi pitanje koliko je i komunizam bio infantilizam, u kom ste lišeni prava, ali i "prijatno" lišeni odgovornosti.

A toga ima u romanu. Ima u romanu i "igranja rata", što je kod nas prizvalo pravi rat. To je ta infantilnost koja je uvek opasna. Detinjstvo nije bezopasno, to je mit. Posebno je opasno kada ne želite da odrastete, kada izbegavate pitanje smrti. I nostalgija, to je ideološki diktat pedesetogodišnjaka koji ne žele da se suoče sa smrću - rekao je Radoslav Petković na promociji knjige Andžeja Stasjuka.

T. Čanak

23.07.05

Romanopisac, pripovijedač, pjesnik, esejista i putopisac Andžej Stasjuk jedan je od najvažnijih i najprevođenijih savremenih poljskih pisaca svoje generacije. Rođen je u Varšavi 1960. godine. Objavio je sljedeće naslove: “Zidovi Hebrona”, “(Ne)ljubavni stihovi”, “Bijeli gavran”, “Galicijske priče”, “Preko rijeke”, “Dukla”, “Dva (TV) komada o smrti”, “Kako sam postao pisac” (skica za intelektualnu autobiografiju), “Devet”, “Moja Evropa - Dva eseja o Evropi zvanoj Srednja” - sa Jurijem Andruhovičem, “Avion od kartona”, “Zima i druge priče”, “Na putu za Babadag”. Stasjuk je pisac burne biografije: za vrijeme služenja vojnog roka 1980. godine dezertirao je iz vojske, a potom proveo više godina u vojnim i civilnim zatvorima. Njegova prva knjiga “Zidovi Hebrona”, zbirka 12 priča, objavljena 1992. godine temelji se na piščevom zatvorskom iskustvu. Od tada, godišnjim ritmom, objavljuje prozu, eseje i poeziju. Od 1986. živi u karpatskom planinskom selu. Prije nekoliko godina sa suprugom Monikom Šnajderman osnovao je privatnu izdavačku kuću “Čarne”. Andžej Stasjuk redovno piše za najčitaniji poljski dnevni list “Tygodnik Powszechny” i novine za kulturu “Czas Kultury”. Dobitnik je brojnih poljskih i međunarodnih nagrada, a njegova je proza prevedena na sve važnije svjetske jezike.
Od navedenih Stasjukovih knjiga, kod nas je objavljen roman “Bijeli gavran”. To je priča o nevjerovatnom, sudbonosnom, putovanju u planine petorice prijatelja u potrazi za sopstvenim identitetom, izgubljenom u neumitnom procesu prilagođavanja sredini koja je sve više okrenuta materijalnim vrijednostima. Na toj osnovi Stasjuk gradi svoju ličnu mitologiju i uklapa je u tradicionalne romaneskne forme. Roman se obraća, prije svega, mlađoj čitalačkoj publici koja u svom iskustvu nema traume zbog obaranja političkog sistema, pa ni pijetizma prema slavnim vremenima svojih predaka. Iskustva mlađe poljske generacije, predstavljena kroz prizmu ličnih doživljaja, kao i politička istorija zemlje koja je prošla kroz različite faze ideoloških promjena, bliske su i prepoznatljive teme i našem čitaocu.
Stasjukov roman “Bijeli gavran” objavio je “Klio” u ediciji “Gral”, a u prevodu Agnješke Lasek i Branislave Stojanović, koje su i ovaj intervju prevele sa poljskog. Andžej Stasjuk će uskoro boraviti u Budvi, gdje će predstaviti svoj roman “Bijeli gavran”.

Bili ste buntovnik u socijalizmu. Vaša prva zbirka priča “Zidovi Hebrona” opisuje vaša zatvorska iskustva. Kakva vas sjećanja vezuju za te dane?
- To je bilo vrlo davno. Ponekad mi se čini da se desilo nekom drugom. Ta iskustva su me formirala kao što druge obrazuje škola, fakultet, itd. To je važan period u životu mladog čovjeka od dvadesetak godina. Tada sam osjetio da mogu da formiram svoj život, mogu da biram, slobodan sam i tu svoju slobodu plaćam. Zatvor je bio izbor, na kraju krajeva. Uopšte nijesam morao to da uradim, nijesam morao da dezertiram. Ali htio sam, uradio sam to i za to platio. Znate, zatvor je nevjerovatno iskustvo za pisca. Tamo se sve vrti oko priče, oko naracije. Tamo je priča spas jer pomaže da se čovjek izbori sa vremenom, dopušta da se izmjesti, dopušta da se zaboravi na njega. Tamo priča zaista ima moć da stvori alternativne svjetove. Sada, nažalost, svaki kriminalac može da ima televizor u ćeliji i plemenita vještina pripovijedanja sigurno izumire. Čak i tamo, u zatvoru, sve se kvari. Mogu samo da se tješim da sam bio tamo za vrijeme presije, kad se televizija tretirala kao nečiji hir, a ne kao nešto što se podrazumijeva.

“Bijeli gavran” je priča o grupi mladića koji odlaze u planine kako bi otkrili svrhu svojih života i podsjetili se na buntovne dane pod Rusima ispunjene pijanstvom i bludničenjem. Šta je Vas zapravo podstaklo na pisanje ove autsajderske priče?
- Pravi izazov je bio planinski pejzaž. Ja sam čovjek iz ravnice koji je zaljubljen u planinski pejzaž. Htio sam da opišem svjetlost, sjaj i ljepotu Karpata za svoje zadovoljstvo. Naravno, niko to ne bi čitao da sam ga opisao direktno. Morao sam da izmislim neku formu.

“Bijeli gavran” je postkomunistička priča o drugom licu, reklo bi se unutrašnjoj strani komunizma. Da li je tako?
- Ne. Nije. To je više priča o osnovnom problemu većine muškaraca - što ne mogu da odrastu. O tome kako stalno hoće da budu dječaci i da se organizuju u bande, grupe, vojske. O tome kako čak izazivaju ratove i odlaze da ratuju samo da bi bili zajedno. To je priča o tome kako je prava zrelost zapravo usamljenost, koja je za većinu nepodnošljiva, a to je tek pravi muški izazov. A ginuti, otići u rat, to može svaki kreten koji osjeća da mu se ortaci dive. O tome je taj roman. I o jakom partizanskom mitu koji je ukorijenjen u poljskoj kulturi. Uostalom, kao i u vašoj.

Kritičari za Vaše romane kažu da su hronike o bjekstvu? Možete li to pojasniti?
- Ne bjekstvo. Više neko putovanje.

Poljska sada prolazi kroz period tranzicije. Kakav je Vaš stav o tome?
- Kao državljanin zemlje u kojoj se ništa nije mijenjalo pedeset godina, trebalo bi da budem oduševljen samom idejom promjena. Ponekad i jesam. Ali to je oduševljenje djeteta. Ubrzo stiže otrežnjenje i javlja se glas koji govori: čuj, sve te promjene došle su u tvoj svijet spolja, došle su već gotove, formirane i niko te nije ni pitao da li ih želiš baš u tom obliku. I s tako nečim moram da živim, s takvim sumnjama, u takvom rascjepu. Za nekog ko se hrani sumnjom, za pisca, to je idealna situacija, idealno vrijeme i geografija.

Šta je po Vašem mišljenju Poljska dobila a šta izgubila u periodu komunizma?
- Ništa nije dobila. Sve to što je “dobila”, negdje drugdje se moglo postići bez komunizma. To je zamazivanje očiju da je komunizam donio nešto dobro. Od samog početka je bio loš i tek malo vještiji od fašizma. To mu je ostalo i do danas.

Kako biste opisali svoju sopstvenu književnu poetiku?
- Nemam pojma. Vjerovatno pokušavam da slijedim sve one kojima se divim, a njih ima na desetine.

Sada živite u karpatskom selu, Volovjecu. Zašto? Možete li uporediti život na selu sa nekadašnjim životom u Varšavi?
- A što da ne? Zašto me uopšte to pitate? A da živim u Varšavi, to bi bilo normalno? Meni se čini da Poljak, Slovak, Rumun, Ukrajinac, Srbin ili Bosanac kao stanovnik grada, to je već mali skandal. To su sve seoski narodi kojima je gradska ideja bila neka apstrakcija, neka importovana ideja. Iz Italije, Njemačke, Austrije.
A kad bismo uporedili život u Varšavi i u Volovjecu... Da bi se izašlo iz Varšave ponekad je potrebno i sat vremena. A iz Volovjeca za sat i po mogu stići do mađarske granice, do čuvenog Tokaja. Živjeti u mom Volovjecu, to znači razmišljati normalno o Slovačkoj, Mađarskoj, Rumuniji, Srbiji, Albaniji, Ukrajini i Moldaviji. Živjeti u Varšavi tek znači biti provincijalac kojem se čini da se cio život odvija na jednom mjestu. Ili u Berlinu i Parizu.
Znate, zimi, kad se ovdje nadvije magla, tmurno je i hladno, i onda ponekad ja i žena odemo na Jadransko more. Od naše kuće do slovenačkog Pirana ili hrvatske Istre ima isto toliko kilometara kao i do ledenog Baltika. Opsjednut sam geografijom i kad vidim da mi je bliža Transilvanija nego Varšava, to je znak.

Vaša supruga i Vi vodite izdavačku kuću “Czarne”, koju ste osnovali 1996. godine. Objavili ste mnogo knjiga bivših jugoslovenskih pisaca: Danila Kiša, Dubravke Ugrešić, Bore Ćosića, Nenada Veličkovića, Vladimira Arsenijevića. Kako ste, zapravo, otkrili te pisce?
- Slušajući pametne ljude. Odnosno, prije svega prevodioce. To su zanesenjaci, ljudi zaljubljeni u kulturu, u jezik, to su ljudi koje bi trebalo odlikovati. Da li se bez Danute i Dorote Ćirlić može uopšte zamisliti hrvatska i srpska književnost u Poljskoj? Ili bez Magdalene Petrinjske? Ili albanska bez Dorote Horodiske? Ne može.
A u Poljskoj odavno postoji mjesečnik "Literatura na Swiecie" (Književnost u svijetu) i to je odličan vodič o aktuelnim dešavanjima. Pored toga putujem, osluškujem šta ljudi pričaju, šta pričaju izdavači i pisci u tim zemljama.

Poznati ste i kao poljski Džek Keruak. Kakve su Vaše reakcije na ova poređenja i možete li mi reći koji su pisci i filozofi uticali na Vaše pisanje?
- Za razliku od Keruaka, ja nijesam zavisan od bensedina, alkohola i svoje majke. Volim njegov roman “Na putu” - to je sjajna knjiga, postoji u njoj snažan dah, postoji prostor, pravi duh putovanja. Volim ponekad da sjednem u auto i za tri dana pređem dvije hiljade kilometara, npr. kroz Slovačku, Mađarsku i Rumuniju. Nažalost, nijesam bio u stanju da pročitam ostale njegove knjige. Bile su mi dosadne.

Porazni beskraj imperije

“Sajmište” je bilo na dva kilometra odavde. Tako su nam rekli mještani: “Sajmište”. Kvadrat utabanog snijega i blata. I nekih petsto ljudi. Najmanje polovina od njih nešto je krila. Bilo je to dobro mjesto. Kola s ruskom registracijom parkirana u nekoliko redova. Kao neki šatori. Svaka druga su imala na haubi neki tepih, ponjavu ili ćilim. Raskoš s istoka, bušilice i strugovi, superlijepak i lokalne barabe pačjeg hoda, fiksirani boksovi “marlbora”.
- U, šta je toga - reče Kostek i pokaza opremu za kupatilo, slavine i tuševe koji uopšte nijesu bili novi nego skinuti ko zna odakle. Zanimljivo bi bilo saznati otkud sve to, pomislih, ali taj beskraj imperije me je porazio. Baba s torbicom je ubirala pijačarinu. Iza nje je išao pas s korpom na njušci. Premjestio sam novčanik u prednji džep pantalona i kaskao za tom procesijom sve do sljedećeg stajališta Muka Isusovih. Jer tako je izgledalo. Sedamdesetogodišnja žena prodavala je table šmirgl za hiljadu zlota komad i ružičaste štipaljke za veš - bogohulno šarene u odnosu na njeno lice, odjeću i oči koje su posezale negdje iznad glava mase, kao da hoće u nebu da pronađu utjehu za ovo beščašće. I ništa više. Mrk, oštar papir i plastika boje tijela.

(Iz Stasjukovog romana “Bijeli gavran”, “Klio”, 2004)

Džojsovski opis Varšave

Stasjukov drugi roman i deveta objavljena knjiga nosi naslov - “Devet” (objavila ga je hrvatska kuća “Fraktura”). U ovom romanu Stasjuk daje fascinantan prikaz Varšave s kraja devedesetih, duboko podijeljene na svijetlu i tamnu stranu. U tom neobičnom trileru o čovjeku kojem utjerivači dugova unište stan i potpuno promijene život kroz devet se likova živo ocrtava savremena Poljska. U tri dana, lutajući Varšavom i tražeći spas, savremeni Odisej - Pavel, doživljava izdaje, borbe, (kvazi)seksualne avanture, a kraj je ostavljen otvoren. Stasjuk na zanimljiv način govori o posttranzicijskoj Varšavi, gradu prepunom ružnih zgrada koje on ipak opisuje na nježan i lirski način. Kritika ovaj roman “Devet” naziva i trodnevnim džojsovskim opisom Varšave.
Stasjuk je sarađivao i s ukrajinskim piscem Jurijem Andruhovičem (koji je prije godinu dana govorio za “ART Vijesti”). Dva pisca su zajedno objavili knjigu eseja “Moja Evropa - Dva eseja o Evropi zvanoj Srednja”. O ovoj knjizi Stasjuk kaže: “Ta knjiga je bila eksperiment. Željeli smo opisati Evropu onakvu kakva dopire do nas. Tada se pokazalo da se Andruhovič i ja odlično razumijemo i dobro sarađujemo. Sada su već i naša djeca prijatelji”.

Vujica OGNJENOVIĆ

27.01.05 Vreme

Dobra, uzbudljiva i na razne načine "nama bliska" recentna literatura srednjoistočne Evrope - bivših "S. E. V.- skih ostrva", kako ih je gorko nazivao Đerđ Petri, jedan zdravo veliki mađarski pesnik! - poslednjih se godina skandalozno nedovoljno prevodi u našim osirotelim i kulturološki blago anesteziranim krajevima, valjda zato što lakomi, oprezni, neodvažni ili naprosto neobavešteni izdavači misle da to nije dovoljno atraktivna roba za onu preživelu, a osirotelu šačicu ovdašnjeg čitajućeg sveta: jednima to kanda nije interesantno jer tu nema ništa o Velikoj Zaveri Protivu Srpskoga Naroda i Vaskolikog Slovenstva i Pravoslavlja, druge ne tangira jerbo nema mnogo veze sa sterilnom recepturom anglosaksonskih paraliterarnih uspešnica za polukratnu upotrebu. Tja. A iz onoga što ipak do nas dođe, čini se da se u trouglu, recimo, Plovdiv-Drezden-Kaunas odavno nije pisalo tako dobro, da scene dugo nisu bile tako živahne; ovo naročito važi za poslednjih pet-šest ili nešto više godina, dakle otkad je komunizam otišao u pravedni poluzaborav (gde ga se, naravno, dočepala literatura, ali sada ne više u "disidentskom" a kamoli apologetskom ključu, nego u ironično-kvazinostalgičnom, gde služi kao mizanscen za bildungsromane!), a ovo nedefinisano tranziciono stanje ljudima ušlo dovoljno pod kožu da postane "načinom života", te samim tim i objektom relevantne literarne obrade.

Megatalentovani poljski osobenjak Andžej Stasjuk (rođ. 1960) jedna je od tih od nas predugo skrivanih istočnoevropskih tajni. Ipak, njegovo se ime polako probijalo među Srblje, mahom kroz prevode u časopisima, a pojava romana "Beli gavran" (iz 1995) valjda će ga napokon etablirati i južno od Horgoša. Stasjuk je jedan od onih spisateljskih likova sa "starinski" burnim biografijama: napustio je srednju školu da se nikada više ne vrati (garant mu bilo dosadno, kao i Josifu Brodskom!), odležao svoje u zatvoru zato što je odbijao da ide u vojsku... I potom postao jedan od najboljih poljskih pisaca! U šta se možete lako uveriti čitanjem "Belog gavrana": u pitanju je, naime, eksplozivno punjenje koje sadrži tristotinak strana visoko koncentrovane Proze Prvoga Reda, u većim dozama opasne za preosetljive duše. Roman nas od starta zabljeskuje snežnom belinom zavejanih južnopoljskih brda, po kojima dva prijatelja na pragu "krize srednjih godina" uporno bauljaju, a sve u nekakvom nejasnom bekstvu, bog te pita od koga - ili, pre će biti od čega. Pa zapravo, o tome se, o tom doslovno gerilskom bekstvu iz vlastitih "urednih" života u "Belom gavranu" i radi. Stasjuk majstorski prikazuje egzil, društveno "odmetanje" nekolicine starih varšavskih drugara, koji su se povukli u "partizane" zato da bi se "daleko od svega" zapravo suočili sa samima sobom i svojim životima koji su negde i nekako počeli nahero da rastu; paralelno s njihovim "odmetničkim" doživljajima - koji izgledaju čas dramatično, čas groteskno - pisac filuje priču izobilnim flešbekovima (a negde u njima je ona Prava Priča "Belog gavrana"!), razmotavajući živote junaka unazad, prikazujući njihove međusobne odnose sve do detinje dobi, uzgred i prikazujući jedno društvo kakvog više nema i neće ga biti, a koje je udarilo pečat ne milione ljudskih egzistencija. I tako sve do uzbudljivog finala, u kojem će se - ili se možda neće, otkrijte sami - razrešiti nedoumice i naći načina da se živi dalje, ili da se pošteno odustane... Kako god bilo, teško da je prošle godine objavljeno više od pet-šest prevodnih romana koji mogu da pariraju "Belom gavranu", što će reći da je njegovo upražnjavanje neophodno, a ignorisanje bi trebalo kažnjavati društvenim prezirom...

Verujem, otuda, da će čitaoci "Belog gavrana" nestrpljivo tražiti još, ali po to će morati da odu čak u Zagreb, no to više nije tako komplikovano kao nekad: sednete ujutru na voz, proverite jeste li se setili da zaboravite svoj omiljeni portret Draže Mihailovića kod kuće, i već rano popodne u prvoj boljoj ZG knjižari pazarite "Devet", jedno upravo očaravajuće čitalačko-putničko iskustvo, zbog kojeg je dolepotpisani čak kupio plan grada Varšave, ne bi li se bolje snalazio u surfingu kroz ovu knjigu. Jer "Devet" je jedna fascinantna celodnevno-celonoćna vožnja kroz savremenu Varšavu, i to uglavnom tramvajima i drugim javnim gradskim prometalima; kombinujući roman i mapu grada, postao sam priručni ekspert za metropolu na Visli: ako vas zanima kako da najbrže stignete od Mokotowa do Zoliborza ili od Ochote na Nowu Pragu, slobodno me pitajte... Bez sve šege, "Devet" je pravi trijumf Stasjukovog "zavodničkog" umeća, neka vrsta kvazi-krimića kojim defiluju likovi jedne podzemne, ili jedva-nadzemne, lumpenproleterske, ovisničke, sitnokriminalne i novobogatunske Varšave, upetljani u delirično klupko međusobnih dugovanja i potraživanja. To nije krimić, nije triler, nije nekakav balzakovski "društveni roman", a opet je sve to i štošta još pomalo, a ponad svega je dinamična i "filmična", maestralno komponovana oda Gradu, roman kakav bi svaka ozbiljna varoš valjalo da ima. A malo kojoj je pripao. Pisci kao Stasjuk su dakle hit, a ne ono što vam nude liferanti visokoispolirane i praznjikavo zvečeće konfekcije, domaće ili uvozne, ne mari!

Teofil Pančić