Arhiv beline

24.08.07 NIN

Ima vilje načina postojanja u književnosti, naročito u poeziji. Tiho prisustvo je svakako jedan od njih. Premda vrljnjak Branka Miljkovića, Aleksandra Ristovića, Ivana V. Lalića, Jovana Hristića i drugih znamenitih pesnika koje danas, kada su njihove životne priče završene, ne samo u književnoistorijskom smislu, nego i u meri ostvarenog uticaja, pa i aktuelnog važenja, smatramo ključnim predstavnicima srpskog pesničkog modernizma iz druge polovine prošlog veka, Dobroslav Smiljanić je, što kasnim debijem (1970), što neprestanom promenom poetičke osnove svog pevanja, jasno vidljivom u knjizi izabranih stihova “Uronjena lampa” (1998), ostao pesnik bez generacije, i nekako po strani prilikom antologičarskih merenja prolaznog vremena ili svođenja završnih računa.

To, međutim, nipošto neće poreći činjenicu da Smiljanićeve najbolje pesme, zaista antologijske vrednosti, poseduju sva svojstva moderne poezije, u prvom redu težnju da se u jeziku stvori neka nova, nereferentna stvarnost, užlebljena negde na međi realnog i onostranog sveta. Smiljanićeve pesme odlikuje i naglašeni intelektualizam, nastojanje da se pesmom formuliše određeni saznajni stav, praćen, naravno, i odgovarajućom emotivnom, afektivnom reakcijom, jer se u modernoj poeziji, lepog li opšteg mesta, mišljenje ne može razlučiti od pevanja. No, iako mu stihovi vrve od filozofema, literarnih aluzija i aleksandrijskih replika, Smiljanić ne želi da bude pesnik-filozof, nego se odlučuje za onu, široko i izdašno prihvaćenu modernističku koncepciju koja pesmi kao takvoj daje prioritet. Pesma je naročita forma opažanja i refleksije sveta; jednom nastala, ona postaje svet za sebe, neobavezan bilo čemu do sebi, tek uslovno povezana sa konkretnim podsticajima, sa subjektom koji se u njoj definiše ili je izgovara, kao i sa gradivnim elementima od kojih je nastala. Tu, naravno, lako prepoznajemo načelo (neo)simbolističke poezije po kom je pesma zapravo udaljavanje od polaznih kreativnih impulsa, to jest, jezička sublimacija, preobražavanje u neku novu, nematerijalnu, simboličku tvar, obeleženu snažnim zračenjem nadverbalnih energija.

Bliskost simbolističkoj poetici, koja se otkriva i u sporadično hermetizovanom izrazu, i u naročitom zvučnom ustrojstvu pesme (pojava rime u prozaizovanim, nestrofično datim stihovima) neće prikriti Smiljanićevu sklonost prema drugoj važnoj stvaralačkoj koncepciji evropskog i srpskog pesničkog nasleđa – nadrealizmu. Čini mi se da je upravo zahvaljujući upotrebi iznenađujućih metaforičnih i metonimijskih jezičkih rešenja, a naročito začudne, snevne, halucinogene slikovnosti, Dobroslav Smiljanić jedan od retkih savremenih srpskih pesnika za koje nadrealizam nije preživeli, ideologizovani manir, već sasvim legitiman, živ, poetski produktivan način korišćenja jezičkih mogućnosti. Jednom precenjen, i sistematičnom promocijom pretvoren gotovo u dogmu, pa zatim nalazeći odjeka kod velikih modernističkih pesnika, pre svih Vaska Pope i Branka Miljkovića, nadrealizam je u potonjim godinama, padom ideologije uz koju je sa razlogom i bez razloga vezivan, obescenjen i gurnut na marginu srpskih pesničkih interesovanja.

Malo je, danas, srpskih pesnika koji, na ovaj ili onaj način, nisu podlegli rizicima dobrovoljnog svrstavanja, niti su uspeli da odole iskušenjima različitih pripadanja, već bi se pre reklo da su ih rado prihvatili i da planski, deklarativno rade na učvršćenju svojih koliko poetičkih, toliko i političkih stanovišta. Što, posredno, svedoči o opštem osećanju da se poezijom malo šta može postići. Bez namere za uspostavljanjem bilo kakve trajnije dijagnoze hoću samo da kažem da mi se Smiljanićev stav neodbacivanja bilo čega što može biti upotrebljivo u pesmi naprosto čini inteligentnim, srodno Miljkovićevom geslu o ukrštaju simbolistički i nadrealistički kodiranog pristupa jeziku. To, s druge strane, može učiniti smislenim prigovor o eklekticizmu, o neobrazloženom odbijanju pesnika da stabilizuje vlastiti pesnički izraz i da ga konačno učini individualno čujnim i prepoznatljivim, što stoji i u Smiljanićevom slučaju, ali, to je naprosto njegov izbor, to nastojanje da se uvek bude drukčiji i drugi, da bi tako na paradoksalan način ostao svoj.
“Uz ovaj svet ide onaj od vida skriven” kaže se u pesmi “Traženje traga” iz knjige “Arhiv beline”, uzgred budi rečeno, prepune nedopustivih štamparskih grešaka, i taj se iskaz može bez prevelikog opreza primeniti na dobar deo onoga što Smiljanić želi da dočara, ne samo pomenutom zbirkom, nego i pretežnijim delom svog pesničkog opusa. Krećući se, naime, u više pravaca odjednom, lebdeći u vazduhu poezije onako kao što pčela kruži od ovog do onog cveta, pesnik Dobroslav Smiljanić kao da hoće sve i to sve hoće odjednom, ali u isti mah ostaje veran nastojanju da pesma zapravo uvek predstavlja snimak unutrašnjeg duševnog predela, te da je u svemu tome jezik ne sredstvo, nego, u duhu modernizma, krajnji cilj svakog pesničkog stvaranja. Već sama moć da se nešto uopšte kaže o onome o čemu se suštinski ništa ne može reći svrstava Smiljanića među pesnike koji zaslužuju da im se posveti čitalačko vreme.

U tri ciklusa knjige “Arhiv beline” jezik kao da dolazi do ruba svojih označavalačkih moći, i kao da teži da zaviri na onu drugu stranu. U stalnom kretanju, u neodložnom jezičkom putovanju bez svrhe i cilja, u tumaranju kroz zaumne predele, sa neprestanim proplamsajima erosa, subjekat Smiljanićeve pesme odbija da se skrasi u bilo kom dovršenom obliku. On se, zapravo, igra neprestane zamene identiteta (izvanredan ciklus “Moja istumbana ja”), jedno obličje menja za drugo, izmišlja i pobija perspektive, smeje se, vrišti i jeca. Kao da fotografiše snove, prirodne trezore čovekovog simboličkog mišljenja. Tako, na kraju, izlazi da Smiljanićeva poezija više duguje snu nego stvarnosti jave, što je, pravo govoreći, nužnost višeg reda, jer se veza sa onostranošću, ta uzvišena, ta uzvišeno staromodna težnja svake umetničke namere, i tu tek varljivo i na trenutke, može održati samo u snovima i u poeziji. Kada kažem poezija, ne mislim samo na pesmu. Ali, mislim i na nju, uključujući i poneku koju je u knjizi “Arhiv beline” napisao Dobroslav Smiljanić.

Mihajlo Pantić