26.11.04
Višak sentimentalnosti
Jozef Škvorecki
Ove jeseni (27. septembra), proslavio je, kako Česi kažu za jubilarni, okrugli 80. rođendan, živi klasik češke književnosti Jozef Škvorecki. Iako se posle “plišane revolucije” nije, kao uostalom ni Milan Kundera, vratio iz egzila (u kanadskom Torontu živi od 1969) došao je ovamo da proslavi ovaj rođendan. Neki poluglasno dodaju - i da se oprosti. No, ako je i tako, nije tako izgledalo, a nije bilo nimalo patetično ni tužno što, inače, ne bi ni ličilo na njega.
Škvorecki je došao ovamo nedelju dana pre rođendana, sa suprugom, životnom saputnicom, ortakom u izdavačkoj kući “68”, i više od toga - književnim koautorom Zdenom Salivarovom. Ubrzo po njegovom dolasku saopšteno je da mu je žiri za dodelu najviše češke književne nagrade (osnivač Fondacija “Povelja 77”) koja nosi ime Jaroslava Sajferta, jedinog ovdašnjeg dobitnika Nobelove nagrade za književnost, dodelio nagradu ove godine, izuzetno za životno delo, (dodeljuje se, inače, za rad do tri godine) zajedno s Viktorom Fišlom (1914) koji živi u Jerusalimu od 1948.
Vreme ovde, kao i prilikom ranijih dolazaka posle 1989, Škvorecki provodi, uglavnom, u rodnom Nahodu. U “tom krasnom Kostelecu”, kako u svojim delima naziva ovaj zaista lepi gradić na severu zemlje, uz granicu s Poljskom, održana je međunarodna konferencija, posvećena njegovom delu, uz učešće nekoliko desetina književnih istoričara i literarnih kritičara iz zemlje i sveta. Skup je otvorio njegov pokrovitelj češki predsednik Vaclav Klaus i inspirativno i zanimljivo progovorio o ličnosti i delu slavljenika (vidite okvir). U Nahodu postoji i Literarna akademija (privatna visoka škola) koja nosi ime Škvoreckog.
“SJAJNA SEZONA” ŽIVOTA U KOSTELECU: “Kada o tome razmislim, sve što sam ikad napisao, bilo je u slavu mladosti u tom mestu, a možda sada i tog mesta”, napisao je Škvorecki u predgovoru knjige o istoriji Nahoda koja upravo izlazi iz štampe. To je, naravno, hiperbola ali nikako neistinita. Škvorecki je, naravno, pisao i o mnogim drugim stvarima. Ali, to osnovno što čini prirodu i karakter čoveka, crpeo je iz tog mesta kome je u svojim knjigama dao ime - Kostelec.
U Nahodu je Škvorecki išao u školu, video prve filmove koji su ga inspirisali još pre literature, učio gimnaziju, čuo prvi put džez, odao se strasti koja ga nikad nije napustila. Tamo je u vreme nemačkog protektorata nad Češkom prinudno radio u fabrici avionskih delova, doživeo prve ljubavne čarolije. Literarni Kostelec Škvoreckog na Ledhuji (Nahodom protiče rečica Metuje) u stvari je, simbolično mesto gde su se dogodile “najvažnije stvari života” koje su raspoređene na nekoliko godina mladosti, to jest, kako je on to naslovom romana nazvao “Sjajna sezona”. Tome se on vraća kao stalnoj emotivnoj inspiraciji, pisanjem stvara mogućnost da je doživi ponovo. S godinama, što je prirodno, sve više.
Klaus o Škvoreckom
Za češkog predsednika Vaclava Klausa Jozef Škvorecki je “bio i ostao izuzetni fenomen češkog i kulturnog života 20. veka”, “koji nije bio samo literata”. A kao literata on je “vrhunski pisac - garancija čitalačkog zadovoljstva, čije čitanje donosi istovremeno uzbuđenje, emociju i mudru skepsu”.
Klaus je istakao, takođe, izdavački rad Škvoreckog u “68 Pablišers” bez čega bi mnoga dela čeških autora teško ugledala svetlo dana. Njega taj rad podseća na svojevremene napore i zasluge nacionalnih prosvetitelja i buditelja.
“Jozef Škvorecki je izuzetan time što je u Češku kulturnu i literarnu sredinu, odgojenu delimično katoličkim kulturnim i duhovnim tradicijama, delom, naročito oko Drugog svetskog rata, idejama kulturne levice, uneo duh angloameričkog konzervativizma i slobodoumlja. Celim tokom svog delovanja na domaćem tlu 50-ih i 60-ih predstavljao je osobitu oazu nezavisnog mišljenja.”
Klaus je zatim visoko ocenio i zasluge Škvoreckog za razvoj džeza “u vreme muzičkog mraka”. “Mislim da slutim šta je Škvorecki tražio u džezu i tamo nalazio: bila je to upravo ona odgovorna sloboda koja džez solisti daje pravo da se predstavi kako on sam, osobito i individualno, slobodno oseća svoju muziku i svoj život. A sa istom džez slobodom, lakoćom i uzletom ali i tugom i saosećanjem, Škvorecki je pisao i svoje knjige, među njima i takve čije su teme bile Drugi svetski rat, jevrejska tragedija i totalitarni režimi.”
“Svaka njegova knjiga ima različite istorijske kulise, kroz njih prolaze razna tragična istorijska dešavanja. Ostaje, ipak, glavni junak - Dani Smiržicki iz Kosteleca, u stvari, iz Nahoda. Slobodni čovek u neslobodnom svetu. A to je upravo za mene Jozef Škvorecki. Čast mi je što mu to danas mogu u ovoj svečanoj prilici da kažem.”Milan Lazarević Ta čežnja za povratkom, bar putem literature, postoji, kako ističe Jirži Penjas, (kritičar nedeljnika “Tiden”, svakako jedan od najboljih poznavalaca dela Škvoreckog) u većini njegovih knjiga istovremeno uz svest da se ništa ne može vratiti nazad. Spaja se u njoj tuga usled trenutka koji nestaje s lakoćom koju teškim i tužnim stvarima daje pripovedački talent. Možda će kritika nekad autoru zamerati na višku sentimentalnosti, na ivici kiča ali...
“Što su devojke bile kruće prema meni, više sam ih voleo. A zašto? Zato što sam bio mlad. Ili zato što je bila ta kiša. Ta magla. Ta tužna jesen. Taj rat kojim se sve to loše završilo”, piše o tome u “Sjajnoj sezoni”, sa distance od 30 godina, kada je već bio u egzilu. Zvuči to zaista dosta sentimentalno ali je kod Škvoreckog tako kao što o njemu piše kritičar Jozef Vohrizek: “I te najozbiljnije teme kod njega su obojene manjom ili većom dozom one nezamenjive prvorepubličke (Čehoslovačka 1918-1939) lakomislenosti, simptomatične za stanje misli nesputane doktrinama...”
Sam Škvorecki tim povodom je pisao da “literatura nije pitanje znanja već ljubavi”. Njegova najomiljeniji autori su Po, Tven, Hemingvej, Fokner, Ficdžerald, Sinkler, Dikens Sejm Ostin, Grejem Grin, Vilki Kolins...
Za samo desetak dana Škvorecki je dao nekoliko intervjua češkim novinama sa zajedničkom porukom da je svet prestao, kako kaže, da rešava, i da je skoro sve što je hteo reći, već napisao. Ali, kako kaže, pošto to voli, piše i dalje ... detektivske romane. Prenosimo delove iz intervjua “Lidovim novinama” (LN) i “Mladoj fronti-Dnes” (MFD) u kojima govori takođe i o svojoj generaciji pisaca.
LN: Kako vam ide pisanje? Imate li više erudicije, time i zanatske veštine, ili osećate veću odgovornost nego pre?
J.Š: Pišem sa Zdenom detektivske romane. Kako mi ide pisanje, možete zamisliti ako uzmete u obzir da imam 80 a da nikad nisam bio čovek sa sjajnim zdravljem. Pišemo detektivske romane da bismo se zabavili, a nadamo se da ćemo time zabaviti i neke čitaoce. To je danas moja jedina odgovornost. Svet sam već prestao da rešavam.
LN: Vaša 80-godišnjica koincidira sa 90 godina od rođenja Bohumila Hrabala i 75-godišnjice koju je doživeo Milan Kundera. Životnim vekom spadate među te autore. Možda i stilom?
J.Š: Od takvih godišnjica nije čoveku veselo. Vekom smo dosta različiti. Ali, pripadamo tome, što bi se reklo generaciji: ljudima na čiji su život, zbog toga što su bili pisci, pečat udarili ružni režimi. Verujem kao i Čendler da je stil projekcija ličnosti ali najpre čovek mora imati neku ličnost da bi je projektovao. Kako nam je to pošlo za rukom, ostavljam čitaocima da procene. Hrabal je bio drugar još iz vremena sastanaka kod Jiržija Kolara, ostao to, a na kraju se i u našoj izdavačkoj kući sreo i sa Milanom Kunderom. Obojica su nam poverili izdavanje svoje proze. Hrabal svoju trodelnu biografiju i druge stvari, Kundera sve što je napisao u prozi. Kundera je mojoj ženi na FAMU (slavna praška filmska akademija, prim.dop.) i kao naš autor u egzilu dosta pomagao, u egzilu smo se i dosta zbližili. Nikad na sve to neću zaboraviti što neće biti tako teško jer nikad u osamdesetoj nije isto kao u dvadesetoj.
LN: Posle izdavanja “Kukavica” 1958. imali ste težak sudar sa tadašnjom oficijelnom kritikom, izjava s mržnjom Karla Novog o “šugavom mačetu” ušla je u istoriju češke literature. Kako danas gledate s tim iskustvom na tu kritiku? Nekad vam je i pomogla?
J.Š: Oficijelna kritika nije bila kritika već izvršavanje naređenja. Pomogla mi je da za mene sazna široki krug čitalaca. Ali, radije bih da do čitalaca stižem samo time što sam pisao, a ne time što su me poslušni nemilosrdno gurali s puta. Nadam se da su neki čitali iz radosti, a ne iz radoznalosti.
MFD: Zašto poslednjih godina napuštate ozbiljne teme i etička pitanja pomerate u lakše žanrove?
J.Š: Evelin Vogh tvrdi da svaki pisac u sebi ima jedan ili dva romana; to ostalo je zanat, pošten i nimalo lak, ništa manje važan. Vilijem Fokner, prema uspomenama svog brata Džona, uvek je govorio da će kad se “ispiše”, pisati detektivke (uostalom, dve je napisao i pre nego što mu se to dogodilo). Ja mislim da skoro sve što sam hteo o životu reći, već sam napisao ali zato što volim da pišem, pišem i dalje. Ali, moj najnoviji roman koji imam u rukopisu “Obični životi” je prokleto važna stvar.
MFD: Zašto uopšte pišete detektivske romane?
J.Š: U doba teške i opasne bolesti, “detektivke” su mi spasile život. U bolnici sam ih pročitao stotinu i kada sam se drugi put rodio počeo sam sa Honzom (Jan Zabrana - prim.dop.) da ih pišem. Imam poštovanje prema tom žanru.
ODAKLE PISCU DOLAZI VOLjA ZA PISANjE: A za kraj ove priče o pisanju i njegovom smislu i ovog prigodnog teksta pomenimo da Škvorecki rado citira dve rečenice Foknera koji frojdovski osvetljuje odakle piscu dolazi volja za pisanje: “Ti koji mogu, to čine. Ti koji ne mogu i dosta dugo trpe, ti o tome pišu.” To je, ipak, kako primećuje Penjas, tipičan slavljenikov način “olakšavanja” stvari. On, ipak, odavno pripada tim izuzetnim slučajevima koji pisanjem ništa ne kompenziraju, to mu je postalo kao disanje ili neka druga za život neophodna aktivnost. A da bi to bila literatura, tome još treba dodati talenat, zanat, i poštenje u srcu i mozgu. A treba se i roditi pre još 80 godina u “krasnom mestu Kostelecu”.
Milan Lazarević
