Bajke za XXI vek

01.12.07

Mladi novinar beogradske „Mladosti” intervjuisao je Ivu Adrića nekoliko dana pre nego što će Andrić dobiti Nobelovu nagradu. Susreo se sa njim u Andrićevom stanu, napravio razgovor i otišao, ne sluteći da je njegovo ime pisac zabeležio na kutiji niške „Morave”. Kada je Andriću uručeno najveće priznanje, urednici novina su čekali u redu za intervju. Mladog novinara „Mladosti” nisu poslali na taj sada veliki zadatak. Ovog puta to je bio posao za već pomenute glavne urednike. No, čim se urednik ljubazno predstavio Ivi Andriću, pisac je upitao: „A gde je mali Popov”? Mali Popov bio je Raša Popov.
Raša Popov koji, mogu vam to iz prve ruke potvrditi, zaista stvarno postoji. Jednom se zadržao u kafanskom razgovoru sa prijateljem koga je kod kuće čekao sin. Trebalo je da idu na pecanje. I pecanje je propalo. Želeći da bude sasvim iskren prema svom dečaku kada se vratio kući, on je najiskrenije rekao: „Izvini, zadržao sam se, zapričao sam se sa Rašom Popovim”. Dečaka je ova rečenica više nego iznenadila. „Zar Raša Popov postoji”, upitao je, sa izrazom lica: mogao si bar smisliti neki bolji izgovor.
No, Radivoj Raša Popov stvarno postoji i to u množini. Kao pesnik za decu, pesnik za odrasle, prozaista, esejista, scenarista, kao dramski pisac čija je drama još uvek u bunkeru. Kao novinar, reporter, komentator, intervjuer, književni kritičar, kolumnista u štampanom obliku. Kao autor popularnih naučnih emisija, kao večito popularni Raša Pronalazač u „Fazonima i forama”, kao autor serije za decu „Šešir bez dna”, kao voditelj TV „Dnevnika” 1968. godine, kao neko ko je iskačući iz kadra promenio istoriju naše televizije, uopšte kao zvezda u televizijskom obliku, kao glumac, kao besednik. Nekada i kao urednik u „Matici srpskoj”, kao lektor srpskog i hrvatskog jezika za studente u Londonu, Birmingemu i Notingemu.
Postojanje u množini
„Bio sam devedeset šest puta u Notingemu. Išao sam da uz tvrđavu vidim kip Robina Huda, junaka mog detinjstva iz serije „Plava Ptica” Gece Kona. Moja studentkinja, gospođa Vejnrajt nas je provozala kolima pored Šervudske šume, gde ima samo jedan drevni hrast. A išao sam i u kafanu koja radi neprestano od Robinovog doba, od 1182. godine. Narod koji nije imao diskontinuiteta ni prekida u svojoj istoriji...”
Kao svaka druga množina, i Rašina se gradi od jednine. Raša se naučnički posvećuje i najsitnijim stvarima, proučava ih, razmišlja, beleži, zaključuje. Dovoljno je da se nasmešite na prethodni pomen Gece Kona i znamenite serije knjiga „Plava Ptica”, pa da kaže: „Od 15. septembra 1930. do 15. marta 1941. godine Geca Kon je objavio sto šest „Zlatnih knjiga”. Nemački bombarderi su 6. aprila 1941. prekinuli tu klasičnu seriju. Za nas decu to je bio udar u mozak i u srce. I kada sam odrastao, ja sam sve te knjige kupovao u antikvarnicama. Kupio sam pedeset šest knjiga. Pola serije. A sada je, u ovom Beogradu, za poslednjih dvanaest godina, vredni izdavač Rade Radovanac izdao četiri stotine i osmadeset takvih knjiga, koje ne zaostaju za „Zlatnom knjigom” Gece Kona. I ja sam u „Buklendu” objavio dve knjige. To me čini srećnim. Za ovogodišnji Sajam knjiga štampali su mi „Bajke za XXI vek”.
Zašto Raša Popov piše bajke?
„Bajke su po pravilu zastrašujući prizori potencijalnih sila koje prete ljudima i svetu. Deci su bajke potrebne da bi im ukrotile njihove nesamerive susrete sa primarnim strahovima. I u dvadeset i prvom veku postoje ti primarni strahovi. Postoje sile koje prete ljudskom rodu u razmerama strašnijim od nekadašnjih. U Pragu beleže na jednom zidu uz Vltavu najveći nivo poplavnog talasa u istoriji. To je, naravno, preko glave čoveku. Ali jeza me je podišla kada su mi pokazali da je poplavni talas iz 2002. godine prevazišao onaj najviši zabeležen u istoriji! Naravno da je to strašna posledica klime poremećene trijumfom industije u najrazvijenijim zemljama sveta. Napisao sam bajku o tome, o snegu otopljenom na Južnom polu, o najpametnijim ljudima koje su, bar u bajci, strpali u logor na Južnom polu. Sve je to ispalo šaljivo, kao za decu... Što je najzanimljivije, najpametniji ljudi se ne moraju nigde strpati: oni ili ćute ili im je glas nejak”.
Gardisti ubijaju vladara
Šta je sve Raša Popov opisao u svojim bajkama?
„U jednoj bajci opisao sam trafiking, trgovinu ljudima, u drugoj kako gardisti ubijaju vladara. Sve su to prizori iz 21. veka. Slika sveta koju nam je otkrila nauka takođe je zaprepašćujuća. Tamne materije ima u svemiru više od ove naše suncem ozvezdane. Zbog toga, kao u Tamnom vilajetu, jedan moj princ putuje u carstvo tamne materije, a jedan sotonski tip ukrade iz sedmog neba svu gravitaciju. Do te priče naročito mi je stalo, jer odavno slutim da će političari i fizičari serijom nuklearnih eksplozija lišiti zemlju gravitacije i ona će se razleteti kao njihove haotične misli. Plašim li ja decu? Ne. To su ipak samo bajke. Ja plašim odrasle”.
Dok u ruci držim i Rašin novi roman za decu „Čarobnjakov SMS”, objavljen u Sremskoj Mitrovici kod „Monarta”, pokušavam da saznam za još neki od njegovih poslova.
Pitam ga da li je tačno da je prevodio stripove?
– Da. Dve, tri godine prevodio sam stripove sa italijanskog. Stripove Hane i Barbere, o Ogiju i Dogiju. Sećam se da je jednom došla sa mora moja prijateljica Branka Bogdanov i rekla mi da je svom sinu čitala strip o nekim psima iz kamenog doba: „Odjednom sam uzviknula: Pa, ovi psi govore kao Raša Popov! U čemu je stvar”? Objasnio sam joj da sam ja preveo taj strip!
Kako se postaje svaštar, sveznalica, poliglota koji skromno veli da govori tri jezika, a novine čita na ruskom, engleskom, francuskom, nemačkom, italijanskom, španskom, portugalskom, rumunskom i grčkom?! Sveznalica se postaje možda baš tako što vam kao glavnom junaku Rašinog romana „Bio sam srećni konj” u najranijem detinjstvu poklone enciklopediju „Sveznanje”. I vi enciklopediju listate i listate, od 1936. godine do danas – listate sve dok se i sami, magično kao u bajci, ne pretvorite u enciklopediju. I budete sveznanje, u množini, a i dalje stvarno postojite.

Mića Vujičić