01.01.00
Danas Vikend
06-08.01.2001.
Video sam ga Nije me zaboravio
Radomir Konstantinovic: "Beket prijatelj", Otkrovenje, Beograd, 2000.
Dobro, sasvim dobro, kao retoricki pocetak, kako bi rekao Anri Levi. Oni koji poznaju veliko delo Radomira Konstantinovica, tog najveceg filozofa nase knjizevnosti i najveceg knjizevnika nase filozofije, uocice iz ove prepiske Radomira Konstantinovica, ili je bolje reci, dopisivanja (razmene pisama) sa Samjuelom Beketom, jednim od "graditelja moderne misli", kako ga naziva Oto Bihalji Merin u istoimenoj knjizi, objavljenoj pre tri decenije, da se zadovoljimo ovom retorickom floskulom iz tog vremena - uocice, velim, da Beket (i to Beket prijatelj) stoji na samom pocetku i evo i u poznim danima stvaralastva Radomira Konstantinovica. Knjiga "Beket prijatelj" objavljena je kao prva u ediciji "Svitak" u novopokrenutoj izdavackoj kuci "Otkrovenje" koju su osnovali dr Stevan Jovanovic iz Pariza i Sava Dautovic.
Sta da vam kazem, ova knjiga je, pre svega, mala licna (intimna) skrinja, ako se tako naziva kutija u kojoj cuvamo licne dragocenosti. Ona je, dakle, iznad svega, licna dragocenost samog pisca koji je tolike godine prijateljevao sa Beketom. Nije neobicno da pisac obelodanjuje ovo druzenje, ovo tako dragoceno prijateljstvo u svojim poznim danima, jer ono je bilo ne samo izbor po srodnosti, nego i jedna od njegovih licnih i stvaralackih opsesija. U tom smislu Konstantinovic ne krije svoju fasciniranost Beketom. Ali, to je samo najvidljivija, ona ljudska potvrda ovog odnosa. "Eto to je ova noc. Tesko ovo govorim: jos je taj pogled na meni. Tesko je govoriti o Beketu pod Beketovim pogledom. Sada imam sedamdeset i dve godine. Nisam imao ni trideset godina kada sam se prvi put nasao pod tim pogledom, a sve je isto. Poverovao sam, tada, da u tom pogledu ima neceg "demonskog".
Patos nesavladanog romantizma?" Pokazace se da je upravo ovo "demonsko", ili "romanticno", ovaj njihov patos, bila osnovna estetska dimenzija ovog prijateljstva o cemu se ovde, uostalom, radi.
Ovo polimorfno delo, kao i Konstantinovicevo delo u celini, nema jasne zanrovske odrednice. Krecuci se na nevidljivoj granici izmedju biografskog i teorijskog, verujem, da je Konstantinovic napisao esej o prirodi, ili politici umetnickog prijateljstva, ili umetnosti prijateljstva, kao simbolickoj razmeni sa smrcu, posto prijateljstvo, kao i sama umetnost, i nije drugo do ova simbolicka razmena sa smrcu. Dakle, esej o samoj mogucnosti prijateljstva. Esej ili roman o Beketu, koliko i o Kaci Samardzic, supruzi Radomira Konstantinovica, koja je - kako se naslucuje - bila stvarni spiritus movens ovog neobicnog, mozda i nemoguceg ali, svakako, dragocenog prijateljstva preko kojeg je nasa Moderna dalekih pedesetih, medju prvima u Evropi, upoznala Beketa. Prevod Kace Samardzic Beketovog romana "Moloa" Konstantinovic ce objaviti u "Kosmosu" 1959. godine.
"Gospodja Slavica Miletic uspela je da", veli na samom pocetku Konstantinovic "desifruje Beketov rukopis. Omogucila mi je tako da budem jos koji put sa Beketom. Zahvalan sam. (Iako uvek je to i susret sa njihovom smrcu. Kad procitam, na dopisnici sa Mantenjinim "Mrtvim Hristom": "Poljubite Kacu za mene", onda to nisu reci od 6. juna 1966, nego meni to nocas kaze mrtav Beket za mrtvu Kacu. Onda je to mrtav Hrist".) "Mrtav Hrist" ovog prijateljstva. Njegovo "umetnicko biti".
"Pokusavao sam da ga vidim; i da ga zadrzim, sto mogu duze. Citao sam njegove knjige i tekstove, po ko zna koji put. Ali sad na marginama ovih pisama. Video sam ga. Nije me zaboravio."
Rekao sam da je "Beket prijatelj" pre svega esej o prirodi ili samoj stvari o - kako bi se reklo o ovom tekstu ili pismu koje Beket pise od 1958. Konstantinovicu i njegovoj supruzi Kaci o onom "tamo dole" prijateljstvu, o onom Apsolutnom u ovom prijateljstvu, posto, kako je pisao Nado (Moris Nado) "Nikad se nije otislo tako daleko u potrazi apsolutnog oznacenog znakom manje". To je istovremeno komentar o samim granicama Moderne, ili granicama jezika, jezickoj agoniji, posto izmedju pisanja i egzistencije nema razlike, ili granice. To za Beketa nikada nije bila igra nego tezak rad. Zato je to bilo tesko prijateljstvo. I za jednog i za drugog sagovornika, posto je Moderna dosla do same granice govora, do onog "tamo dole" koje se vise ne moze izgovoriti ili imenovati. Ovde se govori i o razlici izmedju Sartra i Beketa koji je za samog Beketa bio "jedan inteligentan tip".
Osporavanju nadrealizma i simbolizma iz ovog apsolutnog egzistencijalnog nihilizma. Vec tih pedesetih, sezdesetih Konstantinovic, sto se najjasnije vidi iz ove prepiske, postaje zahvaljujuci Beketovom apsolutnom nihilizmu, teoreticar modernog nihilizma u kome jezik, a ne misao daje "smisao" postojanju, sto je samo uvod u savremeni, postmoderni, virtuelni nihilizam. To je teorijski kontekst ovog teskog prijateljstva. Da li je sve ostalo isto? U ovoj kulturi se znacajnim filozofima i piscima jos uvek smatraju neki drugi ljudi. Na javnoj sceni su jos uvek nacionalisti i praksisovci. Oni sede u akademijama, oni dobijaju nagrade. Zato "Beket prijatelj" ima auru nesavremenih razmatranja, kako bi rekao Nice. Zato je to tesko prijateljstvo: "Nocas mislim da je to bila srecna okolnost.
Kako bih primao njegovo prijateljstvo da sam znao za njegovu tvrdnju, u dvoglasju sa Prustom, da je prijateljstvo zrtvovanje sopstvene sustine, pogresan pokret duha (iz unutrasnjosti ka spoljasnosti...) centrifugalna sila sopstvenog straha, samoponistavanja..." To je za Beketa znacilo "umetnicki biti", posto je "umetnost apoteoza samoce". "Ali tu nalazim i krajnji ishod ovog stava: za umetnika nije samo razumno da odbaci prijateljstvo nego je to i nuzno: prijateljstvo je "un artificiel social"". "Ali sad na marginama ovih pisama. Video sam ga. Nije me zaboravio." To je bio osnovni paradoks "Beketa prijatelja". Beketov paradoks ili paradoks "onoga dole"? Ono "demonsko", ili nihil samog prijateljstva.
Nenad Dakovic
