Artur i Minimoji

29.12.06

Na prste se mogu nabrojati prilike kada je na svečanoj premijeri kakvog novog svetskog filma u Beogradu bio prisutan i njegov autor. Zato se dolazak francuskog reditelja Lika Besona (Pariz, 1959) može smatrati prvorazrednim filmskim događajem za koji je najviše zaslužna distributerska kuća „Pro Vision”. Autor „Velikog plavetnila”, „Nikite”, „Profesionalaca”, „Petog elementa”, scenarista, reditelj i producent koji već desetak godina na holivudski način vlada francuskom kinematografijom, sinoć je prisustvovao premijeri svog dugometražnog igrano-animiranog filma „Artur i Minimoji” u dvorani Doma sindikata, a u jutarnjim satima je boravio u Arhivu Jugoslovenske kinoteke, čiji će „Zlatni pečat” uručen na konferenciji za novinare u Ambasadi Republike Francuske, poneti sa sobom u Pariz. Uz sve to, našao je vremena da u knjižari „Akademija”, u Knez-Mihailovoj ulici, potpisuje svoje knjige za decu i odrasle „Artur i Minimoji” i „Artur i zabranjeni grad”, koje je na srpskom jeziku objavila izdavačka kuća „Laguna”.

Tokom kratkog ali mnogim dešavanjima nabijenog boravka u našem glavnom gradu, Lik Beson je našao vremena i za intervju „Politici”. U njemu, osim o glumici Miji Farou, koja igra u filmu, i muzičkim zvezdama poput Madone, Dejvida Bouvija i Snupa Doga, koji su rado pozajmili svoje glasove crtanim junacima, družbenicima desetogodišnjeg Artura u njegovim bajkolikim avanturama, Beson je govorio i o svom poimanju odgovornosti umetnika u vremenu u kojem živimo.

INTERVJU
Želeli ste da nam pokažete da u Vama još uvek postoji dečak željan avanture?
– Filozof je rekao: „Dete je otac čoveka”. Dakle, sve što čovek zna, naučilo ga je dete kakvo je nekada bio. Sve što znam je došlo iz tog malog pogleda – plač, smeh, pamćenje, šta znači biti povređen i zaljubiti se. Dete koje je to zapamtilo učilo je Besona kako da postane čvrst i bude dobar čovek koliko može. Međutim, nisam detinjast, ali nisam ni zaboravio da sam bio dete, a to je velika razlika. Iskreno i sigurno, osećam se odraslim. Na kraju svakog meseca kada treba da platim 900 ljudi, osećam se kao odrastao čovek, ali nikada nisam zaboravio dete u sebi.

Postojanje takve unutrašnje veze smatrate važnim?
– To je veoma važno. Ako pogledate današnju decu od pet-šest godina, lako ćete uočiti da ona nisu rasisti, nije im toliko važna religija, ona ne uništavaju planetu, ne ubijaju jedno drugo i ne vode rat, nisu cinična. Odnosno, nisu sve ono što mi odrasli danas jesmo. Oni su za nas dobar primer, svaki dan nas podsećaju šta gubimo. Sa druge strane, nama odraslima je potrebna samo nedelja dana da ih naučimo kako da se za dvadeset godina međusobno mrze, kako da prave razliku između mladih i starih, bogatih i siromašnih, crnih i belih. Moguće je da sam u međuvremenu postao senzitivniji, imam više od 45 godina i u ogledalu počinjem da uočavam kako dolaze mlade generacije. Uočavam i kako se planeta na kojoj živimo svakog dana sve više uništava i kako ljudi ponekad samo kažu: „O, to je sramota”. Sramotu smo prošli, sada je vreme za akciju.

Kakvu vrstu akcije predlažete?
– Potrebno je pritiskati sve vlade na svetu da promene stavove. Svakoga dana čitam u novinama vapaje naučnika, razna upozorenja među kojima je, na primer, i ono da za 25 godina neće više biti riba u Mediteranu i da ćemo za dvadesetak godina imati i do dva i po miliona imigranata, koji će se sa gladnog juga pomerati ka severu, jer neće želeti da umiru u pustinji. Političari širom sveta su cinični i pohlepni i samo brinu i gledaju ko će za njih ponovo da glasa. To više ne može tako da funkcioniše, treba nešto pomeriti.

Vaš film „Artur i Mnimoji”, u drugom planu govori i o svemu tome?
– Da, upravo o tome, o prihvatanju različitosti uz poruku: „Kada ste zajedno, jači ste”.

Puno je nivoa u ovoj Vašoj, naizgled dečijoj, bajkolikoj priči, ali onaj najvažniji je ljubav i pravi „filmski” poljubac desetogodišnjaka?
– Mislite da su desetogodišnjaci mladi za takav poljubac? Pa ja sam svoju prvu „verenicu” poljubio kada sam imao pet godina! Pogledajte „Snežanu i sedam patuljaka”, „Uspavanu lepoticu”, „Pepeljugu”, u njima princ uvek ljubi princezu, a to su „crtaći” koje deci pokazujemo kada imaju oko pet godina, i to je ono što deca vide. Ali, u „Arturu” to nije samo poljubac između dečaka i devojčice, već i poljubac princa i princeze, a to je nešto drugo. Čak je i simbolika veoma važna. Ujedinjenje dve osobe predstavljeno je samo kroz jedan poljubac, a on je rezime svega onog o čemu je ljubav. Jer, ljubav nije o moći, novcu, ili o seksu, ljubav je da daš sebe nekom drugom.

Lepo je što na to podsećate upravo sada kada je svet ogrezao u nasilju. Ono je prisutno i u najvećem broju filmova koje gledamo poslednjih decenija, pa i u Vašim. Da li se mlade generacije kroz film uče nasilju?
– Umetnik samo hvata refleksiju života, društva i vremena u kojem živi. Film i umetnost su samo memorija vremena. Ako pogledate scenario i priču filma o nasilju, videćete da je ono uvek daleko od realnosti. Niko nikada nije ni pomislio da realno nasilje stavi u scenario, jer je takvo nasilje nezamislivo okrutno i počinjeno od strane ljudskih bića. Nasilje koje prikazujemo na filmu je veštačko, lažno i svi znaju da je tako, veoma meko u odnosu na stvarnost, u odnosu na slike koje svakodnevno gledamo u vestima u osam. Takve scene iz stvarnog života nikada ne stavljamo u film, jer smo sami sebi najbolji cenzori. Veća opasnost dolazi od video-igrica uz koje dete brzo nauči da kada pritisne dugme može odmah da ubije, čak i da izabere koga će da ubije.

Na film koji ste nam sada ponudili, svi u Evropi možemo da budemo ponosni, jer ste pokazali da i evropski stvaraoci mogu da dosegnu perfekciju u animaciji, čak i da nadmaše neka od američkih dela. Je li i u tome bilo izazova?
– Moja producentska kompanija zove se Evropa i sve je time rečeno. I inače se veoma strpljivo, uporno i, verujem, snažno borim za svaku nacionalnu kinematografiju unutar evropske. Film smatram najboljim mogućim pasošem sa kojim svaka pojedinačna evropska zemlja može najbolje da pokaže svoj identitet ostatku sveta. Da se bolje upoznamo, razumemo, da se povežemo. U „Artura” je utrošeno čak 65 miliona evra i pet godina rada 700 ljudi koji nikada pre nisu radili animirani film. Počeli smo svi zajedno od žvrljotina i nismo imali nikakav kompleks.

Nedavno ste izjavili da posle animirane trilogije o avanturama dečaka Artura, više nećete snimati filmove?
– Srećan sam što sam uvek imao slobodu da radim ono što želim. Uz slobodu veoma je važno zadržati i dostojanstvo, a to znači da nikada neću snimiti filmove „Nikita 2” , „Peti element 2” ili „Veliko plavetnilo 2”. Mislim da je za svakog reditelja važno da spozna da je bolje prestati kada mu ide najbolje. Uvek me rastuži kada vidim reditelje, koje neobično volim i kojima se divim, kako poslednjih godina snimaju neke nepotrebne filmove. Uostalom, postoji deset prstiju i deset filmova Lika Besona. I četiri knjige o Arturu.

Dubravka Lakić


Blic
29.12.2006.

Film je lična karta države

Lik Beson

Stigavši u Beograd, na premijeru svog animiranog hita „Artur i Minimoji“ (koja je bila sinoć u Domu sindikata), francuski reditelj Lik Beson dočekan je najpre u Jugoslovenskoj kinoteci gde mu je uručen „Zlatni pečat“ o čemu je u knjizi utisaka zapisao: „Pamćenje se vremenom gubi, ali ne i ono koje je na filmskoj traci. Hvala što ga tako brižno čuvate...“. Posle susreta sa gradonačelnikom Beograda, primljen je u Ambasadi Francuske, gde mu je upriličen susret sa novinarima, potom photo call tokom koga je odradio sešn sa snimateljima, da bi na kraju dao nekoliko petominutnih intervjua nekolicini novinara.

Koje su prve reakcije na vaš film „Artur i Minimoji“ koji se u Francuskoj vrti već tri sedmice?
- Kad posle pet godina rada sa 700 saradnika konačno izađete pred publiku, uzbuđenje je ogromno. Ja sam se jedne večeri umešao u publiku da pratim njene reakcije. Bilo je 2700 gledalaca, a među njima polovina dece. Skakala su, smejala se, navijala, aplaudirala... Osetio sam olakšanje. Kasnije sam saznao da ga je u Francuskoj gledalo za te tri sedmice tri miliona ljudi.

Pošto je reč o dečjem filmu i pošto veoma držite do iskustava koje čovek stiče u detinjstvu, možete li nam nešto reći o vašem?
- Tačno je, veoma sam bio vezan za prirodu i more, ali odrastajući shvatio sam da imam ljubavi i za nešto drugo, mnogo telesnije i intelektualnije, što ne mora biti vezano za studije. I dalje volim more i delfine, ali i mnoge druge stvari.

Da li je tačno da ste hteli da studirate biologiju, ali ste zbog jednog nesrećnog slučaja, morali da odustanete od toga i odreknete se ronjenja?
- Imao sam kao mladić jednu nezgodu, ali to nije bilo presudno da se okrenem filmu. Presudila je moja upornost da se bavim onim što volim.

Odbijen sam na Filmskoj školi u Parizu, ali to me nije pokolebalo. Učio sam na snimanjima, dakle u praksi, počevši kao treći asistent, a pre toga noseći sendviče, kafu i praveći fotokopije. I ostao sam u Francuskoj, nisam kao što se misli otišao u Holivud da kupim znanje. Ipak, za vaše filmove mnogi kažu da podsećaju na holivudsku produkciju, iako su francuski.

Je li vam to prija ili to ne volite da čujete?
- Kad mi to neko kaže, shvatim uvek kao napad. Jer, kad se bolje razmisli to nije tačno. Novinari su često površni. Neće malo da pročeprkaju po nečijem delu i dođu do suštine. Nije zlato sve što sija. Tačno je da se bavim popularnim filmom, jer su moji filmovi iskreni. A kako ne bi bilo kad ih radim svim srcem. Oni koji kažu da liče na američke filmove donose zaključke zato što u mojim delima ima dosta akcije, ali to ne znači da su američki. Američki filmovi se prave u američkom duhu, a moj je čisto francuski. Uostalom moj film „Peti element“ je u suprotnosti sa američkim filmom. U američkom filmu svakako gospodar sveta ne bi bio crnac, a spasiteljica sveta govorila bi engleski, nema kostima Žan-Pol Gotjea, a i većina glumaca su francuski.

Možete li definisati francuski duh u filmu?
- Ne. To bi bilo jako teško. U francuskom filmu ima toliko različitih senzibiliteta.

Izjavili ste da svako mora da sačuva nešto dečje u sebi. Zašto je to nužno?
- Jedan filozof je rekao: „Dete je otac čoveka“. Istina je da sve što danas znate, to vas je jedna devojčica naučila. Devojčica koja ste bili. Prve boli, prve drame, prve radosti, prva osećanja pobede, laži, zasluge... Sve se to nauči dok ste mladi i to nas, uostalom, nauči da odrastemo. Zato mislim da treba poštovati dete koje smo bili. To su naši koreni. Ne slažem se sa odraslima koji decu tretiraju olako. Naprotiv, ja decu uzimam ozbiljno i zato sam snimio ovaj film. Ali, da se razumemo, ja nisam infantilan. Imam samo izgrađeno osećanje deteta kakav sam bio.

Rekli ste da ste kroz beogradsku maglu ipak uspeli nešto da vidite u gradu i da je na vas ostavio utisak kinematografskog ambijenta. Znači li to da biste možda neki sledeći film snimili ovde?
- Što da ne. Grad je zaista kinematografski zanimljiv, sa svim tim brdima okolo.

Iako ste rekli da je „Artur i Minomoji“ vaš poslednji film?
- Znate kad sam stigao do svog trećeg filma, rekao sam sebi: kad snimim deseti to je kraj. Međutim, kad postanete slavni, mnogo vam scenarija nude, često i onih koji podrazumevaju mnogo novca, sa velikim zvezdama, s kojim usput volim da radim jer što je glumac veći to je lakše s njim sarađivati.

Dakle, nije se lako odupreti primamljivim pozivima?
- Uspeo sam da snimim deset filmova i svaki, kada ga ponovo gledam, osećam da ga baš volim. Oni su moja deca. Uvek sam im davao najbolje od sebe. Sada, posle 30 godina bavljenja filmom, osećam da stiže moja jesen, nemam onu nekadašnju snagu, a ja sam čovek koji ništa ne radi na pola. Naravno, ako mi u ruke padne neki jako zanimljiv scenario i počnem da skačem od sreće kao buva, snimiću još neki film.

Kakav je vaš utisak o savremenom filmu uopšte? Pada li pod uticaj američkog?
- Zapažam da se svaka zemlja polako vraća svojoj kinemotgrafiji. Mislim da je lična karta jedne zemlje - film. Kroz film, svaka zemlja pokazuje sebe drugima. Ja sam, znate, veliki Evropljanin.

Milena Marjanović


Danas
29.12.2006.

Lik Beson posetio juče Beograd povodom premijere filma "Artur i Minimoji"

Ja sam veliki Evropljanin

Proslavljeni francuski režiser Lik Beson boravio je juče u Beogradu, gde je premijerno prikazan njegov poslednji film "Artur i Minimoji", animirana avantura koju je za domaće tržište obezbedio Pro Vision. Tokom jučerašnjeg dana, Beson je uspeo da obiđe fundus Kinoteke, da potpisuje svoje knjige "Artur i Minimoji" i "Artur i zabranjeni grad", da prisustvuje prijemu kod gradonačelnika Nenada Bogdanovića, premijeri filma i konferenciji za novinare, upriličenoj ovom prilikom u francuskoj Ambasadi.
"Nemam utisak da sam napravio animirani film. Ovo je film koji počinje šezdesetih godina i u jednom trenutku desi se ta neobična okolnost usled koje se glavni junak smanji. Postavio sam sebi pitanje kako bih to snimio. Kao režiser imao sam nekoliko tehnika na raspolaganju. Izabrao sam 3D tehnologiju, koja mi je omogućila da dobijem rezultat najbliži realnosti. Želeo sam da pronađem pravu sliku, u kojoj će se gledaoci pitati koje je cveće pravo, a koje je animirano", kaže Beson na početku razgovora sa novinarima.

Možda i poslednji film

S obzirom na to da je proveo pet godina radeći film "Artur i Minimoji", Lik Beson nije bio mnogo raspoložen da govori o planovima za budućnost: "Uvek sam govorio da bih želeo da dostignem taj divni cilj, da snimim 10 filmova. Kada sam sebi to zacrtao shvatio sam da sam ujedno postavio i sistem samoodbrane. Jer kada dođete do četvrtog, petog filma, onda ozbiljno vodite računa šta ćete dalje da snimate. Mnogi počinju da vam nude velike filmove sa velikim zvezdama, koji obično nisu u startu kvalitetni. Onda dođete do toga da su vam ostala još tri filma da postignete cilj! Sada kada sam uspeo da snimim i deseti film, drago mi je da sam uspeo da se oduprem svemu i svoje desetoro dece gledam sa ljubavlju i pažnjom. Nikada nisam mogao da pravim film zbog para. Za snimanje jednog filma potrebno je mnogo snage, želje, ljubavi i mladosti, a ja sam već evo 30 godina u ovom poslu. Osećam da imam sve manje snage, želje i vremena za snimanje, tako da bih najradije voleo da više ne radim. Mislim da je to stvar poštenja i prema meni samom i prema publici. Ali, naravno, ako mi sutra dođe neki scenario koji me oduševi, uradiću i taj film. Moja odluka da se ne bavim više ovim poslom nije ista kao odluka alkoholičara da prestane da pije", kaže Beson o planovima za budućnost.

On je, kako kaže, najpre napisao scenario za film, a posle godinu dana odlučio je da napiše i roman, jer je znao da će snimanje dugo da traje, a i kako u šali priznaje, želeo je novinarima da objasni o čemu će se u filmu raditi, kako ga ne bi stalno zapitkivali. Prema njegovim rečima, tokom pet godina na filmu je radilo 700 ljudi, koje je sam finansirao. "Sreća moja te sam producirao nekoliko filmova koji su zaradili mnogo para, kao što su serijali ‘Taksi’ ili ‘Transporter’. Prve dve godine rada na ‘Minimojima’ finansirao sam sam. To je bilo izuzetno teško, jer tokom tog perioda nisam imao ni jedan kadar filma. Tek nakon četiri godine, mogli smo da prikažemo neki materijal. Tada su me podržali mnogi strani distributeri koji su od početka uz mene i mnoge firme koje su mi dale avanse", kaže Beson.

Pamćenje na filmskoj traci

Za izuzetan doprinos umetnosti filma, Besonu je juče uručen i Zlatni pečat Kinoteke, na dan kada je pre 111 godina održana prva javna filmska projekcija u Parizu. Beson je tako postao 22. dobitnik ovog priznanja, i primivši izjavio je: "Pamćenje se vremenom gubi, ali ne i na filmskoj traci. Srećan sam što sam deo liste dobitnika ovog priznanja, jer su to uglavnom autori koji još uvek rade. Znate, mi prezamo od omaža koji se odaju onima koji više ne snimaju".

On tvrdi da je ovakav roman u službi samog filma, jer čitaoci mogu da u mašti razviju sopstvenu sliku o onome što čitaju, čemu će se kasnije konfrontirati film, dok su drugi romani, poput kriminalističkih trilera, na primer, u kojima se zna kraj, mnogo nezahvalniji za realizaciju. "Kada se nakon pet godina rada pojavi konačno film, onda ruke počinju da bivaju vlažne od uzbuđenja. Nadao sam se da će se film dopasti publici. Prisustvovao sam jednoj projekciji u Sali sa 270 mesta, gde je najviše bilo dece. Njihova reakcija bila je trenutak mog olakšanja", kaže Beson i dodaje da je film u trećoj nedelji prikazivanja gledaniji nego što je to bio slučaj u prvoj nedelji, što je dokaz da je publika zahvalna.
Govoreći o svom radu sa Madonom i Stingom, Beson kaže da je mnogo lakše raditi sa velikim umetnicima. "Oboje su prevashodno umetnici, pa tek onda zvezde. Kada se sa njima dogovorite oko posla, preostaje vam samo da zavrnete rukave. Sve šljokice ostanu iza vrata, kada uđemo u studio i rad sa njima postaje veoma prijatan", ističe Beson.
Na pitanje kako francuska publika doživljava svoje filmove i da li je francuski film u matičnoj zemlji gledaniji od američkog, Beson kaže da je na njegovu veliku radost upravo tako ne samo u Francuskoj već i u drugim zemljama. "Tokom osamdesetih i devedesetih godina, američki film bio je izuzetno popularan, da bi početkom veka ta situacija počela da se preokreće. Američki film, koji je stalno isti, počeo je publici da dosađuje. Nasuprot tome, nacionalne kinematografije počele su da doživljavaju renesansu u svojim zemljama. Film je viza karta svake zemlje, proizvod koji omogućava svakoj zemlji da putuje i predstavlja ono što jeste. Kada vidimo neki vaš film koji nas dirne, rasplače ili zasmeje, naučimo više o vama. A što vas više znamo, to vas više volimo. Amerikanci su to shvatili još pre 30 godina i od tada prodaju preko filma sve što imaju. Veoma je važno da svaka evropska vlada ima tu svest o identifikacionom aktu i ekonomskom činu koje film nosi. Na žalost mnogo evropskih vlada nema razumevanja za film. Nadam se da će se to promeniti, jer ja sam veliki Evropljanin", kaže Beson.

D. Jovićević