Balzak i kineska krojačica

16.06.07

Slobodni smo samo da volimo, sve drugo je propaganda slobode koja zapravo i ne postoji, kaže poznati kineski pisac i reditelj Dai Siže koji živi u Francuskoj

Dai Siži je bio jedan od specijalnih gostiju ovogodišnjih Evropskih književnih susreta u Sarajevu. Nama je poznat uglavnom po romanima Balzak i kineska krojačica i Kompleks sudije Dija (objavljenim u izdanju beogradske Paideje)...

Roman Balzak i kineska krojačica pisan je na francuskom, izdat u čuvenom Galimaru, zime 2000. bio bestseler prodat u 250.000 primeraka, dobio je brojne ugledne nagrade, ubrzo je preveden na 25 jezika ali ne (još uvek!) i na kineski. Prema tom romanu koji sadrži dosta autobiografskih elemenata Siži je snimio i istoimeni film. Među filmovima koje je Siži režirao sa zapaženim uspehom, pamte se i –Kina moj bol, Tang jedanaesti, Kćeri botaničara... U ranoj mladosti, u vreme Maove „kulturne revolucije”, samo zato što su mu deda i otac bili sveštenik i lekar, poslat je u kinesku zabit na prevaspitavanje. O tom iskustvu političke brutalnosti Siži je govorio u okviru jedne od tema Susreta – „Strašna detinjstva”, gde je rekao kako je traženo jedno, a postignuto upravo suprotno – da su obrazovani mladići prevaspitali kinesko selo.

Ljubazno pristajući na intervju, Siži napominje kako sada prvi put razgovara za novine iz bivše Jugoslavije, a potom i dodaje:
– Postoji jedan srpski pisac i profesor, Milorad Pavić, koji je izuzetno poznat u našim kineskim književnim krugovima po knjizi „Hazarski rečnik”. Iako je to izuzetno teška knjiga, mnogo se prodaje u Kini.

Kad smo ga upitali da li zna da se Susreti održavaju u Domu policije, i ne zvuči li mu to malo kafkijanski, nasmejao se i potom ozbiljno rekao:
– Ne, nisam znao. Sada sam naučio jednu novu reč. Ali, zamislite samo da je jedna od susednih prostorija mogla biti soba za mučenje.

Po dolasku iz Kine u Francusku, šta Vam je najviše pomoglo da prevaziđete razlike dva jezika i dve kulture?
Pre 20 godina došao sam u Francusku zbog jednog razloga: da ono što je zapadno, donesemo u Kinu. To je bila veoma naivna, ali i teška ideja, jer je Kinu veoma teško promeniti. Kina se promenila bez nas. I postala izrazito kapitalistička zemlja: pare, pare i pare!

Ako autobiografsko kao ispovest uključuje sukob prisila raznih vrsta, da li Vam se dešavalo da prvi put u toku pisanja otkrijete nešto što ranije niste ni slutili?
Nekada pišemo inspirisani onim što smo već proživeli, otkrivamo nove stvari i postavljamo sebi pitanja. Ali nekada i ne. Ali, da, istina je, nekada zaista počnemo menjati mišljenja o nekim stvarima koje smo već proživeli.

Kako neko može prepoznati svoja ograničenja? Šta uslovljava nečije oslobađanje?
To je apstraktno pitanje. Prema mom mišljenju svaka sloboda i doživljaj slobode su potpuno individualni. Kada sam ja bio mlad, verovali smo u jednu slobodu, u slobodu kakva je ona bila na Zapadu. U suštini, neke stvari jesu, a neke nisu uopšte pristupačne. Treba platiti, neke stvari nisu besplatne. Sve treba svugde platiti. Jako je teško naći slobodu. Prava sloboda skoro da i ne postoji danas. To je skoro neka vrsta propagande. Danas kažemo da možemo naći knjige i bilo šta nam treba bilo gde, ali to nije istina. To je neka vrsta utopije, neka vrsta ideala. Ono što je najvažnije jeste da smo slobodni da volimo, da možemo da volimo i to je ono najlepše. U životu, ukoliko smo sretni, možemo spoznati takvu slobodu.

Da li ste disciplinovani u pisanju ili je to uvek pitanje strasti i trenutka?
Rekao bih više da je to strast. Međutim, ne bih rekao da sam jako ambiciozan književno. Jednostavno, imam potrebu da pišem i da pričam priče. Kada sam bio mlad pisao sam na kineskom, pisao sam o zapadnjacima, a sada bilo da pišem na francuskom ili na kineskom, opet imam isto zadovoljstvo u pričanju priča.

Humor Vam je važan?
Humor je za mene veoma važan. Međutim, ja nisam toliko humorističan koliko bih želeo da budem. Ja to gledam sa nekom vrstom distance jer da biste bili humoristični morate se prizemljiti. To je ono što je za mene interesantno, da se prizemljim kako bih došao do humora. Da biste bili humoristični, morate biti pomalo i maliciozni. A ja mislim da nisam takav. Ovo prizemljenje je bitno jer vas ono na neki način štiti, ono vas spusti na zemlju kako biste sa nekom distancom gledali na stvari u životu. Ja komediju mnogo volim i povezujem je na neki način sa ljubaznošću i velikodušnošću. Jer, onda kada želim da vas nasmejem, ja želim da budem velikodušan prema vama.

Šta mislite o savremenim filmovima, posebno onim koji ne dolaze iz holivudske mašinerije?
Ja uopšte ne volim američke filmove, nisu moj tip filmova svi ti filmovi koji dolaze iz Holivuda. Ne volim čak ni one veoma poznate filmove koji dobiju dobre kritike u Francuskoj. Ali jedan od glavnih režisera, koje poštujem, jedan od mojih najdražih, je srpski režiser Emir Kusturica. Više mi se sviđaju njegovi filmovi nego mnogi kineski filmovi.

Na čemu sada radite?
Pre mesec dana završio sam snimanje filma, koji je već i izašao, o ljubavi između dve žene koje sam smestio u Vijetnam, želeći da se malo odmaknem od Kine. Sada sam veoma umoran i ne radim ni na čemu.

(Prevod sa francuskog: Ajla Karić)

Svetlana Tomić