Atif

01.01.15 Polja

Izdavač „Prometej“ iz Novog Sada u periodu 2013–2014. srpskim čitaocima predstavlja dve knjige Vladimira Konečnog: zbirku pesama Vidim – pedeset odabranih pesama (2013) i zbirku pripovedaka Atif (2014) sa podnaslovom: Odabrane i nove pripovetke. Ujedno, obe knjige predstavljaju sabrane radove koje je Konečni publikovao u našim (ili stranim) književnim glasilima. Ime Konečnog vezujemo za strukovni rad iz oblasti eksperimentalne psihologije u Americi (redovni je profesor psihologije na Kalifornijskom univerzitetu u San Dijegu), pisanje i objavljivanje poezije na srpskom, engleskom i francuskom, izvođenje deset (eksperimentalnih) dramskih tekstova (na engleskom i srpskom) u Danskoj, Estoniji, Nemačkoj, SAD, Srbiji, Finskoj i Holandiji, bavljenje umetničkom fotografijom (veliki broj samostalnih i grupnih izložbi širom sveta). Dobitnik je američke Gugenhajmove stipendije za istraživački rad u Australiji, Brazilu i Papui Novoj Gvineji. Pored pomenute dve knjige, u njegov opus ubrajamo i Autobiografiju – književni i likovni eksperimenti 1986–2011, četiri dramska teksta objavljena u Savremeniku i još dva u vidu knjige u izdanju „Apostrofa“. O pripovetkama sabranim u Atifu, Zoran Kolundžija primećuje: „Kao i njegovo pesništvo i dramski (i čak fotografski rad), pripovetke Konečnog se odlikuju naklonošću ka apstraktnom, filozofskom i konceptualnom. Međutim, za razliku od svoje poezije, u pripovetkama se Konečni u velikoj meri orijentisao na konkretne životne teme i tanane, emotivne i erotske ljudske odnose, mada neke od tema očigledno potpadaju pod rubriku velike. Tu će čitalac naći i bogatstvo upečatljivih portreta ljudi i žena u neverovatno različitim okolnostima, ponekad nadrealnim, ne samo u Srbiji, nego i u celom svetu.“ Ovako sažeto okvirno Kolundžijino viđenje Atifa upućuje na programsku opredeljenost pisca – pripovetke su spoj realnog i nadrealnog (duhovno-metafizičkog), a topos je obavezno različit: Srbija i „ceo svet“. Stiče se utisak da je topos važan strukturalni deo za samoga pisca – njime je umnogome motivisana radnja, kretanje ljudi u različitim sredinama determinisanim socijalnim okvirima i društvenoetičkim pravilima. Te determinante obavezno dolaze u sukob sa emotivnim svetom junaka, ali uvek tako da iz te dramske napetosti junaci izlaze kao moralni pobednici (oni su u književnom smislu likovi u razvoju) – odličan primer ovakva dva lika jesu Lazar iz „Lazareve subote“ i Gordana iz pripovetke „Padmamukhi“. U prvoj pomenutoj pripoveci, narator pripoveda u trećem licu i njegovo kazivanje o Lazaru i podaničkom odnosu koji životinje imaju prema njemu zapravo je samo izraz Lazarevog pokajanja za nemili događaj sa mačkom u ranoj mladosti. Sa druge strane, Gordana je osmišljena kao lik prostitutke koji, vođen majčinskim nagonom, spasava devojčicu iz indijskog lanca trgovine ljudima. Pokretači ovo dvoje ljudi jesu duboki arhetipski porivi koji se javljaju radi pokajanja i novog rađanja – vaskrsenja (otuda simbolični naslovi pripovedaka: Lazareva subota je dan kada je Isus vaskrsao mrtvog Lazara,4 a Padmamukhi je ime indijske boginje Lakšmi). Vladimir Konečni u predgovoru daje nekoliko smernica za čitanje ovih pripovedaka: 1) „Ogromne, a dobrodošle, razlike u mojim iskustvima, opažanjima i osećanjima na raznim geografskim dužinama i širinama naše planete, kao i među ljudima koji tamo žive, su u srži pripovedaka u ovoj knjizi“; 2) „Neke od priča žive od mora... neke od pustinja i planina... neke od gradova... a neke pak od svih tih sastojaka koje zahteva ljudska potreba, čak poriv za mentalnom i fizičkom ispunjenošću“; 3) „U svom tekstu o piscu na kraju knjige, moj strpljivi urednik Zoran Kolundžija, pominje ’ceo svet’ kao mesto dešavanja ovih pripovedaka. I zaista, čitalac će se susresti s piščevim viđenjima bar krajička Kine, Mongolije, Sibira i Indije, kao i Kalabrije, Dalmacije i Bretanje, a dospeće i do Montane. Ipak, glavnu ulogu u mnogim pričama, kao i u knjizi u celini, igra Beograd, moj rodni grad“; 4) „Čitaocu će biti od koristi da zna da su mnogobrojni opisi ’iz prve ruke’, da sam bio očevidac i svedok.“ 5) „I pored toga, ove priče nisu – sve u svemu – ni dokumentarne ni putopisne, već fikcija. Još manje je knjiga u celini putopis (osim u metaforičnom smislu)“; 6) „U nekim od pripovedaka... su impresionistički portreti mojih roditelja, drugih predaka, sinova, a i supruga“; 7) „Pažljivog čitaoca može iznenaditi da u knjizi nema reči o ratu, naročito što je Beograd glavni junak... I bez rata, u ovoj knjizi je dovoljno ljudske patnje u Srbiji i drugde. Nadam se da to neće obeshrabriti čitaoce.“ Na osnovu navedenih podataka, dâ se zapaziti prisustvo subjektivno-doživljenog kao osnove za građenje ovih pripovedaka – onog subjektivnog i doživljenog percipiranog iz same stvarnosti, piščevog okruženja i ličnog, unutrašnjeg sozercanja. U kojoj meri je čitalac važan autoru, govore navedene smernice za čitanje knjige, ali i apelativne forme pripovedanja od kojih valja izdvojiti dnevničke zapise („Skrivene čari zapadnog Balkana“, „Erlijan“, „Na kineskim svetim gorama“). Datiranošću dnevničkih zapisa, ali i samih pripovedaka, određen je hronos čitave knjige koji jeste aktuelna stvarnost. Jedina pripovetka koja izlazi iz okvira aktuelne sadašnjice (i bliske prošlosti) jeste „nadrealni“ „Konkurs za rijaliti šou“. Dvanaest je naslova koji sačinjavaju ovu zbirku stilski izvanrednih pripovedaka koje se dodiruju u nekolikim tačkama: u tački pripovedača, idejnih slojeva, likova i kompozicije. Pripovedač je često glavni lik događaja, onaj koji percipira događaje iz realnosti motivski i asocijativno ih povezujući sa metafizičkim, duhovnim motivima; ukoliko nije onaj koji doživljava i govori o svom doživljaju, onda jeste objektivni pripovedač koji uvodi jak moralni lik kako bi pokazao jačinu veze između boga i ljudi („Tu dum ladam“, „Padmamukhi“, „Lazareva subota“). Kompozicija pripovedaka dinamične je osobenosti: tekst je razbijen umetnutim pesmama, dnevničkim zapisima, grafitima. Iako iz predgovora saznajemo da je karakterizacija likova najčešće preuzeta iz piščevog realnog života, ovaj podatak se dâ zanemariti, jer likove posmatramo unutar strukturalnog konteksta pripovedaka te su oni nosioci novog (književnog) života za nas i kao takvi vešto uklopljeni u tok pripovedanja što ukazuje na veštinu autora i njegovu sposobnost da subjektivno prevodi u objektivno stilskim i pripovedačkim sredstvima. Stilski postupak pripovedanja u Atifu svodi se na jednostavnu, a bogatu rečenicu koja ispunjena emocijom spaja udaljene svetske tačke ukazujući nam na duhovnu sličnost i čovekovu večitu težnju ka Bogu. Sa druge strane, percipirana je i vulgarna strana sveta, ali bez jake kritike društva – stiče se utisak da Konečni u pripovetkama Atifa slavi život u svim njegovim bojama i tonovima postojanja. A boja i tonova ima na svakom koraku ove knjige, odličnih slika baziranih na detaljima: od opisa galebova i usamljenog goluba u prvoj pripoveci naslovljenoj „Galop u Bretanji“, preko portreta Lovra („Ti dum ladam“), neveselih slika Beograda u „Putu za Arhangeljsk“ (posebno izdvajamo minijaturu mlade Romkinje: „Na tom se uglu asfalt ne vidi od golubova koje beskućnici velikodušno hrane, razbacujući đubre izvađeno iz tri kontejnera, između kojih mlada Romkinja čuči i piški. Bezobrazno je stao i gleda je, a ona mu cmokće smešeći se i dalje čučeći, ne krijući pizdicu.“), eksterijera i enterijera Bubanešvara („Padmamukhi“), do očaravajućih (putopisnih) slika kineskih vrhova („Na kineskim svetim gorama“). Erotsko u Atifu proizilazi upravo iz pomenutih detalja, iz sitnih opažajnih i infantilnih divljenja ženskom biću, onoga što je ponuđeno, ali ne i uzeto – iz ostavljenog u dalekim trenucima prošlosti. Kulminaciju erotskog nalazimo u „Konkursu za rijaliti šou“ – nadrealnom konkursu koji kao predispozicije traži nago žensko telo radi zadovoljenja sadističkih težnji produkcije i publike. Iako idejno i tematski otvoren za vulgarizaciju stvarnosti, „Konkurs...“ je priča koja po snazi izraza, zapažanja i kritike društva, ne izlazi iz okvira Atifa – nenametljivo, interesantno i pristojno „Konkurs...“ jeste hiperbola estradne stvarnosti, a samim tim i satirična priča o onome što je nauštrb etike ponuđeno ljudima. O ovoj priči, Konečni u predgovoru naglašava: „U jedinoj nadrealnoj, distopijskoj priči u knjizi (Konkurs za rijaliti šou), toplina piščevih osećanja prema likovima nije mogla biti – iz narativnih i stilskih razloga – otvoreno ispoljena, ali njegovu prividnu bezdušnost opravdava implicitna, a neumoljiva, kritika društvenog sistema koji likove čini takvim kakvi su.“ Motivacija je, dakle, preuzeta iz društvenog sistema koji karaktere oblikuje tako da budu oksimoroni (žrtve, zločinci, svedoci i sudije u isti mah), a pisac je onaj koji gaji simpatije prema ljudskoj duši znajući kako su teški putevi njenih kretanja kada se nalazi u društvima koja eksploatišu telo. Imajući u vidu piščevu simpatiju i empatiju udružene sa težnjom ka altruizmu, nije ni čudo da je cela zbirka obuhvaćena naslovom istoimene pripovetke koji (Atif – M. M.) predstavlja metaforu: Atif je čovek koji „raširi... preduge ruke, kao stvorene da obuhvate čitav svet, i ubedi... krezubim smehom i svetlim očima, dublje no što su ikad uspele Betovenova Deveta i Šilerova Oda u postojanje ljudskog bratstva.“ Dok ostavljamo pisca da poslednjom rečenicom u poslednjoj pripoveci „Na kineskim svetim gorama“, ponavlja svoje duhovno: „I tako sam zvonio tri puta, u slavu Svete Trojice, na vrhu jedne od najsvetijih i najviših budističkih planina u Kini“, ostaje nam da se vratimo početku ove knjige sa zvukom pravoslavnih zvona budističkog hrama, zvukom koji simbolizuje piščevu težnju da spoji i vrati iskonu podeljeni svet i ljude u njemu. Zato su ove pripovetke „putopis... u metaforičnom smislu“, zato su one sveobuhvatne, razgranate, mapirane, nastale na različitim geografskim dužinama sa jednim istim duhovnim težištem, onim težištem koje danas slobodno možemo nazvati atifovskim. Preporuka za čitanje ove knjige pripovedaka gotovo da nije ni potrebna. One su već preporučene čitaocu onda kada su se našle na stranicama važnih književnih glasila u zemlji i inostranstvu. Povelja, Mogućnosti, Ljudi govore, Gradina, Letopis Matice srpske, Književne novine, Zarez, Zlatna greda, Art 032 – svi ovi časopisi prepoznali su kvalitet pripovedaka Vladimira Konečnog. Ostaje nam da zahvalimo piscu na razumevanju koje poklanja ljudskom rodu i dozvolimo mu da Prometej-ska vatra koju donosi zvuk njegovih zvona sa najnižih plotskih tačaka i najviših duhovnih planina, bude ognjište našim novim čitanjima i tumačenjima.
Milica Milenković