Asocijalni program

Izdavač: Književna opština Vršac

"Kao i svi pesnici slične orijentacije i Dragana Mladenović nastoji da, polazeći od položaja koji je duboko ličan, stigne do jednog opštijeg uvida u ljudsku sudbinu koja se ostvaruje na pozornici koju prepoznajemo kao vrednosno ispražnjenu. Otuda je i logično što nas pesnikinja suočava sa groteskno-humonim prizorima, što čak i sakralnim sadržajima daje jednu novu dimenziju u želji da čitaoca suoči sa naličjem mnogih stvari i pojava", kaže povodom poezije Dragane Mladenović Radivoje Mikić.

Ostali naslovi iz oblasti: Poezija

2007; ćirilica; 21 cm; 74 str.; 978-86-7497-127-7;

Dobro o kojem se ne govori

Asocijalni program, Dragana Mladenović

Dešava se da pesnikova refleksija o sopstvenoj poeziji bude na nižem nivou od same poezije. Poezija Dragane Mladenović jeste jedan čist socijalni, nikako asocijalni program, što važi za poeziju u načelu kao komunikaciju na najvišem nivou. Ne slažem se, dakle, sa stavom u uvodnoj pesmi (koja kao da je napisana na kraju) gde se kaže Asocijala je novo osećanje sebe... model zaboravljanja... program za ostanak u sobi... , dok su pesme Nestvarne kao melanholija... Rezultat dobrovoljnog kućnog/ pritvora... itd. Zvuči kao prevaziđeni džingl sa radija B92 o unutrašnjim emigrantima, i čudno je da autorka, koja tako veselo i ubojito analizira vreme u kome živi, podvlači taj depresivno-larpurlartistički osećaj iz osamdesetih.
Mana ove knjige je okvir u kome nam se nudi, u koji spada i bezlični zagrljaj recenzenta Radivoja Mikića, koji se frazama nadovezuje na pomenuto promašeno samotumačenje, i pušta suzu nad asocijalnim svetom koji kao profesor, urednik i književni promoter lično svesrdno utemeljuje.
Ipak, pesme su jedino važne, a one su odlične u korozivnom rastakanju te iste ideološke, malograđanske, kič asocijale, nagomilane u prošlim decenijama. U tom duhu Dragana Mladenović uspešno koristi muški alterego u pesmi Povest o Jugoslavu, kao i u Ciklusu Urbana Uspenskog, koji podseća na neku varijantu Gospodina Kogita. Kao i u prethodnoj knjizi (Tvornica), autorka ostaje verna svojim motivima, a to su problemi srodničkih, hijerarhijskih, imovinskih, profesionalnih, birokratskih, religioznih, erotsko-telesnih, dakle, u najhumanijem smislu, društvenih odnosa. Njena subverzija je okrepljujuća, nikako melanholična i asocijalna, jer ona jednako dobro peva o felaciju (Dobro o kojem se ne govori), o izmetu anđela (Vaistinu), o incestu (Slatko), ratnim zverstvima, svakodnevici, božanskom i zaumnom. Dragana Mladenović piše dobru, resku, pregnantnu erotsku poeziju i nikada ne pada u banalno iako koristi sve bezobrazne reči. To je zbilja dobro o kojem se i kojim se ne govori mnogo na našoj književnoj sceni, taj eros jezika koji se izliva po sopstvenim zakonima i ćefu, i ne trpi nikakva ograničenja, osim estetskih.
Završni ciklus Generalni pregled, briljantan je nastavak spiskova Tvornice. U njemu je pesnikinja autopoetična na najbolji način: Dolazi na sistematski pregled/ Negira lirske tegobe... Nema edenskih vrtova (Izveštaj), Haos ispod slobodnih stihova... Izraz formiran (Nalaz), Negira alergiju na oblike (EKG).U završnoj pesmi koja je, kao i uvodna, nepotrebno razvodnjavanje, autorka se pita: Što sam morala da počnem da pišem/ pesme ? Odgovoriću ja: Zato što se jezik u ovim pesmama igra, kreativan, nepredvidiv i osvežen, kritički dolazi do svesti o epohi. To je i najviše što jedan pesnik može postići u svom vremenu. Ko zna gde će ta otvorenost imaginacije odvesti pesnikinju? Takođe, provokativna tematika ne vredi ako se dobro ne poentira, ne direktno već formom, koja sa lakoćom meša registre poetskog i tzv. nepoetskog. U spajanju unutrašnjeg i spoljašnjeg, socijalizaciji, glavna je čar ove kao i svake druge poezije.

Dragoljub Stanković