Bele stranice istorije - povodom filozofskih spisa Zorana Đinđića

14.04.13 Blic

Milorad Belančić, iskusan filozofski pisac respektabilne bibliografije, posvetio je svoje najnovije istraživanje filozofskom opusu Zorana Đinđića. Knjiga Bele stranice istorije nije pisana jezikom i „tehnikom“ istoričara filozofije niti se radi o sistematskom prikazu Đinđićevih filozofskih shvatanja.

Pre bi se moglo reći da Belančić, sa distance od četvrt stoleća i jednu deceniju nakon Đinđićeve smrti, nastavlja diskusiju koju su njih dvojica vodili sredinom 80-ih godina povodom tada objavljenih Đinđićevih radova. O tome govori i okolnost da je, kao prilog, u Belančićevu knjigu integrisana polemika dvojice filozofa iz 1986. i jedan njihov razgovor objavljen 2003. U završnim poglavljima knjige pokazaće se da Belančićnekadašnju polemiku dopunjava uvidima koji su se 90-ih, kad se Đinđićposvetio politici, etablirali kao poststrukturalistički mejnstrim i danas su, očigledno, čvrsto filozofsko stajalište i autora Belih stranica istorije.
Belančićeva knjiga jedan je zgusnuti tekst čiji jezik čitaoca stavlja pred ozbiljna (ponekad nepotrebna) iskušenja, ali mu istovremeno nudi i obilje filozofskih tema sagledanih iz jednog zanimljivog, filozofski utemeljenog i spretno i efektno formulisanog ugla. Dve Đinđićeve filozofski najvažnije knjige - Subjektivnost i nasilje iz 1982. i Jesen dijalektike iz 1987 - Belančićanalizira temeljito i korektno, bez obzira što ih „upotrebljava“, na momente bez očekivane delikatnosti, kao svedočanstva u prilog svojim filozofskim pogledima. A Belančiću je, pre svega, stalo do sledećeg: da svojim tumačenjem Đinđićevih knjiga, koje su tematski i „organski“ međusobno povezane, podrži stanovište da je evropska novovekovna filozofija, stavljajući čoveka (redukovanog na „subjekat“) u središte interesovanja, po svom intrinsičnom porivu logocentrična. U žargonu poststrukturalista to znači da se drži fikcije da je, polazeći od centralne pozicije subjekta, celokupnu stvarnost moguće bez ostatka obuhvatiti („objasniti“) nekom koherentnom mrežom pojmova. Štaviše, kroz ideal prosvećenosti, koji je logocentrizmu inherentan, ova apoteoza „subjekta“, započeta kao borbeni pokličprotiv srednjeg veka, neslavno završava kao legitimisanje nasilja i totalitarnih obrazaca ponašanja na čitavoj skali socijalnih odnosa.
Đinđiću je ovako radikalan stav bliži u prvoj nego u drugoj knjizi. Subjektivnost i nasilje je konsekventno pisana knjiga sa tezom, jedan začuđujuće zreo mladalački poduhvat da se stvari „isteraju na čistac“ i razotkrije senka koja neotklonjivo prati epopeju evropskog „subjekta“, od Dekarta preko prosvetitelja do Hegela. U svojoj Fenomenologiji duha, mladalačkom spisu koji će kasnije, kad bude gradio svoj sistem, zapostaviti Hegel se odvažio na tvrdnju da je sve kockice ljudskog znanja složio u koherentan i potpun mozaik. Detronizacija ovako radikalno shvaćenog „subjekta“ nije neki novum našeg vremena nego lajtmotiv svih filozofskih škola koje su nalazile za shodno da reaguju na Hegelove maksimalističke postavke: od Kjerkegora i Ničea do Frojda, Hajdegera, strukturalista, „lingvističkog obrta“ i dr. U tom smislu i Đinđići Belančićsu izabrali (istu) stranu u jednoj dvovekovnoj parnici koja filozofe nastavlja da zaokuplja.
Danas se, retrospektivno, može tvrditi da Đinđićeve knjige, objavljene pred raspad Jugoslavije, nisu naišle na odjek u domaćoj stručnoj javnosti koji zaslužuju. Belančićeva je nemala zasluga što je neuviđanje značaja i dometa Đinđićevih radova ovom svojom knjigom dokazao i na neki način korigovao. Takođe, Bele stranice istorije, u dobroj autorovoj nameri i čak sa određenom nostalgijom, vraćaju u ambijent poslednje decenije oficijelnog jugoslovenskog marksizma i, u Đinđićevom slučaju, na njegovo nastojanje da predstojeći slom, koji se u njegovim knjigama predoseća, ne dočeka bez modernizovanog i novim prilikama doraslog teoretskog instrumentarija.
U poslednjim poglavljima knjige očigledno je da autor ima svoje poglede na antinomije „logocentrizma“ i da nije slučajno što Đinđića uzima za svedoka ispravnosti sopstvenih stavova. Polazeći od kategoričnog stava da je svaka Velika priča (koherentan sveobuhvatni koncept istorije) nepovratno dezavuisana, autor preporučuje jednu etiku odgovornosti kao orijentir u svetu neukidive i neukrotive raznovrsnosti i posebnosti naših ličnih i kolektivnih projekata. Dekonstrukcija nije samo metodski postupak nego i egzistencijalni stav i jedina preostala adresa otrežnjenog uma pred navirućim „novim neprozirnostima“.
Ova ambiciozno pisana knjiga daje pravo čitaocu da autoru postavlja pitanja. Najpre, kakav značaj ova presuda prosvetiteljstvu ima za društva koja ovaj pojam ne poznaju niti su prošla kroz prosvećenost kao istorijsku epohu a danas su akteri planetarne zajednice. Šta reći o „povratku u istoriju“ upravo onih civilizacija kojima je Hegel, taj prokaženi vrhovnik prosvetiteljstva, odricao sposobnost da se razvijaju i time učestvuju u istoriji. Da li je cela „drama prosvetiteljstva“ u stvari jedna poučna, ali sve manje relevantna nezgoda evropske stare dame koju nove okolnosti guraju na rub globalnog događanja.
Belančiću više navrata, pri kraju knjige hrabrije, pokušava da uspostavi vezu između svojih anti/postlogocentričnih „prvih premisa“ i nekih reprezentativnih realnosti današnjice: kriza liberalnog kapitalizma, tranzicija, novo poimanje demokratije i dr. Ova razmišljanja uzgredna su, ali bi bilo vredno da ih autor razvije u stanovište prepoznatljivih obrisa. Takođe, ostaje da se, iznad galamdžijskih simplifikacija srpskog javnog mnjenja, istraži ključna zagonetka zašto se, i s kojim očekivanjima, autor tako kompleksnih i „teških“ knjiga, kao što su dve prve Đinđićeve, odlučio da zaroni u srpsku realnu politiku, da „iskorači“ i pokuša da pridobije kritičnu masu podrške za reformu jednog rastrojenog i malaksalog društva.
Konačno, optužbe na račun prosvetiteljstva, shvaćenog kao suština evropskog novovekovnog pogleda na svet, deluju na momente bizarno i ekstremno i daleko su od opšte saglasnosti u filozofskoj zajednici. Istina je da svaki kolektivni „prosvećeni“ projekat sadrži nužno i element nasilja, što naravno ne znači da je time i obesmišljen (zar zubar ne čini nasilje dok leči vilicu). „Golo“, nediferencirano konstatovanje (elemenata) nasilja, čak i ako je konstitutivno za neku radnju, u stvari je banalno i neupotrebljivo. Postmoderni singularizam, kompenzovan etikom odgovornosti, dosta je oskudno i neizvesno poslednje pribežište uma. Više izgleda nudi traženje konsenzusa o našim kolektivnim projektima koje bi uvažilo „drugog“ u svoj njegovoj integralnoj singularnosti, počev od drugih kultura koje se (često militantno) opiru evropeizaciji i „prosvećivanju“, pa do novih senzibiliteta i ličnih životnih izbora koji se, tu je Belančiću pravu, samo nasilno mogu saterati u gotove pojmovne konstrukte. Putujući Srbijom 1990, pred enigmom kako da obeshrabrenim sugrađanima ulije samopouzdanje da mogu promeniti život, Đinđić-političar morao se suočiti sa bolnim neizvesnostima jednog takvog konsenzusa (kako ga vidi Habermas), videvši u njemu, ako se uopšte pokaže da je moguć, onaj most kojim spekulativne deliberacije iz njegovih filozofskih knjiga hvataju vezu sa realnim iskorakom jednog institucionalno osakaćenog i egzistencijalno osujećenog društva iz rđave beskonačnosti njegovih kontroverzi.

Milovan Božinović

21.03.13 Vreme

Zoran Đinđić je objavio samo dve filozofske knjige: Subjektivnost i nasilje (1982) i Jesen dijalektike (1987). Njegova tragična sudbina, međutim, pokrenula je pitanja koja možda ne zvuče lepo, ali su legitimna: kakva je nosivost Đinđićevih filozofskih ideja i da li one zaslužuju istu onu pažnju koja se poklanja njegovom političkom delu? Da li su i u kojoj meri Đinđićeve filozofske ideje igrale ulogu u njegovoj politici? Kakve su to ideje? U knjizi Bele stranice istorije – Povodom filozofskih spisa Zorana Đinđića (Otkrovenje, Beograd 2013) Miroslav Belančić odgovara na ova pitanja
Svakom se tekstu može prići na više načina, a naročito na tri. U prvom, objektivističkom pristupu, autor nastoji da se izmakne iz teksta kako bi sopstvene intervencije sveo na najmanju moguću meru i tako pustio tekst da govori sam za sebe. Potpuno je, međutim, misteriozno kako to tekst govori sam za sebe ako je već predmet tumačenja?! Sve i da je najobjektivniji na svetu – šta god to, u međuvremenu, značilo... a ne znači bogzna šta – tumač uvek zaseca tkivo teksta, povređuje ga. Objektivistički pristup najčešće je izgovor za interpretativni kukavičluk, za nemoć, za teorijsku nepreduzimljivost i bezidejnost. Drugi način, način tradicionalne hermeneutike, nastoji da tekst razume bolje nego što ga je razumeo sam pisac. Taj pristup pretpostavlja da se istina teksta krije iza samoga teksta, u njegovim implicitnim značenjima, a ne eksplicitnim iskazima. Tumač, dakle, pokušava da uhvati ono što je autor hteo da kaže, a ne ono što je rekao. Problem je, međutim, u tome što autor valjda kaže upravo to što je hteo da kaže, te se njegova namera iscrpljuje u onome što je rekao. Zašto bi inače pisao? Za treći pristup još nije skovano ime, pa ćemo ga, za ovu priliku, nazvati brutalnim čitanjem. Tako je, recimo, Makijaveli prišao Titu Liviju. U svoje čitanje uneo je čitavo svoje diplomatsko iskustvo, svu svoju erudiciju, sve svoje strasti, zanose i zablude, svoju ideologiju, tvrdoglavost i tananost i nije mu palo na pamet da se femka i izigrava objektivnog čuvara istine, niti je nastojao da Livija razume bolje nego što je on razumeo sebe. Ništa od toga. Makijaveli ga je, naprosto, bezobzirno upotrebljavao i zloupotrebljavao, uzimao je šta mu se prohte i odbacivao ono što ga ne zanima, krivio i savijao, čupao iz njega hranljive materije i sav taj livijevski materijal, čak i kada je pisao protiv njega, ugrađivao u svoju čudesnu građevinu. Makijaveli je Tita Livija brutalno i veličanstveno iskidao, ni najmanje ne mareći da li je Livije hteo da kaže baš to što mu je Makijaveli spočitao, te mu je – nanoseći mu nepravdu, "krivo" ga tumačeći – svojim delom uzdigao veličanstven spomenik. Može li autor da poželi boljeg čitaoca?
Milorad Belančić, najplodniji domaći filozof, pisac Genealogije palanke (između ostalog), odlučio je da skrupulozno, ozbiljno, filozofski odgovorno, analizira dve (jedine) filozofske knjige ubijenog premijera Srbije, filozofa i prevodioca Zorana Đinđića, a da se nijednom ne uplete u mrežu nekakve objektivnosti, niti da se bojažljivo povuče pred ozbiljnošću, ali i delikatnošću zadatka koji je nametnuo samome sebi: ispitati nosivost Đinđićevih filozofskih ideja.
Đinđić je objavio samo dve filozofske knjige: Subjektivnost i nasilje (1982) i Jesen dijalektike (1987). Posle tih knjiga, ili paralelno sa njima, objavljivao je političke oglede i angažovane tekstove po novinama i časopisima, prevodio sa nemačkog, da bi, sa ulaskom u politiku, prestao da piše i prevodi, ili barem prestao da objavljuje. Njegova tragična sudbina, međutim, pokrenula je pitanja koja možda ne zvuče lepo, ali su legitimna: kakva je nosivost Đinđićevih filozofskih ideja i da li one zaslužuju istu onu pažnju koja se poklanja njegovom političkom delu? Da li su i u kojoj meri Đinđićeve filozofske ideje igrale ulogu u njegovoj politici? Kakve su to ideje? Eksplicitno ili implicitno Belančić odgovara na ova pitanja i na 300 stranica ispisuje izvanredan filozofski tekst u kojem se mešaju njegov i Đinđićev glas, stvarajući svojevrsnog filozofskog kentaura, novo filozofsko biće koje govori glasom za koji nismo ni znali da može da postoji (kao ni sam kentaur, uostalom).
ĐINĐIĆEVA FILOZOFIJA: Đinđić se filozofski obrazuje u sredini impregniranoj marksizmom, ali, na sreću, i sa snažnim naglaskom na klasičnoj nemačkoj filozofiji. Zbog toga Belančić svoju knjigu smešta na tri (sinhrone) ravni: na prvoj on čita Kanta, Fihtea, Hegela i Marksa, na drugoj Đinđića (koji čita Kanta, Fihtea, Hegela i Marksa), na trećoj uvodi sopstvenu perspektivu. Ali iz svoje perspektive – dekonstruktivne – on čita svakog od ovih autora, uočavajući upravo izvanredan motiv u Đinđićevim spisima: budućem premijeru tesno je u marksističkoj košulji u koju ga guraju njegovi profesori i nemačka filozofija. Đinđić se ne oseća dobro u pojmu koji je oblikovao pre svega Hegel i nastoji da izađe iz njega, da ga pocepa, da ga razori, ali to čini upravo onim oruđima koje mu nude veliki Nemci, dakle pojmovima koje su oni skovali za drugu i drugačiju upotrebu od one koja je potrebna Đinđiću. Hegel mu nudi mistriju, ali Đinđiću je potrebna kuka. Hegel mu nudi libelu, a Đinđiću je potreban pijuk. Marks mu nudi temelj, a Đinđiću je potrebna čvrsta, ali pokretna površina. U času kada piše, dok se svom svojom lucidnošću hrve sa tim problemima – a teško da je postojao zahtevniji filozofski zadatak u to vreme nego pokazati nasilje subjektivnosti – on ne poseduje dovoljno izgrađen pojmovni arsenal da bi mogao ozbiljno da naudi velikim sistemima. S druge strane, Belančić u čitavu priču ulazi iz francuske priče, već dobrano oblikovan radovima poststrukturalista, što znači da je njegova pojmovna mašinerija znatno pogodnija za zadatak koji je upravo Đinđić sebi postavio: razgraditi premoć sistema i sinteze, pokazati da je svaki pokušaj utemeljenja uvek nasilan, izumeti nove, elastičnije pojmove. (Kao dodatak glavnome tekstu Belančić je u knjigu uvrstio i razgovor sa Đinđićem koji je, 1987. godine, vodio na Trećem programu Radio Beograda, a koji svedoči upravo o tome da oni rade na istom problemu, ali drugačijim pojmovnim sredstvima.) Zbog toga se Belančić svojim dekonstruktivnim iskustvom, stranim Đinđiću, kalemi na Đinđićev tekst i koristi ga onako kako sam autor nije mogao, da bi stvorio ovog uzbudljivog filozofskog kentaura nemačke čvrstine i francuske uzbudljivosti.
U ovom neobičnom i na svaki način plodnom susretu na tromeđi klasične nemačke filozofije, Đinđića i Belančića, rađa se knjiga koja pokazuje, istovremeno, da se bez velikih Nemaca ne može filozofirati, da je Đinđić lucidan i važan filozof, te da je Milorad Belančić (uz dvoje, troje mlađih filozofa) možda i najmarkantnija filozofska figura ove sredine.

Ivan Milenković