01.01.00
Politika18.12.1999.
Savremena proza
O životnim teškoćama i radostima
Kad je reč o knjigama Milovana Danojlića, jedna od teškoća koju čitalac i tumač imaju je i njihovo žanrovsko određivanje. Mada su žanrovske granice odavno relativizovane, nije sasvim iščezla potreba da se nova književna dela ovako ili onako odrede. Među našim savremenicima relativizaciji žanrovskih granica je baš Milovan Danojlić dao veliki doprinos.
Naime, određujući neka svoja dela kao "lirski ogled", "lirska hronika", "povest", "proza", Danojlić je, svakako, hteo da kaže da su u njima pomešani elementi karakteristični za različite književne vrste. I kad je reč o "Baladi o siromaštvu" postoje teškoće vezane za žanrovsku prirodu ovog dela. Moglo bi se reći da je "Balada o siromaštvu" najbliža romanu.
Središte priče
"Balada o siromaštvu" nastala je tako što je način pripovedanja, inače briljantno primenjen u knjizi "Godina prolazi kroz avliju", izmenjen utoliko što je u njegovo središte postavljeno detinjstvo glavnog junaka i sasvim specifično socijalno okruženje u kome taj junak odrasta i stiče znanja o svetu. A to znači da je Danojlić u ovoj knjizi ostavio po strani sam socijalno-politički vidokrug u čijim su se okvirima kretali junaci romana "Oslobodioci i izdajnici". Doduše, i u "Baladi o siromaštvu", mestimično će se pojaviti različite tačke gledanja na jedno vreme (posebno je to izraženo u epizodi posvećenoj opisu gradnje gimnazije u varošici Rudna Glava, kad pripovedač nastoji da pokaže kako jedan isti događaj, smešten u okvire različitih političkih pogleda, dobija različita tumačenja).
Ali, pošto je osnovni cilj junaka pripovedača da ispriča priču o svom detinjstvu, o godinama kad najpre u rodnom selu Crkvine pohađa prva četiri razreda a potom prelazi u novoformiranu gimnaziju u Rudnoj Glavi. Priču o detinjstvu Danojlićev junak pripovedač priča tako što nastoji da što detaljnije rekonstruiše sliku onih događaja koji, mada naoko sitni, imaju veliki značaj za sklapanje jedne slike sveta u čijem je središtu nekoliko važnih momenata: tek završeni građanski rat, učvršćivanje nove vlasti i njene ideologije, siromaštvo seljaka, tegoban život. Tegobnost života je prikazivana iz jednog posebnog ugla. Naime, umesto da zahvata ono što bi se jezikom filmske umetnosti moglo nazvati masovnim scenama, pripovedač se usredsređuje na mikroplan, na sopstveni doživljaj siromaštva.
Otuda će sa mnogo pojedinosti biti opisivano sve ono što svedoči o siromaštvu (oskudna hrana, oskudna obuća i odeća), tako da će pojedine epizode (o šivenju suknenog odela pred polazak u gimnaziju, nevolje sa ženskim kaputom na ekskurziji, sudbina cokula koje se raspadaju na dugim putovanjima od kuće do škole i sl.) dobiti izuzetno važno mesto u oblikovanju onih elemenata junakovog pogleda na svet, koji moraju da u sebe "upiju" i čisto socijalnu komponentu. Oblikujući pomenute epizode onom narativnom tehnikom koja bi se mogla nazvati pomno opisivanje, Danojlić je uspeo da iz dubine sećanja svog junaka pokrene sve ono što će čitaocu pokazati zašto taj junak tako osetljivo prima sve ono što ga, grubo i ponižavajuće, prikiva za tlo nevolja.
I, kad je već pomenuto pomno opisivanje, treba reći da u ovoj knjizi Milovana Danojlića srećemo neka uistinu snažno dočarana osećanja glavnog junaka - propovedača (pošto je on čovek koji odrasta u prirodi i zajedno sa njom prolazi kroz životne preobražaje, on će osetiti istinsko uzbuđenje uvek kad se zagleda u pejzaž, uvek kad u lutanju na povratku iz škole zapadne u neko epifanijsko stanje). Zahvaljujući tome, u knjizi "Balada o siromaštvu" čitalac sreće one opise primarnih životnih sadržaja kojih gotovo da i nema više u našoj savremenoj književnosti. To se posebno odnosi na rekonstrukciju vidokruga sasvim mladog junaka, na njegovo nastojanje da svojim malenim iskustvom protumači ono što se dešava.
Dva junakova Ja
Da bi samu priču učinio dinamičnijom i da bi pripovedačevu tačku gledišta učinio složenijom, posebno na vremenskom planu, Danojlić je odlučio da u posebno zanimljiv odnos postavi dva ja svog junaka - pripovedača. Čitaocu, nema sumnje, neće promaći da je najveći deo priče ispričan iz perspektive dečaka koji se neposredno suočava sa životom na selu u prvim poratnim godinama, ali da postoje i delovi priče u kojima se pripovedačev glas dijalogizuje, i to tako što se pogledu dečaka dodaje pogled odraslog čoveka. Tako se, u stvari, u priču unosi dubina u razumevanje onoga što mladi junak gleda, tako se, drugim rečima, pokazuje suštinska razlika između percepcije deteta i percepcije odraslog čoveka.
Ne treba posebno dokazivati da je percepcija deteta nadmoćnija, da dečak dublje prodire u zamršenu životnu materiju. Ova komponenta priče je posebno važna zbog toga što je Milovan Danojlić u središte svog interesovanja u knjizi "Balada o siromaštvu" postavio osećanja onog malenog ljudskog bića koje je prinuđeno da, na samom ulasku u život, spozna one nevolje i neugodnosti koje će, paradoksalno, postati njegov najbolji oslonac u osvajanju onih vidova života koji dolaze posle detinjstva i mladosti.
Radivoje MIKIĆ
01.01.00
Politika
26.01.2000.
MILOVAN DANOJLIĆ: REČI VALJA POŠTOVATI
Dete je moj učitelj
Ja sam obuzet istinom, a prva žrtva koju ozbiljan pisac prinosi na prazan list hartije jeste taština - kaže Milovan Danojlić, dobitnik "Vitalove" nagrade za knjigu godine
"U hiljadu dvesta godina smucanja po zaravnima, padinama i klisurama između Dunava i mora, otac je prvi podigao glavu dovoljno visoko da bi uvideo kako na zemlji, sem zemlje, ima još nečeg čime bi se živ stvor mogao pozabaviti".
Nova knjiga Milovana Danojlića "Balada o siromaštvu", koja govori o odrastanju i školovanju, istovremeno je i oda ocu koji ima snage da sina odvoji od zemlje i pošalje ga na visoke škole.
Ova lirska pripovest, kako je sam autor naziva, dobila je "Vitalovu" nagradu za knjigu godine - "Zlatni suncokret". Žiri je ocenio da je reč o delu osobite književne vrednosti, vanrednog stilskog i jezičkog umeća.
Pripovest je satkana od dijaloga Dečaka, koji živi na selu, u siromaštvu, i njegovog odraslog dvojnika. Tako je jedan lik podeljen na dve polovine: prva je postala predmet pripovedanja, a druga pripovedač. Našeg sagovornika stoga najpre pitamo zašto se odlučio za ovakav postupak.
- U građi, koju obrađujem iz knjige u knjigu, jasno se razlikuju prvobitni doživljaji, i naknadna saznanja, odnosno tumačenja. Mogućno je to pokazivati kao bogomdanu, nerazrušivu celinu, uz opasnost da Dečak, koji otkriva svet, izgleda prepametno, a da se Pisac kiti senzibilnošću koja nije sasvim njegova. Zbog toga sam došao na ideju da ukinem jednoglasnost pripovedanja, da doživljaje i opise stanja stavim na jednu, a tumačenja na drugu stranu. Dete je moj učitelj iz osećajnosti, moj vodič kroz čulni svet, a ja mu pomažem u izoštravanju viđenog, u imenovanju zapaženog. U ranijim knjigama ovog ciklusa koristio sam i prvo, i treće lice jednine; ja mi se činilo odveć globalno, a on bledo i neuverljivo. Sada sam isprobao drugo lice jednine. Opit je, ovde-onde, dao plodove; kako se priča bliži kraju, Pisac je sve prisutniji i glasniji...
Nad ponorom godina
o Prateći sazrevanje Dečaka, Vi pokazujete da jedinstvo ličnosti ne postoji, da je to čista izmišljotina?
- Kad se neko, ko je prevalio šezdesetu, nagne nad ponor godina, pored vrtoglavice, spopašće ga i jaka neverica: zar je mogućno da sam sve ono bio ja, i da sam se iz onoga izvukao, živ i zdrav... Građansko ja, u ispovestima ove vrste, nema šta da traži. Književnost ima svoj skalpel, kojim secka i razdvaja, da bi, zatim, uspostavila idealno jedinstvo ličnosti. Dečak mi je blizak po nekim elementarnim psihološkim reakcijama, on me privlači čistotom doživljavanja i svežinom otkrivanja sveta. Samo, te vrline nisu više moje, ili su dosta oslabile. Pišući o svojoj prošlosti, ljudi vole da se prikazuju kao osećajna, prinicljiva, visokomoralna i mudra bića. Ja sam, avaj, često bivao prostodušan, glup, naivan, nesmotren, povodljiv, neznalački samopouzdan, nedovoljno hrabar i, zbog toga, u mojoj priči nema mesta slavodobitnom, gordom ja. Građansko jedinstvo ličnosti je izmišljotina i podvala. Postoji, međutim, ono drugo jedinstvo, u koje je upućen Tvorac, koje se i u pisanju naslućuje. U njega verujem.
o Godine i iskustvo koje se taloži razbijaju mnoge životne iluzije. Iako u istoj koži, čovek nije isti u desetoj i šezdesetoj godini. Može li se govoriti o izneveravanju mladalačkih ideala?
- Ja danas imam više ideala nego što sam ih u detinjstvu i dečaštvu imao: verujem u dve-tri vrednosti, koje sam u mladosti samo naslućivao. Moje detinjstvo i mladost bili su, gotovo isključivo, posvećeni preživljavanju. Danas se u Srbiji živi vrlo teško: od 1945. do 1955. živelo se mnogo teže. Jedino načelo, koje me je držalo i održalo, bila je ljubav. Voleo sam prirodu, planine, gradove, knjige, devojke, sve što me je okruživalo, i ono što se u daljinama naziralo. Ljubav prema životu me je izvela na put, ona me je dovela do znanja i do istine, ona me i danas usmerava. A ideali se ne dobijaju na poklon, oni se postepeno otkrivaju i osvajaju. U početku, idemo za slutnjama, za instinktom. U uslovima autoritarne vladavine, u kojima sam proveo glavninu života, instinkt me je odvraćao od učestvovanja u zlu i nasilju. Jedini ideal, kojem sam se kasno i mučno počeo približavati, bio je ideal slobode. Iz njega je proizišlo i sve ostalo, u šta verujem.
o Junak knjige, u zrelim godinama, govori o najintimnijim trenucima svog detinjstva (mokrenje u krevetu, nošenje majčinog kaputa). Da li taj ispovedni, povremeno pokajnički ton pomaže oslobađanju od trauma iz mladosti?
- Pisanje se, ponekad, može upotrebljavati i u terapeutske svrhe, ali to nije moja velika potreba, ni opsesija. Ja sam obuzet istinom, a prva žrtva, koju ozbiljan pisac prinosi na prazan list hartije jeste taština. Nisu važne moje traume, važno je njihovo okruženje. Zna se, u medicini, ko, kada i zašto mokri u krevet; inteligentan čitalac će razumeti, a ostali me, kako reče Kavalkanti na kraju svoje kancone, ne zanimaju. Pa i ono drhturenje, u tuđem kaputiću, pred Meštrovićevim spomenikom dinarskoj rasnoj snazi i jugoslovenskom junaštvu ima lako uhvatljivu simboličku pozadinu. Tamo, gde je ispovest najličnija, ona je, rekao bih, najmanje privatna. Priča je lična, a iskustvo, u znatnoj meri, iskustvo plemena.
o "Balada o siromaštvu" je svojevrsni letopis prvih posleratnih godina ("Što se silom nametne teško se, kasnije, srcem prihvata"). Srpsko selo, čini se, nikada do kraja nije prihvatilo novu vlast?
- To je moje saznanje, moja procena, ono što sam video i doživeo, i što sam, u "Oslobodiocima i izdajnicima", pozivajući se na sećanja iz detinjstva, hteo da saopštim. Knjiga je naišla na otpor kod jednog dela kritike. Šta će nam, sada ovo? Mozgovi čitavih naraštaja tako su isprani, da zvaničnu verziju istorije prihvataju i oni koji o piscima istorije nemaju dobro mišljenje. A sve donde dokle se ne shvati kako je počelo, ne može se razumeti nastavak procesa, ni zašto nam je danas ovako kako nam je.
Knjigoljubiv gest
o U opisima sela i grada, Vaše simpatije su na strani sela?
- To je stav moga Junaka, opterećenje vezano za vreme i za prostor. Takvo, grubo i uprošćeno suprotstavljanje nije danas po mom ukusu. Selo je, onih godina, bilo mnogo isključenije i odbačenije od velikog sveta, nego danas. Osećao sam klasnu solidarnost sa njim, pošto su ga ponižavali i omalovažavali. Otuda ta militantna naklonost, koju ste zapazili. Inače, ne patim od romantičarskih iluzija, i na selo gledam otvorenih očiju.
o Šta mislite, kako će današnja gradska mladež prihvatiti ovu nostalgičnu knjigu?
- Ja ne pišem ni za seosku, ni za gradsku mladež, ne pišem ni za starež, nego za ljude svih polova i uzrasta koji posežu za mojim knjigama. Hteo sam da prikažem stanje nemaštine i oskudičenja, stanje koje mom Junaku i ne pada tako teško, čiju tegobu otkriva kroz tuđe oči. U knjizi nema samosažaljevanja, ni optuživanja bilo koga, bilo čega. "Današnja gradska mladež", koliko znam, nije jedinstven entitet. Na jednoj strani su tatini sinovi i mamine maze, koji su naučili engleski jezik u stranim predstavništvima, o narodnom trošku, da bi danas opanjkavali svoj narod preko inostranih tv-mreža; na drugoj su oni koji se muče kao što sam se i ja nekad mučio, i nije isključeno da će, u "Baladi", ovde-onde, prepoznati ponešto od svoje muke... Pod uslovom da uopšte dođu do knjige, a to danas nije lako. "Vitalova" fondacija će jedan deo drugog izdanja razdeliti besplatno, što je i plemenit, i knjigoljubiv gest.
o Vaša najtiražnija knjiga bila je "Muka s rečima", a taj naslov je postao sinonim za sveopštu muku pisanja. Ipak, vera u reč Vas ne napušta ("U tami svetlucaju jedino reči")?
- Ah, reči, reči... Valja ih poštovati, svaku bi trebalo odmeravati onako kao što trgovci mere čisto zlato, koristiti ih u isti mah smelo i uviđavno, ako želimo da o nama reknu nešto istinito...
Zoran Radisavljević
