PROLOG
Postoje snovi i postoje sudbine: mene
naročito interesuju trenuci gde se sudbina
iskazuje preko snova.
Margerit Jursenar
U ovoj monografiji ću pokušati da u svetlu psihologije K.G. Junga protumačim dvadeset dva sna Margerit Jursenar, iz njene koliko intimne toliko i zagonetne knjige Snovi i sudbine[1]. Drugim rečima, pokušaću da pronađem ključ za njen „muzej snova“, lociran u lavirintu nesvesnog dela ličnosti, sa namerom da zavirim u njihovu arhetipsku mudrost i lepotu, kako bi makar delimično upoznali svet Margerit Jursenar „iza zatvorenih očiju“. Taj svet predstavlja deo njene unutrašnje, odnosno dubinsko-psihološke autobiografije, i to veoma značajan deo, koji omogućava potpunije razumevanje njene kompleksne ličnosti, koja nam putem snova priča uzbudljive i tajanstvene priče o svojoj sudbini[2].
Za moto knjige Snovi i sudbine Margerit Jursenar je uzela misao Heraklita iz Efesa: „U budnom stanju ljudi imaju zajednički svet, ali u snu svako ima svoj vlastiti kosmos“. Ovu misao potvrđuju i njeni snovi, koji nam putem arhetipskih slika[3] i simbola otkrivaju njen kosmos, odnosno ono najdublje, a često i najvrednije u njenoj ličnosti. Jer, kao što kaže Jung[4]: „Vasiona iznad nas je jedino što se po značaju može meriti sa vasionom u nama“, pa se „makrokosmos manifestuje u mikrokosmosu ljudske duše“, koja predstavlja „najveće čudo od svih kosmičkih čuda“.
Izuzev nekoliko ranijih snova, odnosno snova iz detinjstva, Margerit Jursenar je celu seriju sanjala između svoje dvadeset osme i trideset treće godine (od 1931–1936. godine). Njih je, na nagovor prijatelja Edmonda Žalua, sistematično zapisivala odmah po buđenju, izvlačeći ih, kako sama kaže, „na svetlost dana iz tišine koja ih je pokrivala kao somot. Učvrstila me u toj nameri i pomisao da će tih nekoliko meteora lansiranih iz moga unutarnjega sveta imati za druge draž minerala poređanih u vitrini muzeja i da ću samo ja ostati osetljiva na tajnu toplinu ovih talismana“.
U predgovoru knjizi Snovi i sudbine, naslovljenom Poetika snova (koji je priložen u Appendix-u ove monografije), Margerit Jursenar ističe: „Kao i sav svet i ja sam često snevala da jednoga dana napišem knjigu ličnih uspomena. Nekoliko prepreka, razumljivih svakom normalnom čoveku, sprečile su me da ostvarim ovaj projekat koji bi samo najjača i najčvršća duša mogla izvesti bez laži. Objavljivanje ovoga izbora, koji sledi, daleko je lakše i to me opravdava pred samom sobom što sam se drznula da izložim svetlosti dana ovih nekoliko epizoda iz Memoara mog sanjanog života“[5].
U knjigu je, kako sama kaže, uvrstila one snove koji se pamte celog života. To su snovi koji se obično vraćaju u određenim varijacijama i „vrte oko nekoliko uspomena i nekoliko simbola“. Uglavnom su to „pejzaži izvanredne lepote, a ponekad ima i osoba, ali su one manje važne od pejzaža“. Ovo je, kao što ćemo videti, veoma karakteristično za snove Margerit Jursenar, u kojima, kako i sama primećuje: „za trenutak nisu više toliko važne osobe o kojima je reč koliko pozadina i okvir radnje“, jer oni bacaju svetlost na osobe i osmišljavaju njihovo prisustvo u drami sna, što najbolje potvrđuju snovi: Priviđenje u katedrali, Ukleta bara, Snežni put, Plava voda, Ključevi od crkve, Zmajevo gnezdo, Sveće u katedrali i Devojka koja plače.
„Svi smo mi najviše sanjali u periodu čežnje ili bola, koji i jeste ranjena čežnja“, kaže Margerit Jursenar u Snovima i sudbinama, što se svakako odnosi i na snove koje potom iznosi. A oni, po rečima Donalda Fridmana, predstavljaju „mitsku potragu za samoobnavljanjem i prevazilaženjem patnje, nastale posle odbačenosti od strane ljubavnika, koji je postao odsutni Bog“[6]. Identitet tog ljubavnika naknadno je saopštila Žosian Savinjo, u biografiji Margerit Jursenar, otkrivši da se iza „čoveka njenog života“ krije Andre Frenjo, njen lektor.
U jednoj mnogo kasnije napisanoj, ali nedatiranoj belešci i Margerit Jursenar potvrđuje da snovi koje je svojevremeno objavila pripadaju „životnom trenutku potpune opsednutosti dubokom i silnom ljubavlju“ (podvukao I.N.), i dodaje da je u tom periodu „svaki pokušaj ustanovljavanja ključa za razumevanje tih snova“, značio da bi morala da prekrši „pravila diskrecije prema sebi i drugima. Međutim, sa distance od dvadeset godina, ova opasnost je skoro potpuno nestala".
Otuda je serija od dvadeset dva sna u Snovima i sudbinama izložena bez eksplicitnih referenci o snevačicinom dnevnom životu i preokupacijama, odnosno, bez bližih podataka u kom trenutku i u kakvim okolnostima su ti snovi sanjani. Zato je i sama Margerit Jursenar kasnije primetila da „ta knjiga ima svojih vrednosti, ali ne objašnjava dovoljno, na primer, ne daje uslove u kojima su snovi sanjani, kao ni metod transkripcije“.
To u znatnoj meri otežava rad na ovim snovima, odnosno njihovo tumačenje. Zato će kao kontekst biti uzeta sama serija od dvadeset dva sna, koji, sa malim izuzecima, predstavljaju jednu smisaonu, dubinsko-psihološku celinu, u okviru koje samo jedan san, naslovljen Iščupana srca, izlazi iz priče serije. Serija će mi, dakle, pomoći da otkrijem smisao svakog pojedinačnog sna.
Da snove iz ove knjige treba posmatrati kao seriju, potvrđuje i sama Margerit Jursenar kada kaže da su svi snovi u knjizi delovi jednog velikog Sna[7], podložnog „bezbrojnim varijacijama“, kao i da se „svi oni vrte oko nekoliko uspomena i nekoliko simbola“. Tako u knjizi, prema njenim rečima, postoje snovi u kojima dominira ličnost mrtvog oca; krug snova o ambiciji i ponosu; krugovi straha; krug ispunjen lutanjem u kome nastoji da dodirne senku jedne iščezle žene koja se pretvorila u fantoma; krug o smrti; krug o crkvama u kome neprestano lebdi jedna katedrala „veličanstvena i smirujuća poput groba“, kao i snovi o ljubavi, za čija su osećanja „jedini tumači orgulje i čelo“. Na kraju dodaje „da su svi ti snovi ipak između sebe povezani“, pa ih stoga, kao što je rečeno, i moramo tumačiti kao seriju sačinjenu od dvadeset dva sna.
Tumačenje serije snova nije značajno samo zato što nam omogućava da dođemo do konteksta, tačnije materijala za tumačenje, koji inače dobijamo putem slobodnih asocijacija snevača, već i stoga što se retko, kao što ističe Jung, jedan izolovani, neprozirni san može tumačiti, makar sa približnom sigurnošću, usled čega je on tumačenju pojedinačnih snova pridavao malu važnost. Jer, relativna sigurnost postiže se tek tumačenjem serije snova, pri čemu naredni snovi ispravljaju zablude u tumačenju prethodnih, ukoliko, naravno, s njima grade jednu dinamičku i dubinsko-psihološku celinu.
To svakako ne važi za sve snove ove serije, jer, kao što je rečeno, san Iščupana srca, na primer, potpuno je autonoman i ne pripada seriji, već predstavlja, kao što ćemo videti, reakciju na jednu drugu, opet sasvim određenu životnu situaciju.
Jung, ukoliko je to bilo moguće, snove nije interpretirao izolovano, jer, po pravilu, san je deo određene serije. Kao što postoji kontinuitet svesti, bez obzira što se on redovno prekida snovima, isto tako, najverovatnije, postoji i kontinuitet nesvesnih procesa, možda čak i pre nego svesnih.
Jungovo iskustvo govori u prilog pretpostavci da su snovi karike jednog lanca nesvesnih zbivanja, pa ako hoćemo da osvetlimo dublji smisao nekog sna, moramo da se vratimo na seriju snova i vidimo na kojem mestu lanca se konkretni san nalazi. Međutim, ako bi taj san bio jedini sa kojim raspolažemo, teško bismo mogli gajiti nadu da ćemo uspeti da potpunije i dublje utvrdimo njegovo značenje, što, na sreću, ovde nije slučaj, jer u knjizi Snovi i sudbine imamo dvadeset dva sna.
Jungova najpoznatija učenica, Mari Luize fon Franc, ističe da ako neko posmatra svoje snove u razdoblju od jedne godine - a kod Margerit Jursenar je reč o razdoblju od pet godina, odnosno od njene dvadeset osme do trideset treće godine - i ako proučava taj niz, opaziće kako se određeni sadržaji javljaju, nestaju, a zatim ponovo vraćaju, tako da mnogi ljudi sanjaju iste likove, krajolike i situacije. Ako se to prati od početka do kraja, primetićemo da se snovi lagano, ali uočljivo menjaju, što je slučaj, kao što ćemo videti, i u seriji snova Margerit Jursenar.
Otuda ona i sama primećuje: „Pojava jedne iste ličnosti, jednog istog predmeta, detalja nekog predmeta, jednog istog uzbuđenja u mojoj usnuloj glavi omogućavala mi je da upamtim te noćne predele u koje su me već ranije odvodili moji snovi, a nisam bila sigurna da ću ih ikada nanovo videti“.
Reč je o ponavljanju motiva u okviru serije snova, što možemo jasno videti i u Jungovom delu Psihologija i alhemija, u kome on tumači dugačku seriju snova jedne veoma inteligentne i kreativne ličnosti, i to bez saradnje sa njom, pošto mu je upravo serija zamenila kontekst koji bi dobio putem slobodnih asocijacija[8].
Pokušaću da i sam to učinim sa snovima Margerit Jursenar, pri čemu će mi serija zameniti kontekst koji bih dobio ličnim kontaktom, tim pre što većina slika i simbola u okviru ove serije svoje izvorište ima u kolektivnom nesvesnom, čiji su sadržaji arhetipovi.
Jung s pravom ističe da bi takav metod, primenjen na izdvojene snove, predstavljao „grubu tehničku grešku“, ali, u njegovoj knjizi Psihologija i alhemija po sredi nisu izolovani snovi, kao što to nije slučaj ni sa serijom snova Margerit Jursenar, već je reč o povezanim nizovima. Kako se ti snovi odvijaju, smisao se postepeno odmotava sam po sebi, bez učešća snevača. To je kao kad pred sobom nemamo samo jedan tekst, već mnoge, koji se međusobno sa svih strana osvetljavaju, tako da je već čitanje svih tekstova dovoljno da se razjasne smisaone poteškoće u svakom tekstu ponaosob. Otuda je tumačenje izdvojenog dela zasigurno uglavnom nagađanje, ali nam odvijanje celog niza pruža veliku pomoć i mogućnost da ispravimo prethodne greške. Ovo važi i za tumačenje serije snova Margerit Jursenar, kao što ćemo videti tokom rada na njima.
Shodno tome, Jung je najradije i snove odraslih, i dečije snove, obrađivao u kontekstu njihove serije, jer se na taj način dobija dragocena kontrola hipoteza koje su postavljene u prethodnom ili prethodnim snovima. Jer, snovi u seriji su, kao što je rečeno, smisaono međusobno povezani i poseduju jedno dinamičko jezgro iz kog proističu. Takvo jezgro postoji i u seriji snova Margerit Jursenar, pa, kao što kaže Jung: „ako se dotaknemo tog značajnog jezgra, nalazimo ključ za tumačenje ne samo pojedinačnih snova u seriji, već i cele serije“ (podvukao I.N.). Ovo jezgro, kao što ćemo videti, najjasnije je vidljivo u prvom i poslednjem snu serije, odnosno zgusnuto je dato u snovima Priviđenje u katedrali i Devojka koja plače.
Serija snova, po Jungovim rečima, predstavlja jednu vrstu monologa koji se odvija ispod praga svesti. Taj monolog nikada ne prestaje, pa je stoga verovatno da „mi neprekidno sanjamo, ali naša svest čini takvu buku, da san u budnom stanju ne možemo da čujemo“. Ovo bi mogla da potvrdi i Margerit Jursenar, ta, može se reći, „genijalna snevačica“ - snevačica koja je sanjala i na javi, nalazeći se neprestano između jave i sna, poput našeg Laze Kostića (što se vidi ne samo iz njegove čuvene pesme Među javom i med snom, već i iz sadržaja i stila njegovog života).
Među laicima, ali i stručnjacima koji se ne bave ili se, pak, površno bave tumačenjem snova, često vlada pogrešno mišljenje da je tumačenje snova proizvoljno i subjektivno i da ne postoji nikakvo merilo na osnovu kojeg možemo biti sigurni da smo jedan san dobro protumačili. Međutim, na sreću, kao što ističe Jung, nije tako. Na pitanje da li postoji kriterijum za utvrđivanje tačnosti interpretacije nekoga sna on odgovara potvrdno i kaže da ćemo već prilikom tumačenja narednog sna primetiti da li smo promašili u tumačenju prethodnog ili je ono bilo nepotpuno, što se odnosi i na analizu snova Margerit Jursenar[9].
Serija snova je najpouzdaniji kriterijum za utvrđivanje da li smo jedan san dobro protumačili. Jer, ako je san sastavni deo serije, on može da bude potpuno shvaćen samo u njenim okvirima, što je slučaj i sa televizijskom epizodom, na primer, koja i pored toga što ima određeni smisao po sebi, svoj puni i pravi smisao dobija tek u kontekstu cele serije.
Zadatak ove monografije jeste pokušaj da i za čitaoce, kao i za njenog autora, snovi Margerit Jursenar dobiju ne samo „draž minerala poređanih u vitrini muzeja“, već da i mi, kao i njihova snevačica, postanemo „osetljivi na tajnu toplinu ovih talismana“, odnosno snova u kojima su skrivene ta tajna i ta toplina. Na sreću, „istinska se tajna nikad ne skriva, samo govori skrivenim jezikom“ (Jung). Jer, kao što nas poučava Georgi Gurevič: „Simboli otkrivaju skrivajući i skrivaju otkrivajući“, što važi i za simbole u snovima, koji i čine jezik snova.
Potvrdu za to nalazimo i u snovima Margerit Jursenar, a naročito u onim koji izviru iz kolektivnog nesvesnog, čiji su sadržaji arhetipovi[10]. U njima, prema rečima autorke Hadrijanovih memoara, „povremeno nešto zablista, poput dragog kamena ili meteora koji je stigao sa drugog sveta, iz najudaljenijih krajeva našeg vlastitog bića“. Jer, kao što ističe Jung, arhetipovi predstavljaju „nenapisanu istoriju čoveka od pamtiveka“, pa otuda možemo očekivati „da u snovima nađemo sve što je u životu čovečanstva od prastarog doba imalo značaj“. Jer, „svaki čovek u izvesnom smislu predstavlja celo čovečanstvo i njegovu istoriju“ (Jung).
I Margerit Jursenar smatra da „čitavo čovečanstvo i čitav život prolazi kroz nas“, pa shodno tome u Lavirintu sveta kaže: „Ja u stvari više pripadam ljudskom rodu nego jednoj ili više porodica“, jer „porodica u užem smislu reči manje me zanima nego gens (rod, koleno, porodica, vrsta), a gens manje nego grupa, skup bića koja su živela na istom mestu u istim razdobljima“[11].
Tako se snovi uvek odnose na određene probleme snevača, ali istovremeno pokazuju da su problemi snevača ujedno i problemi drugih ljudi. To potvrđuju i snovi Margerit Jursenar, čiji je „um bio uključen u univerzalno“ (Matje Galej), odnosno bio u stalnoj potrazi za arhetipskim. Shodno tome ona je smatrala da bi celo njeno delo bilo bez smisla ako se ono što je u njemu individualno, odnosno lično ne bi diglo na nivo transpersonalnog. Ispitivanjem sebe Margerit Jursenar zapravo ispituje ljudska bića, odakle proističe da su pojedinačne sudbine istovremeno i opšteljudske.
Prema poznatim Frojdovim rečima snovi predstavljaju kraljevski put u nesvesno, koje reprezentuje mudriji deo naše ličnosti i često zna i više, i bolje od svesti. Otuda je za Junga bavljenje pitanjem nesvesnog, a time i snovima koji su njegov specifični izraz, bilo „od životnog značaja“, jer se tu radilo „o duhovnom biti ili ne biti“. Zato su upravo snovi bili prima materia za Jungovo životno delo. Da je u nesvesnom i snovima „skriveno blago, upravo teško dostupne dragocenosti“, potvrdiće i snovi Margerit Jursenar.
Otuda se u eri naučnog tumačenja snova, odnosno nakon pojave Frojdove knjige Tumačenje snova[12] (1900. godine), „san koristi kao izveštač nesvesnog“ (Jung). Jer, „tajne koje su skrivene od svesti“ san odaje „sa zaprepašćujućom potpunošću“ (Jung), što potvrđuju i snovi Margerit Jursenar protumačeni u ovoj monografiji. A ona je u svoje snove verovala, i oni su za nju bili realnost[13], jer su, prema njenim rečima imali „ozbiljnost i težinu realnog života“, pa ih je stoga stavljala u „istu ravan“ sa spoljašnjom realnošću[14]. Budući da nas snovi, odnosno njihovo tumačenje, vode u najdublje tajne snevača, Jung ističe da se u rukama tumača snova nalazi instrument od neprocenjive vrednosti, koji može biti ne samo od velike koristi, već i od velike štete ako se nađe u rukama netalentovane i neobučene osobe. Jer, analiza snova je profesija koja iziskuje umeće profesionalca. Da bi se do tog umeća došlo potrebna je i specijalna obuka i specijalna nadarenost, odnosno u prvom redu posedovanje empatije i intuicije, bez kojih i visoko inteligentna ličnost ne može da prodre u smisao sna.
Šopenhauerova misao da naše sanjajuće sveznanje, odnosno naši snovi, treba da poduče i nauče naše budno neznanje, odnosno svesni deo naše ličnosti, najpotpunije i najsažetije svedoči o značaju i funkciji snova. Jer, kao što ističe Jung: „U svakom od nas postoji jedan drugi, kojeg mi ne poznajemo. On nam govori putem sna i saopštava nam kako nas on vidi drugačije nego što mi sebe vidimo. Otuda, kada se nađemo u nekoj nerešivoj, teškoj situaciji, taj strani drugi možda može da nam otvori oči i upozori nas; on je sposoban da iz osnova izmeni naš život, upravo onaj stav koji nas je i doveo u težak položaj“. Ovo će potvrditi i snovi Margerit Jursenar, posebno njen san Priviđenje u katedrali, koji je prvi, inicijalni san serije.
Kako nesvesno odražava samo stvarne činjenice – ono ne laže, pa nam tako san može reći daleko više nego što mi lično tvrdimo i mislimo. Snovi nam bez okolišenja pokazuju naš odnos prema ličnim problemima, koji su često individualna verzija nekog opšteg ili zajedničkog problema. Otuda lične probleme pojedinca možemo razumeti preko njihove kolektivne predstave iz snova; što je, kao što ćemo videti, posebno karakteristično za snove Margerit Jursenar[15].
Poznato je da i snovi koje ne razumemo ostavljaju na nas snažan utisak i bude numinozna osećanja, posebno ako imaju svoje izvorište u kolektivnom nesvesnom, kao što je to, recimo, slučaj sa jednim u celini arhetipskim snom Fjodora Mihailoviča Dostojevskog[16].
Međutim, uprkos velikom značaju snova, većina ljudi živi u zabludi da su oni nešto nevažno i sporedno u životu[17], pri čemu se zanemaruje činjenica da svi sanjaju od rođenja do smrti, i da često, putem snova, dobijaju važne poruke i pouke[18]. Kao što ističe Mari Luize fon Franc, snovi nemaju samo funkciju lečenja, već nas oni i podučavaju, dopunjuju, usmeravaju, inspirišu, ukazuju nam gde grešimo i gde smo neprilagođeni, otkrivaju nam ono što je arhetipsko, odnosno transpersonalno u nama, i, konačno, daju nam odgovore na pitanja i nude rešenja za probleme sa kojima svesni deo naše ličnosti ne može da izađe na kraj. Jer, svest, za razliku od nesvesnog, čiji su specifični izraz snovi, taj dragoceni izvor informacija, nikad ne vidi celinu.
Istraživanjem psihologije snova, prema Jungovim rečima, ne sudaramo se samo sa najudaljenijim i najdubljim psihološkim, već i sa filozofskim, pa i religioznim problemima, čijem je razumevanju upravo fenomen sna pružio odlučujući doprinos. Potvrdu za ovo naći ćemo i u snovima Margerit Jursenar koji pripadaju vrsti snova za koje Jung kaže da su „čista poezija“, a može se dodati i „čista filozofija“, što se jasno vidi, recimo, iz sna Plava voda. Otuda sam, shodno arhetipskoj mudrosti i lepoti ovih snova, odlučio da pokušam da otkrijem njihov skriveni smisao.
Margerit Jursenar kaže: „Po mome osećanju iskustvo snevača je slično iskustvu pesnika... Spavač sklapa slike kao što pesnik slaže reči: oni ih upotrebljavaju sa više ili manje sreće da bi govorili o sebi“. I po Jungovom mišljenju, koje mi je poslužilo kao moto za ovu monografiju: „Kreativan proces pri nastanku književnog dela sličan je kreativnom procesu pri nastanku snova, pa sanjanje možemo shvatiti kao jednu vrstu umetničkog procesa, odnosno kao ono mesto gde započinje umetnost“. Čak bi „možda bilo bolje da se snovi shvate kao neka vrsta umetničkog dela, umesto kao materijal za naučno posmatranje“, jer bi „prvo shvatanje dovelo do boljeg rezultata“ (Jung).
Potvrdu ovog Jungovog mišljenja naći ćemo i tokom analize snova Margerit Jursenar, koji ostavljaju utisak pesama u prozi, mada su to njeni autentični snovi. Stoga ona i kaže: „Snovi od kojih je sačinjena ova knjiga duboko su moji... i svi potiču od jednog bića i delovi su jednog velikog Sna“. Oni predstavljaju, kao što ćemo videti, jednu psihološku celinu, koja na poetski i mudar način priča duboko intimnu priču, u kojoj je lično podignuto na nivo opšteg, tačnije na nivo arhetipskog, što je karakteristično ne samo za snove, već i za stvaralaštvo Margerit Jursenar.
Kako se u Snovima i sudbinama najvećim delom susrećemo sa arhetipskim motivima i simbolima, snovi Margerit Jursenar će biti analizirani Jungovom metodom tumačenja snova, odnosno metodom objektivne amplifikacije[19]. Jer, ako se san koji svoje izvorište ima u kolektivnom nesvesnom tumači Frojdovom metodom slobodnih asocijacija, odnosno metodom lične amlifikacije, doći će se samo do subjektivnog značenja sna, pri čemu će ono što je u snu arhetipsko i zapravo predstavlja njegovu suštinu, biti potpuno zanemareno[20].
U snovima Margerit Jursenar, kako i sama ističe, „Frojdovi sledbenici će naići skoro u svakom retku na slike koje lako mogu da se uklope u njihov sistem simbola, možda i previše lako“. To su najčešće seksualni simboli. Međutim, ona dodaje da „san u kome letimo možda spada u red erotskih snova, u šta hoće da nas ubede izvesne teorije (posebno Frojdova), ali je to možda i stari totemski san o poistovećenju čoveka i ptice“. Uostalom, i Bernfild s pravom kaže da cepelin može biti seksualni simbol, ali da se njim može i za Ameriku leteti.
Otuda „čovek može sanjati kako stavlja ključ u bravu, kako se služi teškim štapom ili razbija vrata brvnom. Svaki od ovih snova se može shvatiti kao seksualna alegorija. Ipak, to što je njegovo nesvesno izabralo za svoju svrhu jednu od ovih specifičnih slika – bilo ključ, štap ili brvno – to je takođe jako važno. Stvarni je zadatak da shvatimo zašto je data prednost ključu, a ne štapu, ili štapu, a ne brvnu. A to ponekad može dovesti do otkrića da uopšte nije reč o prikazivanju seksualnog čina, nego o nekom sasvim drugom psihološkom smislu“ (Jung).
Frojd je simbolima u snu dao fiksno značenje, čime ih je zapravo redukovao na nivo običnog znaka, koji, za razliku od simbola, uvek ima samo jedno značenje, kao što je to, na primer, marka nekog automobila koja označava isključivo taj automobil i ništa drugo. Svođenje simbola na znak dobrim delom je uslovilo da se skoro svi simboli u snovima shvate kao seksualni i da psihoanaliza simboliku u snovima veže primarno za seksualnost. Tako se svi izduženi predmeti u snu posmatraju kao falusni, a svi okrugli ili šuplji kao obeležje za ženske genitalije[21]. Otuda je, na primer, za psihoanalizu zmija u snovima isključivo falusni simbol, a tabakere, kutije, sve vrste posuda, pećine i brodovi odgovaraju ženskom telu i ženskim genitalijama.
Frojd ne samo da gotovo sve simbole svodi na seksualne, usled projekcije sopstvene seksualne teorije na simbole u snovima i pokušaja da u snovima pronađe krunski dokaz za ispravnost svoje teorije[22], već i arhetipske elemente - koje, nažalost, nije prepoznao, iako je prvi ukazao na „arhaične ostatke“ - svodi na sadržaje individualnog nesvesnog. Zato se i čudio kako njegova metoda kod takvih snova otkazuje.
Frojd, naime, nije shvatio da se tamo gde zakazuje njegova metoda nalazi novo područje, jedna nova oblast nesvesnog i da je za njeno tumačenje potrebna specijalna metoda, metoda objektivne amplifikacije. Tu se upravo nadovezao Jung sa svojim učenjem o kolektivnom nesvesnom, čiji su sadržaji arhetipovi.
Za razliku od Frojda, Jung ima sasvim drugačije shvatanje simbola, a posebno simbola u snovima, ne samo zato što ih ne redukuje na nivo običnog znaka, već, daleko više i značajnije, što ih shvata kao sastavni deo nesvesnog u životu uopšte, a time i u snovima. A snovi su „onaj humus iz kog samoniklo raste najviše simbola“, dok je nesvesno stvaralačka snaga koja se zaogrće slikama, odnosno simbolima koji otkrivaju ono što je najintimnije u nama. Stoga „kada čovek pusti da njegovo nesvesno govori on uvek najintimnije stvari kaže“ (Jung), a da toga često nije ni svestan.
Simboli nisu znaci ili alegorije za neku poznatu stvar, već pokušaj da se nagovesti neko slabo poznato ili čak nepoznato činjenično stanje. Otuda, ako bismo hteli da sažmemo Jungovo shvatanje simbola, mogli bismo reći da je „simbol najbolja moguća formulacija još uvek nepoznatih i nesvesnih psihičkih činjenica, koje se ne mogu drugačije predstaviti“, pa se „pravi simboli javljaju samo kada postoji potreba da se izrazi ono što misao ne može misliti, ili što se samo sluti i oseća“ (Jung). Zato se za trivijalne probleme u nama i izvan nas nikada neće javiti arhetipski simboli.
Sve ovo ide u prilog činjenici da je Jungova metoda tumačenja snova i njegovo shvatanje simbola daleko upotrebljivije za razumevanje snova Margerit Jursenar od Frojdove metode, koja zahvata samo sadržaje individualnog nesvesnog, a simbole shvata suviše kruto. Tim pre što u većini njenih snova srećemo arhetipske slike i simbole, pred kojima je Frojdova metoda nemoćna.
Jung posebno ističe da su arhetipovi i arhetipski simboli istovremeno i slike i emocije, pa se „o njima može govoriti jedino ako su istovremeno data oba vida. Ukoliko je data samo slika imamo, naprosto, samo slikovit opis neznatne važnosti“, kao kada, na primer, sanjamo sliku hrasta ili zlatnog krsta, ali samo kao sliku. Međutim, nastavlja Jung, „kada je arhetip nabijen emocijama slika dobija čudesnu moć, pesničku lepotu i energiju“. Ovo, kao što ćemo videti, potvrđuju i arhetipske slike i simboli u snovima Margerit Jursenar.
Sve su to ozbiljni i argumentovani razlozi zbog kojih sam se odlučio da snove Margerit Jursenar ne tumačim u svetlu Frojdove psihoanalize, već u svetlu psihologije K.G. Junga, koja prilikom tumačenja dubinsko-psiholoških fenomena, pa i snova, ide i šire i dublje od psihoanalize. Frojd snove svodi gotovo samo na ono što je u njima lično i seksualno, dok potpuno zanemaruje ono što je transpersonalno, odnosno arhetipsko; koje, istina, može biti i seksualno, ali na jednom višem nivou. To je slučaj i sa simbolom falusa, na primer, koji pored seksualne simbolike znači i kreativnost, snagu izlečenja, plodnost.
U ovom kontekstu je potrebno istaći da snovi i simboli koji nose arhetipski sadržaj gotovo redovno imaju i neki lični sadržaj, odnosno ličnu notu, kao što ćemo videti i pri tumačenju snova Margerit Jursenar. Jer, arhetipsko i lično se međusobno ne isključuju, pa u snu paralelno mogu egzistirati i arhetipski i individualni simboli.
Za razliku od Frojda koji je tumačio snove pretežno na nivou objekta, odnosno bukvalno, Jung razlikuje dve forme tumačenja: tumačenje na nivou objekta - koje sve elemente sna identifikuje sa realnim objektom, i tumačenje na nivou subjekta, odnosno metaforično tumačenje - koje sve elemente sna dovodi u vezu sa samim snevačem. Jedno od osnovnih načela analitičke psihologije jeste, kao što ističe Jung, „da slike iz snova treba razumeti simbolično, da ih ne treba uzimati bukvalno nego da u njima moramo naslućivati izvestan skriveni smisao“.
Budući da tumačenje snova na nivou subjekta predstavlja jedan od najvažnijih „instrumenata“ jungovske metode, njega ću, uz metodu objektivne amplifikacije, koristiti pri tumačenju snova Margerit Jursenar. Jer, kao što ističe Jung, „čitavo istraživanje snova je uglavnom subjektivno, a san je ona pozornica gde je snevač: scena, glumac, sufler, režiser, autor, publika i kritičar“[23]. Ova jednostavna istina je osnov shvatanja smisla sna koje Jung naziva tumačenje na nivou subjekta. Ovo i ovakvo tumačenje podrazumeva, što proizilazi i iz samog termina, da su „sve figure sna personifikovane crte snevačeve ličnosti“, što ćemo videti i u snovima Margerit Jursenar.
Ukratko, tumačenje jednog sna na nivou subjekta treba shvatiti kao unutrašnju dramu u kojoj sve figure i svi objekti sna predstavljaju nepoznate aspekte nas samih, odnosno ona svojstva naše ličnosti koja nemamo hrabrosti da shvatimo i prihvatimo, pa ih, da bismo se od njih zaštitili, projektujemo na druge osobe u našem snu. Sličan mehanizam koristimo i u budnom stanju kada svoje mane projektujemo na druge. Zato „sve što nam smeta kod drugih može da nas dovede do boljeg razumevanja nas samih“ (Jung), naravno, pod uslovom da smo pri takvom procenjivanju objektivni, što je najčešće prava retkost.
U jungovskoj psihologiji pored tumačenja snova na nivou objekta i subjekta, postoji i dopunska tehnika koja nam omogućava da se lakše približimo snu kako bismo otkrili njegov skriveni smisao. Ta tehnika se sastoji od poređenja sna sa dramom, koja, kao i snovi, ima tri dela: uvod, zaplet i rasplet. Najpre treba otkriti šta je uvod ili ekspozicija u jednom snu, odnosno kakav je okvir radnje – njeno mesto, vreme, glavni akteri. Ovo saznajemo već iz prve ili iz nekoliko prvih rečenica sna, koje su stoga veoma važne, kao što su važne i poslednje. Zatim treba da otkrijemo šta je zaplet u snu, odnosno u čemu je peripetija, i konačno da vidimo kako se razrešava zaplet i da li se uopšte razrešava. Jer, ako u nesvesnom ne postoji rešenje, onda ga nema ni u snu, koji je specifični izraz nesvesnog. Rasplet nalazimo u poslednjoj ili u poslednjim rečenicama sna, pa se otuda uvek treba pomno raspitati kod snevača kako se njegov san završava.
Ovu i ovakvu shemu, po savetu Mari Luize fon Franc, treba koristiti kad god nam nije jasan san, što se odnosi i na snove Margerit Jursenar, koji poseduju, kao i bezmalo svi snovi, dramsku strukturu - uvod, zaplet i rasplet.
Međutim, i pored svega što je rečeno o jungovskom pristupu snovima neophodno je istaći i da se Jung nikada nije kruto držao teorije i metode, pa je stoga isticao da on nema teoriju snova i da čak nije sasvim siguran da li njegov način bavljenja snovima uopšte zaslužuje naziv metode. Jer, „metode i pravila su dobri samo ako se može ići bez njih“, pa je shodno tome „dobro da nema važeće metode, jer bi inače smisao sna već unapred bio ograničen i tako izgubio upravo onu vrlinu koja ga čini posebno vrednim za psihološke ciljeve, dakle sposobnost da daje jedno novo gledište“. Jer, „namera istraživanja nije da se uobražava kako se poseduje jedna prava teorija, već da se kroz sumnju u sve teorije postepeno približimo istini“. Odatle proističe i poznata i veoma značajna Jungova misao - „Svaki novi slučaj skoro da je nova teorija za mene“, koja upućuje na neophodnost individualnog pristupa svakom pojedinačnom slučaju.
Margerit Jursenar je intuitivno istakla da se njeni snovi ne uklapaju ni u jednu u to vreme važeću teoriju i da je vrednost knjige Snovi i sudbine upravo u tome što nije obuzeta nijednom teorijom koja je tada, 1938. godine, bila u opticaju. Jer, sve teorije su joj izgledale nedovoljne, pa joj je zato „bilo draže bez teorije“. Uz to, ona dodaje da je „svaki san beskrajno složeniji nego što to pretpostavlja osoba koja ga analizira ili komentariše (...) pod čkiljavim svetlom neke teorije ili hipoteze“.
Ovo i ovakvo mišljenje delimično je tačno i to samo kada ga stavimo u kontekst Jungovih misli da „nema ni jedne teorije na širokom polju praktične psihologije koja u datom momentu ne bi mogla biti sasvim pogrešna“, pa otuda „u stvarnoj psihologiji ne postoje opštevažeći recepti i opštevažeća pravila“. To, naravno, važi i za psihologiju snova, za čije se tumačenje Margerit Jursenar, kao što sama kaže, osećala nekompetentna, jer, kao što je rečeno, ono iziskuje umeće profesionalca[24]. U tom smislu ona u predgovoru Snova i sudbina kaže: „Moj cilj je da predstavim izvestan broj tekstova (snova) za čiju tačnost garantujem, a nipošto da predložim jedan novi sistem tumačenja snova za šta nipošto nisam sposobna.“[25].
Snovi nam pokazuju naš odnos prema ličnom problemu, a „lični problem“, kao što kaže Ester Harding, jedna od prvih Jungovih učenica, „možda je samo individualna verzija nekog opšteg i zajedničkog, odnosno arhetipskog problema“. Jung je lični problem pojedinca razumevao preko kolektivnih predstava, odnosno kroz razumevanje univerzalnog, arhetipskog značenja snova, u kojima se često može naći rešenje onoga što je pojedinačno, lično. Ovo će nam potvrditi, da ponovim, i snovi Margerit Jursenar, u kojima je lično podignuto na nivo opšteljudskog, odnosno arhetipskog, pri čemu se izlazi iz stege ličnog i nalazi izlaz u univerzalnoj ravni.
Otuda ću, shodno svom znanju i zvanju dubinskog psihologa, odnosno na osnovu svog višedecenijskog iskustva u radu na tumačenju snova, pokušati da protumačim snove Margerit Jursenar, primarno u svetlu psihologije Karla Gustava Junga i to u prvom redu zato što su većina slika i simbola u ovim snovima arhetipskog porekla, odnosno, što svoje izvorište imaju u kolektivnom nesvesnom.
Ovo potvrđuje i sama Margerit Jursenar koja knjigu Snovi i sudbine označava kao „studiju o mitskoj kompoziciji u snu“, u kojoj je „nastojala da u ljudskom biću otkrije ono što je trajno ili, ako hoćete krupnu reč, večno“. Potom dodaje: „Ono što vidim u snu, to je svakako ono što bi Jung nazvao arhetipovima“[26] (podvukao I.N.), (koji, kako Jung kaže, „određuju sudbinu čoveka“) i nastavlja, „dejstvo nesvesnih slika ima po sebi nešto od sudbine. Možda su ove večne slike, odnosno arhetipovi – to što se zove sudbinom“.
Do poznatog shvatanja o povezanosti snova i sudbine Margerit Jursenar je došla intuitivno i najverovatnije putem svojih snova, u kojima je prisutan veliki broj arhetipskih slika i simbola. A oni, po Jungovim rečima, i determinišu sudbinu snevača, koja se nalazi u nesvesnom delu ličnosti, jer je nesvesno „majka svega“, pa i naše sudbine.
Otuda Margerit Jursenar, što proističe i iz naslova njene knjige, ukazuje na prisnu povezanost snova i sudbine, jer su „pojedinačne sudbine ugrađene u amalgam snova“, pa se, shodno tome, i iskazuju preko snova. Zato snove treba shvatiti kao „ono što dolazi iz dubine snevačevog bića i sačinjava potku njegove vlastite sudbine“[27].
Prisna povezanost između snova i sudbine, na kojoj insistira Margerit Jursenar, posebno je vidljiva u njenim snovima, koji su, kao što ćemo videti, prikazali i anticipirali njenu sudbinu, čega ona nije uvek i potpuno bila svesna, jer je samo naslućivala njihov skriveni smisao, što je, recimo, slučaj sa snom Priviđenje u katedrali[28].
Ovo nam potvrđuje i njeno shvatanje sudbine, odnosno reči da „sigurno postoji veza između sudbine nekog bića i njegovih snova“. Za etimološko značenje sudbine autorka Hadrijanovih memoara kaže da se, s jedne strane, ova reč odnosi na „dobitak“, „zgoditak“ koji je neko stvorenje dobilo na lutriji, a, s druge strane, na zlokobnost[29], odnosno na ono što je svakom čoveku ponaosob proviđenjem dato, kako u pozitivnom, tako i u negativnom smislu, kao dobitak ili kao gubitak. A to nam često otkrivaju naši snovi[30].
Problem sudbine, koja predstavlja sastavni deo naslova knjige Margerit Jursenar, iz koje sam uzeo njene snove, sagledaću u kontekstu „teorije žira“, koju je formulisao vodeći američki psiholog i psihoterapeut Džejms Hilman[31]. Ova teorija će mi omogućiti potpuniji i dublji uvid u pojam sudbine, koja se nalazi u središtu shvatanja fenomena sna Margerit Jursenar.
Svoju čuvenu „teoriju žira“ Hilman je izložio u knjizi Kôd duše (1996. godine), koja je za ovu monografiju značajna jer se bavi zovom sudbine, zovom kome treba, prema Hilmanovim rečima, „priznati psihološku realnost prvoga reda“, jer predstavlja „prvorazredni činilac čovekove egzistencije“, a time i njegovih snova. To je sasvim jasno istakla i Margerit Jursenar u predgovoru Snova i sudbina kada je navela da „sigurno postoji veza između sudbine nekog bića i njegovih snova“, u smislu da snovi determinišu i anticipiraju sudbinu snevača.
Hilmanova knjiga kreće novim putevima, polazeći od stare ideje - da svaki čovek dolazi na svet zato što je pozvan. Vekovima je za taj „zov“ tražen najprikladniji izraz, pa su ga Grci zvali dajmon, a Rimljani genije. Zapravo, to je duh koji štiti i prati čoveka tokom života, upravlja njegovim postupcima i namerama. Tako je i Sokrat dobio vođu, svog dajmona, boljeg od hiljade učitelja i vaspitača, koji je upravljao svim Sokratovim međuljudskim odnosima, predstavljajući njegov unutrašnji glas.
Ovu priču, tačnije mit, Hilman je preuzeo od Platona, koji ističe da duša bira sopstvenu sudbinu, a da nad njom od samog rođenja bdi dajmon. Štaviše, dajmon kreira sudbinu i utiče na nju, pa je sudbina zapravo ispoljavanje dajmona, što se manifestuje i kroz snove, a posebno one arhetipske.
Na ovom platonističkom mitu počiva Hilmanova „teorija žira“, koja savremenoj psihologiji nudi potpuno nov način gledanja, razmatrajući psihološke fenomene ne toliko pomoću zakona uzročnosti, koliko pomoću ideje pozvanja, po kojoj svaki čovek dolazi na svet zato što je zbog nečeg pozvan. To novo sagledavanje, možemo dodati, važi i za snove.
Hrast nosi žir, ali je i žir bremenit hrastom, jer u sebi sadrži sve ono što će se kasnije iz žira razviti. Ovo potvrđuje da Hilman nije pogrešio kada je za svoju teoriju izabrao „organsku“ metaforu. Jer, žir nema samo botaničko, već i određeno mitološko, pa i etimološko, a za Hilmana i psihološko, tačnije dubinsko-psihološko značenje. Dajmon, koji po rečima Mari Luize fon Franc, ima svoje izvorište u kolektivnom nesvesnom, može se „izjednačiti sa jednim delom nesvesne ličnosti ili čak sa Sopstvom“. To, između ostalog, potvrđuju i arhetipski snovi, koji predstavljaju specifični izraz nesvesnog i Sopstva, a u kojima se dajmon manifestuje u različitim oblicima, najčešće u vidu „unutrašnjeg glasa“, koji, opet, proističe iz arhetipa Sopstva, središnjeg dela naše ličnosti. To ćemo videti i pri analizi snova Margerit Jursenar.
Kao primere za svoju teoriju o pozvanju Hilman koristi živote istaknutih ličnosti, samo da bi posredstvom njihovih sudbina pokazao ono što postoji u svakome od nas. Jer, kod njih se pozvanje ispoljava na najočigledniji način, što dokazuju životi slavnih umetnika i naučnika, uključujući tu i Margerit Jursenar, kod koje se pozvanje za bavljenjem književnošću ispoljilo veoma rano i veoma snažno.
Sagledavanje sudbine u kontekstu Hilmanove „teorije žira“ korisno je za ovu monografiju, jer se time dobija teorijski okvir i potvrda o prisnoj povezanosti između snova i sudbine. Pored jungovskog pristupa, i dajmon Margerit Jursenar nam omogućava da bolje sagledamo njene snove, kao i njenu biografiju, u čijem kontekstu ti snovi dobijaju svoj pravi i puni smisao. To nas obavezuje da i snove tumačimo u kontekstu sudbine, koja predstavlja njihov sastavni deo, jer, kao što je već rečeno, „pojedinačne sudbine su ugrađene u amalgam snova“.
Snovi Margerit Jursenar, koja je bila ne samo genijalni stvaralac, već i genijalna snevačica[32], od neprocenjive su vrednosti za potpunije razumevanje njene kompleksne, zagonetne i višeslojne ličnosti, i to ne samo zato što nam omogućavaju uvid u ono što je u njoj najintimnije, najdublje i najvrednije, već i stoga što nam sasvim jasno ukazuju na prisnu povezanost između snova i sudbina, koje, prema rečima Džejmsa Hilmana, predstavljaju naše dajmone. Pri tome je u snovima Margerit Jursenar ono lično podignuto na nivo arhetipskog, odnosno opšteljudskog, što je, uostalom, slučaj i sa njenim književnim delima. Jer, snovi, da ponovim, pokazuju naš odnos prema ličnom problemu, a lični problem je najčešće samo individualna verzija nekog opšteg i zajedničkog, odnosno arhetipskog problema.
Gete je rekao: „Prava umetnost je ono što nikada i nigde nije bilo, a što predstavlja najveću istinu života“. Isto možemo reći i za snove, posebno arhetipske, uključujući, naravno, i snove Margerit Jursenar, a to će najbolje potvrditi i pokazati njihovo tumačenje.
[1] Knjiga Snovi i sudbine prvi put je objavljena u Parizu 1938. godine. U njoj je serija snova izložena bez eksplicitnih referenci o snevačicinom dnevnom životu i preokupacijama, pa je Margerit Jursenar najavila da će ih uključiti u drugo, dopunjeno izdanje. U jednom intervjuu, 1980. godine, ona je izrazila rešenost i želju da napiše dodatak toj knjizi, u kom bi nastavila razmatranje prirode sna i priložila izvestan broj novih snova. Nažalost, ovu želju nije realizovala, pa su Snovi i sudbine prvi put ponovo izdati tek posthumno, po uputstvima same autorke, uključujući i njene radne beleške. Taj dodatak nazvan je „Dosije“, iz kog se može zaključiti u kom bi se smeru razvijao dalji rad na tekstu, kao što ističe Donald Flanel Fridman, koji je tu knjigu preveo na engleski jezik i napisao podroban uvod za nju, pod naslovom „Refleksije o sanjanom životu Margerit Jursenar“.
[2] Knjiga Snovi i sudbine Margerit Jursenar, prema rečima Donalda Flanela Fridmana, mora se uzeti kao jedan od najličnijih i najprovokativnijih, mada najmanje konvencionalnih vidova autobiografije. Ona, i po mom mišljenju, upravo putem snova, zadire u najdublje unutrašnje biće autorke, a snovi predstavljaju paralelni život i sasvim specifičan izraz nesvesnog, pa ih stoga možemo svrstati u dubinsko-psihološko autobiografsko štivo.
[3] Arhetipske slike su među najvećim vrednostima ljudske psihe“, kaže Jung, „pa ih stoga treba i shvatiti i prihvatiti kao ’zlatan ključ koji je dobra vila stavila u našu kolevku’“, a time i u kolevku Margerit Jursenar.
[4] Polazeći od činjenice da ću snove Margerit Jursenar tumačiti u svetlu psihologije K.G. Junga, shvatljivo je i prihvatljivo da ću se u ovoj monografiji obilno koristiti Jungovim mislima, posebno onim mislima koje se odnose na snove i njihovo tumačenje.
[5] Ivo Andrić, u Znakovima pored puta, ističe: „Nekada sam pomišljao da bih mogao izdati naročitu knjigu pod naslovom Snovi i pomisli. (...) U toj knjizi bi bio objavljen bar deo onoga sveta koji živi u nama, a koji nikad ne iznosimo u našim knjigama ni u našim razgovorima sa bližnjima. Naravno da to nikad nisam ostvario (...) Ali ponekad, u dobrim i visokim trenucima, čini mi se kao da sam tu knjigu stvarno napisao“ (podvukao I.N.).
Iz ovoga se sasvim jasno vidi da je Ivo Andrić duboko u sebi želeo da napiše knjigu o svojim snovima, ali, za razliku od Margerit Jursenar, nije ni smeo, ni hteo da otkrije najintimniji deo sveta koji živi u njemu, a u kom se „meša groza jave i groza sna“, jer se, s pravom, grčevito borio za nedodirljivost svoje intime.
[6] U knjizi Vatre Margerit Jursenar kaže: „Podnosim tvoje nedostatke. Mirim se sa nedostacima Boga. Podnosim tvoje odsustvo. Mirim se sa odsustvom Boga“.
[7] Na osnovu svog višedecenijskog kliničkog i vankliničkog iskustva na tumačenju snova, smatram da svi mi, od rođenja do smrti, sanjamo samo jedan veliki san, koji se sastoji iz niza epizoda, koje nam pričaju našu životnu priču, i to ne samo na individualnom, već i na familijarnom i arhetipskom nivou, shodno činjenici da snovi imaju svoje izvorište u sva tri sloja nesvesnog: individualnom, familijarnom i kolektivnom nesvesnom.
[8] Nesvesni proces koji se spontano izražava u simbolici dugih serija snova Jung je nazvao proces individuacije. On je, kao što ćemo videti, prisutan i u snovima Margerit Jursenar.
[9] Videti moju knjigu Psihologija snova i njihovo tumačenje, u kojoj je jedno poglavlje posvećeno kriterijumima za tačno protumačen san. Naime, san je dobro protumačen: l. ako interpretacija ima smisao za onoga čiji je to san; 2. ako se interpretacija može verifikovati kroz seriju snova; 3. ako interpretacija deluje na snevača – pospešujući ga na akciju; 4. ako interpretator i snevač imaju utisak da je njihovo tumačenje pogodilo srž sna, i 5. ako se ono što je san anticipirao zaista i dogodi.
[10] Egzistencija arhetipova, po Jungovom mišljenju, može se u prvom redu dokazati putem snova, mitova, sumanitih ideja, halucinacija, kao i bajki, čiji je jezik internacionalan – jezik čitavog čovečanstva, svih vremena, rasa, klasa i kultura. Zato njihova vrednost, po rečima M.L. fon Franc, prevazilazi sve druge materijale za naučno tumačenje nesvesnog.
[11] Ovakav način razmišljanja našao je svoj izraz ne samo u snovima, već i u delu Margerit Jursenar, kao i u stilu njenog življenja, oslobođenom od konvencija i svega što je trivijalno.
[12] Frojdovo Tumačenje snova, po Jungovim rečima, predstavlja „prvu i stvarnu psihologiju snova, jer je prethodno na ovom području carevala mrkla tama“.
[13] Unutrašnja zbivanja, poput vizija i snova, za Junga predstavljaju istinsku realnost, koja je podjednako realna kao i spoljašnja realnost, tako da je pogrešna konstatacija mnogih snevača kada za svoj košmarni san kažu: „Ah, dobro je, to je bio samo san“. Jer, ako smo sanjali da smo pali u provaliju, onda smo zaista i pali, jer je taj pad postao deo našeg snevnog iskustva.
[14] Otuda Mari Luize fon Franc kaže da ako smo sanjali da letimo sa orlom, onda smo stvarno sa njim i leteli.
[15] Jungova učenica Ester Harding ističe da ako se snevna građa, putem analize, svede na lični život i protumači kao da je samo u vezi sa zadovoljenjem lične strane nagona, pojedinac će pretrpeti ozbiljno sakaćenje psihe. Ovo treba imati na umu, ne samo pri tumačenju snova Margerit Jursenar, već i pri sagledavanju njenog shvatanja pojmova homoseksualnosti i biseksualnosti, koji nemaju svoje izvorište samo u individualnom, već i u familijarnom i kolektivnom nesvesnom.
[16] U jednom pismu Dostojevski kaže: „Hoćete li da mi objasnite moj san, konsultovao sam skoro čitav svet, ali mi niko nije dao odgovor“.
Reč je o sledećem snu: „Spazio sam od strane istoka pun mesec koji se razdelio na tri jednaka dela, koji su se ponovo ujedinili i tako tri puta. Potom je neki štit na kome je starim slovima crkvenog pisma stajalo: „Da, da“, prešao preko čitavog neba sa istoka na zapad. Štit i slova blistali su od svetlosti“.
Dostojevski završava pismo rečima: „Pitajte sve vaše prijatelje bez izuzetka, san me progoni i uzbuđuje“. Jer, „snevač može snom biti duboko opčinjen i onda kada ga ne razume“, kao što kaže Jung, pa „neshvaćeni san ostaje samo događaj, ali razumevanje ga čini doživljajem“ u punom i pravom smislu te reči.
[17] „Ako nam se snovi čine besmisleni, onda smo mi sami bez smisla i očigledno ne posedujemo pameti da ispravno pročitamo zagonetnu poruku naše noćne strane“ (Jung).
[18] Jung ističe: „Za primitivnog čoveka izvesni snovi, kao što se zna, imaju neuporedivo mnogo više vrednosti nego za civilizovanog čoveka kome se snovi uopšte čine kao nevažni, ali ipak i među njima ima veoma mnogo ljudi koji pridaju veliki značaj izvesnim snovima, i to upravo zbog njihovog često neobičnog i izrazitog karaktera. Ovo svojstvo izvesnih snova dopušta jasnu pretpostavku da oni predstavljaju podstrek, inspiraciju“, što potvrđuju i snovi Margerit Jursenar.
[19] Pod amplifikacijom Jung podrazumeva proširenje, odnosno svesno obogaćenje sna, kroz skupljanje brojnih paralela, i govori o objektivnoj i subjektivnoj amplifikaciji. Prva se odnosi na proširenje, svesno obogaćenje arhetipskih slika i simbola, a druga na proširenje sadržaja individualnog nesvesnog Frojdovom metodom slobodnih asocijacija.
[20] U svojoj poznatoj knjizi Psihološka interpretacija bajki, Jungova učenica, Mari Luize fon Franc, kaže: „U mnogim pokušajima jungovske interpretacije zapaža se regresija na personalističko tumačenje. Uzmimo jedan primer: Dete-junak u bajkama je skoro uvek napušteno. Ako njegovu sudbinu tumačimo kao neurozu odbačenog deteta onda sve uvlačimo u neurotski porodični roman našeg vremena. Ali, ako je ostavimo u njenom arhetipskom kontekstu onda sve ima mnogo dublje značenje, naime, da se novi bog neke ere uvek rađa u nezapaženom, duboko nesvesnom uglu psihe (rađanje Hrista u staji, na primer). Ako neko nosi patnju odbačenog deteta, treba da se tom odbačenom obrati u vlastitoj unutrašnjosti, a ne da se umesto toga, jadikujući, identifikuje s tom patnjom“.
[21] Kako je kod Frojda falus čest „gost“ pri tumačenju simbola u snovima, Jung koristi tu činjenicu da na njoj pokaže razliku između znaka i simbola; pa ako falus označava penis, to predstavlja znak i ništa više, ali, kao simbol, falus može značiti i „kreativnu Manu, snagu izlečenja i plodnosti“, pa zavisno od konteksta, može imati različita značenja.
U tom smislu Jung duhovito konstatuje da ako neki deran nacrta falus na zidu, to je samo znak za njegovu zainteresovanost za taj deo ljudskog tela, te kao i svaki znak ima samo jedno značenje; za razliku od falusa kao simbola, koji uvek znači stvaralačku, lekovitu i plodonosnu silu.
[22] Jung s pravom ističe „da ne smemo nikad zaboraviti da seksualnost nije samo seksualnost, već je ona takođe i psihički sadržaj, jer poseduje psihički kvalitet“.
Ovaj Jungov stav posebno važi za simbole, a naročito za simbole u snu, koji mogu biti i seksualni, ali ne samo seksualni. Jer, zašto kravata u snu ne bi mogla biti samo kravata, ono što ona i jeste, a stepenice samo stepenice, što i jesu, a ne isključivo i jedino seksualni simboli. Ili, pak, zmija, koja u snu nije samo seksualni simbol, iako i to može biti, već ima i dublji smisao. Zmija, recimo, poseduje mudrost i hladnokrvnost, odnosno ono što snevaču najverovatnije nedostaje.
[23] Svaka figura u snu personifikuje neki aspekt naše ličnosti. Jung je opisao pet takvih likova: Personu, Senku, Animu, Animusa i Sopstvo, koje ćemo sresti i u snovima Margerit Jursenar.
[24] Ovo potvrđuje i jedna izjava Margerit Jursenar, kada u knjizi Širom otvorenih očiju, govoreći o snovima, kaže da „ima glupih snova, glupo književnih“ i navodi sledeći primer: „Sanjamo, recimo, da smo izgubili pasoš; da smo sreli jednog ljubaznog gospodina koji nam je pozajmio svoj, da je onda trebalo promeniti službena obeležja ili fotografiju, pronaći fotografa. Tada se ispostavi da je fotograf istovremeno i veterinar i obućar, uostalom, nismo izgubili pasoš, nego katalog izložbe“.
Može se prihvatiti da je ovaj izmišljeni san „glup“ sa književnog aspekta, i to samo delimično, jer ga nadrealisti, a posebno Anri Breton, taj „Vasko de Gama ili Kolumbo sna“ (M. Jursenar) svakako ne bi tako shvatili; ali nikako i sa aspekta dubinske psihologije, pošto bi nam njegovo psihološko, a ne literarno tumačenje, otkrilo i te kako važne poruke i pouke, skrivene u veoma interesantnim i originalnim obrtima i simbolima ovog sna.
Nadrealizam je, prema rečima Margerit Jursenar, bio obuzet snom. Za njih je san postao literarni žanr, pa je Breton „odabrao da obožava san, skoro sujeverno, gotovo mistički i da ga uzdiže zarad njegovog nereda, njegovih misterija, tamne noći, apsurdnosti čak dublje od apsurdnosti samog života, odabravši da mu bude pristalica i sledbenik, a ne njegov istraživač...“.
