Miomir Petrović (1. 3. 1972, Beograd) diplomirao je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, na Odseku za dramaturgiju, a magistrirao na Odseku za teatrologiju. Radio je kao dramaturg u pozorištu Atelje 212 u Beogradu, dramaturg i zamenik direktora drame Narodnog pozorišta u Beogradu i portparol Narodnog pozorišta. Piše drame i prozu. Drame: Vagabund u gradskom vrtu (1995), Argivski incident (1996), Demijurg (koautor S. Lazarevic, 1997), Appendix (Beograd 1997), Copor (1998), Appendix (Centar lepih umetnosti Gvarnerijus, 2003), Romani: Sakaćenje romana (Prosveta 1997), Pankration (BIGZ 1998), Samomučitelj (Prosveta 2000), Persijsko ogledalo (Geopoetika 2001), Arhipelag (Geopoetika 2003). Teatrologija: Oslobođenje drame (Zadužbina Andrejević 2000). Dobitnik Oktobarske nagrade grada Beograda za stvaralaštvo mladih (Skupština grada Beograda, 1996) za knjigu drama Argivski incident. Celokupna dela Miomira Petrovića predstavljena su na sajtu www.icps-infinity.com/miomir.
17.04.03
Srbin u arhipelagu
Miomir Petrović: Svaka strana na Blakanu veruje da je upravo ona ta strana koja je pomirljiva i koja je uvek bila potlačena
Moj najnoviji roman „Arhipelag“ predstavlja nastavak price iz prethodnog romana s tim što je ovde konkretno rec o izolaciji - kaže Miomir Petrovic, pisac i dramaticar, objašnjavajuci osnovnu liniju svog literarnog istraživanja kojim se bavi u poslednje vreme, a narocito u romanu koji je upravo objavljen u izdanju „Geopoetike“. „Posle ratne ili antiratne trilogije, romana u kojima sam realizovao svoju potrebu za pisanjem o onome što se tada dešavalo u zemlji, moj prethodni roman „Persijsko ogledalo“, s jedne strane je bio eskapisticki ili je možda predstavljao i širi put da se dode do jedne, za nas aktuelne teme. Taj roman je, da podsetim, zapravo prica o nama i nemogucnosti da se na Balkanu uspostavi cistota krvi i etnosa. I da je to prosto karakteristika Balkana koja nije ni dobra ni loša vec samo sugeriše da je na Balkanu smešno govoriti o nacionalizmu. U tom smislu „Arhipelag“ jeste nastavak te price.“
Radnja „Arhipelega“ je smeštena na ostrvu, ima li ono simbolicki znacaj?
- Radnja romana je smeštena na ostrvu Astipalija koje zaista postoji i nalazi se u Egejskom arhipelagu, u blizini turske granice. Na tom ostrvu srecu se tri coveka - Antonije Simonovic, Srbin i pisac naucno fantasticnih romana koji beži od politike svoje zemlje u jedan samoizgon...
... Ima li možda ovaj junak, Antonije, i neke autobiografske crte autora romana?
- Pre je rec o autobiografskoj težnji za koju se nadam da ce se ostvariti.
Ko su druga dvojica?
- Jedan je Francuz Iber Geskil, legionar koji koji pokušava da od vina koje sam proizvodi na ostrvu, napravi eliksir dugovecnosti. Treci junak je Turcin koji je, bežeci od politickih turbulencija u svojoj zemlji došao na Astipaliju kako bi podigao bunu turske manjine na tom ostrvu. Dakle, sama ironijska konstrukcija romana govori o mojoj potrebi za relativizacijom onoga cime smo okruženi.
Mislite li na savremena politicka i gepoliticka kretanje i, kako kažete, turbulencije?
- Tri coveka koji su se iz geopolitickih razloga obreli na jednom ostrvu, bivaju protiv svoje volje ukljuceni u jednu geopoliticku zaveru. Hocu da kažem, osnovna karakteristika ovog regiona nije odredeno stanje, vec stalno mešanje stanja.
S tim u vezi su i „informacije“ koje jedni o drugima imaju stanovnici tog ostrva?
- Svaka strana na Blakanu veruje da je upravo ona ta strana koja je pomirljiva i koja je uvek bila potlacena. To rašomonstvo jeste cesto i stilski pravac u mom romanu. Grcki poslasticar ce reci tamo preko žive Turci i krajnje su neljubazan i nezgodan narod, dok ce nedelju dana kasnije turski ugostitelj reci isto za Grke. Ono što pokušavam da kažem jeste da su Grci - Grci zato što su blizu Turaka i obrnuto. Istovremeno, veoma je teško pronaci nešto što je zajednicko za obe strane.
Gledano iz tog ugla, kako stvari stoje sa nama ovde i sada?
- Prevedeno na jezik naše svakodnevene prakse poslednjih godina, to otrpilike izgleda ovako: ovaj prostor je najpre bio zahvatio jedan panslavenski talas, da bi odmah iza njega usledio velikosrpski, koji je u osnovi bio autistican. To se naravno desilo i Hrvatima sa njihovom tisucljetnjom kulturom koje je bilo slicno našem koketiranju sa Keltima sa kojima, uzgred budi receno, možda i imamo nekih dodira. Medutim, kada se to radi samo da bi se istakao atribut „najstariji“ onda stvari postaju problematicne. Posle svega, sada smo medutim u situaciji da taj isti narod sebe vidi kao evropski, ne pitajuci se šta je to što jeste evropsko, koji je to imenitelj koji ga cini takvim. Za kratko vreme smo, od najherojskijeg naroda postali vrlo vredan i radan narod koji se uspešno bavi industrijom. Medutim, koje god se vozilo bude proizvodilo u Zastavi, i ma kako se zvalo, to nece biti dobro vozilo.
Kakve su šanse da geopoeticki postupak bude primenjen i u dramskom stvaralaštvu?
- Ako u jednoj sredini nije razvijena tradicija onda ce eksperiment uvek biti samo eksperiment. Nije stoga slucajno što je predstava „Hazarski recnik“ koja se zasniva na nelinaearnom dramaturškom postupku, okarakterisana i od publike i od strane vecine kriticara, kao suviše radikalan izlet za koji je možda neumesno da se nade u pozorištu. Ja ne mislim tako.
