25.03.06
Koreni Beograda
Slobodan Giša Bogunović
U delu svojih secanja iz detinjstva, Slobodan Gisa Bogunovic cuva ceste izlete sa ocem i decacke poglede na nastajuce arhitektonske oblike. Jutra sa Ugljesom Bogunovicem koji ga je vodio da vidi unutrasnjost gondole Avalskog tornja. Bilo je to ocevo upravo zavrseno delo i, sada, posle gotovo cetiri decenije, Slobodanu se cini da je upravo tada, kao dete, shvatio sta je arhitektura. Kasnije, otac ga je peo skelama gradilista palate „Politika", a jos kasnije kao student, Gisa je provodio veceri u ocevom ateljeu u Skadarliji, dok je arhitekt Ugljesa
Bogunovic kreirao danasnji izgled nekada boemske cetvrti. Arhitektura je u korenima ove beogradske porodice, a trotomna „Arhitektonska enciklopedija Beograda XIX i XX veka", cije su izdavanje podrzali Skupstina grada i UNESCO, povod je za razgovor sa autorom, Slobodanom Gisom Bogunovicem.
Po vokaciji ste filozof, sta Vas je, pored porodicne tradicije, privuklo arhitekturi?
- Moja vezanost za arhitekturu nije isprva hila intelektualna, vec pre bi se reklo culna, i ja i danas nastojim da takav dodir s njom ocuvam. Inace, veza arhitekture i filozofije veoma je tesna, premda je to tesko objasniti u nekoliko reci. Mi svakim danom silazimo niz stepenice korakom ciju nam je visinu odredio graditelj, i gledamo u deo grada ili neba koji nam je on otvorio probijajuci prozor na odredjenom mestu.... Nase bice je zauvek obelezeno cinjenicom da li smo rodjeni u porodicnoj kuci s bastom, ili u kakvom soliteru, i da li svoje prijatelje docekujemo otvarajuci, uz skripu, vrata bastenske kapije ili pritiskom na taster interfona. Arhitektura nam, drugim recima, ne odredjuje samo kako cemo ziveti vec i sta jesmo i sta cemo biti. Ona ima velikog udela u stvaranju naseg pogleda na svet i oblikovanju naseg unutrasnjeg bica. Bas kao i filozofija, ona izrasta iz mnogih delatnosti i oblasti drustvenog zivota sa kojima se dodiruje i ona je tim bolja sto je vise takvih oblasti svesna i sto ih vise u sebe prima. Nazalost, nisam siguran da nasi savremeni urbanisti, i pored sve svoje dobre volje i truda, uvek imaju na umu ovu cinjenicu.
Kakvo je Vase licno videnje enciklopedije Beograda XIX i XX veka? Koji je njen zeljeniedukativni efekat?
- Moja zelja da napisem jednu enciklopediju arhitekture grada seze prilicno u proslost, ali moram priznati da su drustvene prilike u kojima smo se nasli u poslednjoj deceniji proslog veka vise jacale nego slabile tu moju osnovnu pobudu. Naravno, nisam ja bio jedini koji je tada osetio da je urbanost Beograda ugrozena i da je onaj poznati istorijski usud naseg grada da bude uvek iznova unistavan i ponovo obnavljan, dobio svoje nove forme. Veliki priliv unesrecenih ljudi, izazvan ratovima u susedstvu, atmosfera opste egzistencijalne nesigurnosti, pa stoga i odsustvo dugorocnog plana i vladavine zakona, svakolika najezda na grad, na njegove trotoare, prizemlja i ravne krovove, setalista, parkove, a kao vrhunac, NATO bombardovanje, doveli su u pitanje sam identitet Beograda. Sa svoje strane ja sam pisanje knjige o njemu, o njegovim ambijentima, postojecim i nepostojecim gradjevinama, ulicama, ljudima koji su ga stvarali i koji ga stvaraju, pojmovima, u svojoj uobrazilji bio izjednacio sa odbranom njegovog urbaniteta, i pisuci cinilo mi se da bijem bitku kojoj zapravo i nema kraja. Naravno, pri tom sam se sluzio sabranim znanjima ranijih istrazivaca beogradske istorije i gradograditeljstva (Divne Djuric-Zamolo, Gordane Gordic, Zorana
Manevica, Urosa Martinovica, Branka Vujovica, Marka Popovica, Aleksandra Kadijevica i mnogih drugih). U teznji za uspostavljanjem jednog sistemski obuhvatnog znanja o nasem gradu, ja sam Arhitektonsku enciklopediju podelio na tematski jasno razlucene celine (Arhitektura, Arhitekti, Pojmovi), primenio koncept ukrstanja svih odrednica i ponudio mogucnost citanja ukrug i na vise nivoa smisla. Zapravo, imao sam na umu jednupostmodernu enciklopediju, koja odgovara duhu vremena, i koja se moze citati kao sto se citaju price ili eseji. Samo utoliko bi se moglo reci da je moja knjiga presedan, a njeno edukativno dejstvo ce biti tim vece sto su na jednom mestu okupljene brojne cinjenice o arhitekturi grada, o pojavama, ljudima i dogadjajima, koje su uticale na njegov razvoj i izgled, koje su deo naseg kolek-tivnog identiteta, a o kojima nedovoljno znamo.
Graditeljstvo u Beogradu, u XIX veku. Kako je tada izgledao i ziveo grad i ko su bili idejni tvorci njegovog izgleda?
Istorijski cin predaje kljuceva Kalemegdanske tvrdjave knezu Mihailu Obrenovicu 1867. moze se shvatiti kao uslovna delnica turskog i evropskog grada. Pre toga skroman srednjoevrop-ki uticaj osecao se na jednom malom broju javnih gradjevina kao sto su konaci porodice Obrenovic, ali je on u Beogradu bio redak upravo onoliko koliko i njegovi zitelji obuceni u evropsko odelo. Kako su i u odevanju lagano turske anterije i kape dinjare poceli da smenjuju redengoti i cilindri, tako je i arhitektura bivala sve solidnija, kuce tvrdo zidane sa sve upadljivijom dekoracijom. Regulacija varosi unutar turskog Sanca (danasnji najuzi centar grada), sirenje Beograda van tih granica, ka Savamali, Terazijama i Paliluli, prodiranje neoklasicizma i romantizma, potom neorenesanse i eklekticizma, udarice smernice razvoja grada. Doci ce do podizanja tada monumentalne i najvise zgrade u Beogradu, Kapetan Misinog zdanja arh. Jana Nevole, na tadasnjoj periferiji izgradice se dvorovi po „jevropskom ukusu": Stari konak, Dvorac za prestolonaslednika kneza Mihaila arh. Koste Sreplovica, Stari dvor arh. Aleksandra Bugarskog, i druge gradjevine. Na mestu turske Stambol kapije Beograd ce dobiti neorenesansno Narodno pozoriste, u Glavnoj carsiji - Ulici kraljaPetra - Narodnu banku arh. Konstantina Jovanovica, dok je u Savamali vec bio zacet kompleks javnih zdanja, Milosev dvorac, Vojna akademija, Vaznesenjska crkva. Krajem veka javice se i napredni pobornici modernih urbanistickih doktrina poput Dimitrija T. Leka, cija ce nas pisana rec priblizavati Evropi, a kriticka misao ukazivati na stranputice u prerastanju prestonice u evropski grad.
Zamolili bismo Vas da nam kazete nesto o reprezentativnosti arhitekture grada pred nekim ko prvi put dolazi kod nas. Koji su najznacajniji beogradski arhitekti i gradjevine?
- Stojeci na putu raznoraznim rusiteljima, trpeci strasne udare na svoju graditeljsku bastinu, ipotom se tesko oporavljajuci od svojih rana, Beograd i nije mogao dobiti reprezentativnijuarhitekturu od one koju danas imamo. Porazna je cinjenica da jedna od takvih skorasnjih i josotvorenih rana - rusevine NATO bombardovanja u Ulici kneza Milosa - danas privlace najvecu paznju stranaca. Umesto rusevinama, mislim da nam je bolje diciti se najboljim delima nasih graditelja, jer oni su, posebno u XX veku, i u razdoblju do Drugog svetskog rata, ogledali svoj talenat na sirokoj skali stilskih pravaca i svaki od njih ostavio je poneko istorijski vredno ostvarenje. Iza becke secesije i srpsko-vizantijskog stila na pocetku veka ostali su nam Robni magazin inz. Viktora Azrijela u Ulici kralja Petra i Telefonska centrala u Kosovskoj ulici arh. Branka Tanazevica. Mozda i najuspeliju gradjevinu toga vremena, Beogradsku zadrugu u Karadjordevoj ulici, ostvarili su Nikola Nestorovic i Andra Stevanovic Javljanje Grupe arhitekata modernog pravca krajem dvadesetih godina, i potonja dela njenih clanova, kao Decja klinika Milana Zlokovica, Drzavna stamparija Dragise Brasovana, Opservatorijana Zvezdari Jana Dubovija, svedocili su da je grad krenuo sigurnim kolosekom napretka. Postrani od ovih tokova, pa i onih koje je favorizovala drzava opredeljenjem za akademicarsku arhitekturu ruskih emigranata, svoj jarosni stvaralacki izraz istrajno je gradio arhitekta Momir Korunovic. Njegova Posta 2 na Savskom trgu (posle rata nacelno izmenjena) i Ministarstvo posta u Palmoticevoj ulici vrhunac su neimarstva tog razdoblja. Posle Drugog svetskog rata, nase graditeljstvo krece usta-ljenim tokom vec oprobanog modernizma, ali sada prolazeci kroz sumorna iskustva socrealizma i trpeci nuzdu stambene izgradnje po kolektivnomobrascu. Tek druga polovina veka donosi iskorake na polju autorske arhitekture u delima Milorada Pantovica (Beogradski sajam), Nikole Dobrovica (novi Generalstab), Mihaila Mitrovica (zgrada u Brace Jugovica broj 10, Geneksove kule), Ive Antica (Muzej moderne umetnosti na Uscu), Ive Kurtovica (Narodna biblioteka), Stojana Maksimovica (Centar „Sava"), Milana Lojanice (blok 19a), Branislava Mitrovica i Vasilija Milunovica (palata „Cepter", zgrada MPC u Bulevaru Mihaila Pupina). Krajem XX veka nase graditeljstvo zahvataju i strujanja postmodernizma (Aleksandar Djokic - trafo stanica na Vidikovcu, Ranko Radovic, Rasa Dinulovic - Atelje 212), neomodernizma, dekonstruktivizma i tzv. „haj-tek" arhitekture (Mario Jobst, Miodrag Mirkovic, Aleksandar Spaic). Kao pervertirani oblik postmo dernizma javice se i jedan specificno nas „izum", od kojeg mnoge od nas obuzima stid - novokomponovana ili tzv. „turbo" arhitektura. Ona ce sa sobom doneti shvatanje kuce kao licnog znamenja novobogatasa -projektovane po bajkolikom obrascu teatarskog dekora.
Sta simbolizuju vidljivi stilski kontrasti u arhitekturi Beograda?
- Ne samo na planu izukrstanosti i naporednosti stilova u arhitekturi Beograda, vec gledajuciuopsteno, mi pred sobom imamo jedan samoprotivrecan grad, grad koji svojim neskladom porice svoj sklad, svojom nazadnoscu svoju urbanost i kulturu, mi imamo jedan grad oboleo od hidrofobije, slamova, rugobe golih kalkana (bokova zgrada), izostanka pravih trgova i istinskih raskosnih parkova; grad koji malo-malo pa grca u saobracajnom haosu, a opet, taj isti grad svakim danom otkrije nam poneki novi deo sebe, neki kutak prepun ambijentalnih vrednosti, mirisa i atmosfere. Beograd se u celini svakako ne moze pohvaliti svojom sveprisutnom uredjenoscu i redom, ravnomernim i srazmernim odnosom svojih potcelina, ali ja sam spreman da tvrdim da njegova najveca privlacnost i lezi u neocekivanim proplamsajima sklada, i toj, uopste, nedokucivoj atmosferi koja izrasta iz sukobljenosti njegovih snaga, iz njegovih protivrecnosti, sto nam posvedocuju i mnogi stranci i namernici.
Sta je ono sto nedostaje Beogradu uzimajuci u obzir teren i dve reke na kojima je nastao?
- Moj predlog planerima buducnosti naseg grada bio bi da se odvaze na sto hrabriju misao, jer se samo na taj nacin radjaju velike ideje i ostvaruju veliki ciljevi. Nazalost, sudbina velikih i odvaznih ideja u Beogradu, kakva je, primera radi, bila Dobroviceva ideja o Terazijskoj terasi, pa onda Mandiceva ideja o Novom Beogradu u mrezi plovnih kanala, ili Dalova i Lindharstenova o kristalnoj zgradi Beogradske opere na levoj obali Save, nije nimalo slavna. Poznat je i nas nevoljni i ignorantski odnos prema rekama koje smo zeleznicom i saobracajnicama otrgli od grada, i poznat je, nazalost, izgled nasih gradjevina koje su rekama okrenule svoja podzadja. To sto smo napravili poneki kej i most, to sto smo regulisali obalu i protegli setalista, samo je pocetak; neophodno je reku sasvim privuci gradu, a nju samu cvrsto povezati s nasim zivotima, s nasom svakodnevnicom. Cilj bi morao biti da od naseg recnog priobalja, od nasih kejova napravimo zivopisne bulevare koji mogu biti zila kucavica grada i koji bi bili sam produzetak nasih trgova, parkova i ulica. Ako se vecBeograd i Beogradjani ne kupaju vise u Savi i Dunavu kao nekad, nego na Adi Ciganliji,neophodno je da se u njima ogledaju, da u njima uzivaju i da se s njima vesele, i to ne samo pod okriljem noci, u bucnoj kakofoniji beogradskih splavova, kakav je sada slucaj. Pred nama svima je zadatak da konacno oslobodimo taj veliki i zato-mljeni potencijal Beograda.
izvor: “Review”
29.08.05
Grad stilskih kontrasta
Slobodan Giša Bogunović
Za sredinu septembra najavljeno je objavljivanje trotomne „Arhitektonske enciklopedije Beograda 19. i 20. veka” autora Slobodana Giše Bogunovića. Štampana u 1000 primeraka, na 1518 strana ova značajna knjiga (izdanje „Beogradske knjige”) u prvom tomu donosi istorijski pregled graditeljstva Beograda, u drugom delu kroz enciklopedijske odrednice razmatra delovanje probranih ličnosti beogradske arhitekture, a treći odeljak posvećen je stručnim terminima iz arhitektonske prakse i teorije. Izdanje su podržali Skupština grada Beograda i UNESKO.
Slobodan Giša Bogunović (1961, Beograd) diplomirao je na Odseku za filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Objavljivao u „Književnoj reči”, „Književnosti”, „Gledištima”, „Komunikacijama”...Autor je priloga o srpskoj arhitekturi za devetotomnu „Enciklopediju srpskog naroda” (u pripremi) izdavačke kuće „DBR” čiji je urednik Zoran Gluščević.
Koliko dugo ste radili na knjizi i koje ste izvore koristili?
– Kada sam, krajem osamdesetih godina, počeo da razmišljam o jednom (hipotetičkom) rečniku arhitekture Beograda, nisam ni pomišljao da će me to odvesti tako daleko. Naša arhitektonska istoriografija, kritika i analitika bila je tada potisnuta u okvire gotovo junačkog angažovanja izuzetnih ličnosti poput Divne Đurić–Zamolo, Zorana Manevića, Mitrovića, Vujovića, Brkića, Milenkovića. Ipak, promišljanje arhitekture, u odnosu na njen javni značaj, bilo je nedovoljno, i ja sam popunjavanje te praznine prepoznao kao koristan zadatak. Dolazak generacije mlađih istraživača, Aleksandra Kadijevića, Dijane Marić, LJiljane Miletić-Abramović, Bojana Kovačevića i drugih, doprinelo je većoj kulturi javnog govora o arhitekturi i nametnulo mi obavezu produbljivanja tema. Osim obimne građe, koju sam nalazio ne samo u knjigama, već i u štampi, planovima, arhivalijama, pokušao sam da predstavu o gradu obogatim i odgovorima koje je nudila književnost, a ponegde, i filozofija.
Šta obuhvata Vaša enciklopedija?
– Reč je o preko 400 mahom dužih odrednica tematski razvrstanih u tri celine. Prvi tom „Arhitektura” posvećen je urboarhitektonskoj baštini, drugi tom „Arhitekti” bavi se radom zaslužnih graditelja prestonice, dok se u trećoj knjizi „Pojmovi” obrađuju osnovni termini iz arhitektonske prakse i teorije. Cilj mi je bio enciklopedija u postmodernom, slobodnijem tumačenju - pri čemu je enciklopedijsko uzeto kao vrsta žanra, kao spisateljski modalitet slobodno razbijen na celine različite opštosti. Vremenska granica – 19. i 20. vek– uspostavljena je zbog bavljenja postojećom arhitekturom, jer neslavna je činjenica da su u Beogradu bez Zemuna sačuvane tek dve zgrade iz 18. veka (staklarska radnja u Dušanovoj ulici i jedna porodična zgrada u Gračaničkoj). Ipak, nemoguće je bilo zaobići pojedine nepostojeće građevine (Đumrukanu, Gospodarski i Stari konak na primer), čije ejdetske slike zrače i dalje, i podstiču pitanja njihovog obnavljanja. Nažalost, u novije doba tom broju iščezlih građevina snažnih emanacija, pridodati su novi Generalštab i Avalski toranj.
Arhitektura se dugo smatrala „muškom profesijom”. Koliko je žena arhitekata ostavilo trag u arhitekturi Beograda?
– U celini gledano, delovanje naših graditeljki obično se kretalo u domenu manjih stručnih zadataka. Ipak, radovi Jelisavete Načić (uređenje Terazija 1911-1913, crkva Aleksandra Nevskog), Marine Đurđević, Milice Krstić, Danice Kojić (prvobitni enterijer Paviljona „Cvijeta Zuzorić”), a posle rata Milice Šterić (Energoprojekt), Jovanke Jeftanović, Ivanke Raspopović (Muzej savremene umetnosti), Milenije Marušić (naselje Cerak- Vinogradi), ostavljaju dubok beleg u srpskoj arhitekturi. Iako je prisustvo graditeljki sve izraženije, moglo bi se reći da u domaćoj arhitekturi i dalje nije prepoznatljivo „žensko pismo”.
Koliki je udeo stranih arhitekata u prestonici?
– Usled nedoučenosti domaćih stručnjaka, ponajviše u prvoj polovini 19. veka, uhleblje su u Srbiji našli mnogi školovani stranci, a inženjeri, mahom Česi i Nemci, vojvođanski Srbi i ređe, Italijani, nisu bili izuzetak. Došavši sami ili po pozivu tadašnjih vlasti, Franc Janke, Franc Dobi, Jan Nevole, Emilijan Josimović, Atanasije Nikolić, Jovan Frencl, Matija Šnajder i drugi, ličnosti su koje će svojim obrazovanjem i držanjem, svojom estetikom i poznavanjem novih stilova i tehnologija, evropeizovati Beograd kako na opštem kulturnom, tako i na urbanističkom, arhitektonskom i prosvetnom planu. Neće proći mnogo vremena, i ta naprednost preći će u ruke naših arhitekata školovanih u inostranstvu.
Gde je naša arhitektura u odnosu na svetske gradove? Šta Vam u Beogradu najviše smeta?
– Poznat je stav da Beograd, poput najlepših svetskih gradova, mora tražiti svoju izgubljenu definiciju u dodiru s rekama. Nasuprot tome, izgled naše prestonice s reka i danas ukazuje na neverovatnu hidrofobiju, koju je obrazložio još Svetozar Zorić. U okretanju leđa od reka, ali i od svojih periferija, centar grada postaje žrtva svakolike građevinske najezde, nesposoban da pripitomi divlje i osione uticaje sa strane. U neminovnom osavremenjivanju Beograda mora se imati na umu da put modernizacije ne vodi kroz ruševine, kroz nezajažljivo nalivanje betona i zadovoljno trljanje dlanova snalažljivih investitora. Kao ni profiterskom nasilju, tako se takođe ne sme podleći ni snovima neukih skorojevića o bajkolikim domovima rođenim u dubinama infantilne mašte, njihovom novcu i koterijskom primitivizmu.
Postoji li stil koji preovlađuje u belom gradu?
- Jedinstvenost Beograda, sa svim geopolitičkim, istorijskim i kulturnim datostima, proishodi iz sukobljenosti njegovih unutrašnjih snaga, iz sveprisutnih njegovih protivrečnosti. I u njegovoj arhitekturi vidljivi su ti, ne samo stilski, kontrasti starog i novog, niskog i visokog, nazadnog i naprednog. Na malom prostoru naći ćete primere dunđerski naivnog i prostodušnog, kao i visoko estetizovanog i tehnološki obaveštenog. Taj protivrečni koloplet ideja i stilskih uticaja je ono što istraživanje beogradske arhitekture čini uzbudljivim. Nažalost, iskoraci ka nepatvorenoj autorskoj arhitekturi veoma su retki. To su mahom kretanja pod senkom autoriteta, u oponašanju uvezenog stilskog obrasca, bez ozbiljne stvaralačke upitanosti i razmaha. Uz našu poslovičnu nemaštinu i iznudicu svakojake vrste, katkad i kulturnu izopštenost, naša se arhitektura tek retko ističe složenošću, izražajnom i intelektualnom snagom. No ipak, daleko od podražavalačke oblikovnosti stoje gorda i ekspresivna Korunovićeva dela, najznačajnija ostvarenja Ivana Antića, Mihajla Mitrovića, Branislava Mitrovića i Vasilija Milunovića.
Mirjana Sretenović
