01.01.00
Politika04.12.1999.
Antologije
O krvavom i žalnom Jugu
Vladimir Cvetanović: "Antologija starosrbijanskih pripovedača (1871- 1941)", Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1999.
A dužnost je čitalačke publike da se najzad istinski obavesti o lepoti i slavi i jadu svoga krvavoga i ropskoga Juga, i to ne iz falsifikovanih i otužnih izvora, već na moćnome i bistrome vrelu koje mu je, svojom knjigom, u dosad nedostupnom kršu, stvorio g. Grigorije Božović - pisao je, povodom Božovićevih "Pripovedaka" iz 1924. godine, Stanislav Vinaver u tekstu "Sa krvavoga i žalnoga Juga". Početno oduševljenje dvadesetih godina ovoga veka za oslobođene krajeve prekinuo je Drugi svetski rad, pa donedavno o književnosti Stare Srbije šira čitalačka publika (i ne samo ona) gotovo da ništa nije znala. Dela pisaca nisu bila preštampavana, književno kritički tekstovi ostali su uglavnom u međuratnim časopisima, podaci o njihovom životu bili su nepotpuni ili, čak, potpuno nepoznati. Tek u poslednjih deset godina, zahvaljujući trudu nekolicine istraživača, postalo je jasno da se čitav jedan književni kontinent - nejednake umetničke vrednosti, ali znatne kulturno-nacionalne snage - vraća i ponovo uključuje u matičnu književnost.
U godini koja je za naš Jug i više nego krvava i ropska, pred nama je "Antologija starosrbijanskih pripovedača 1871-1941" Vladimira Cvetanovića, jednog od najznačajnijih istraživača ove književnosti i rukovodioca naučnog projekta "Književnost Stare Srbije". (Starom Srbijom nazivaju se sve srpske zemlje koje su ostale pod Turcima do 1912. godine.) Nije slučajno što se Cvetanović odlučio za pripovetku: ona je daleko najznačajniji rod ove književnosti.
Između antologije i hrestomatije
U izbor je uneto šesnaest autora: Manojlo Đorđević Prizrenac, Lazar Komarčić, Nikodim S. Savić, Zarija R. Popović, Grigorije Božović, Stevan Samardžić, Anđelko Krstić, Petar Petrović, Janićije N. Popović, Toma K. Popović, Dimitrije Frtunić, Stevan Simić, Velimir C. Parlić, Milan P. Šaranović, Petar Panić. To su svi autori koji i treba da budu zastupljeni u ovakvoj antologiji, mada razlozi njihove zastupljenosti nisu isti. Najbolji među njima, Grigorije Božović, Anđelko Krstić i Zarija Popović, čine vrh antologije i njihove pripovetke birane su po najvišim umetničkim kriterijumima. Kod ostalih kombinovani su vrednosni i kulturno-nacionalni kriterijumi. To ovu knjigu istovremeno čini i antologijom i hrestomatijom: jedna od njenih osnovnih namena bila je (i) da predstavi motivsko-tematsku raznovrsnost starosrbijanske proze. Antologiju prati pregledan predgovor, iscrpne bio-bibliografske beleške (o autorima, unetim pripovetkama, literaturi) i rečnik manje poznatih reči. Ovako opremljena, ona može biti i dobra polazna osnova svakome ko želi da izučava književnost Stare Srbije.
Uslovi u kojima su stvarali starosrbijanski pripovedači odredila je formalno- tematske karakteristike njihovog dela. Prosto rečeno, oni nisu mogli da stvaraju van dosuđenog prostora i vremena. Tome treba dodati da većina među njima nisu bili književnici u užem smislu, nego nacionalni i kulturni radnici, i pisali su iz razloga koji su više nego književni: da snaže nacionalnu svest i čuvaju od zaborava sve kroza šta je srpski narod prolazio. Ako se tome doda da su prevashodno mogli da se oslone tek na (u njihovo vreme još uvek živu) folklornu tradiciju i, u nešto skromnijem vidu, na realističke pisce, onda je, makar i ovlaš, opisan krug u kojem je nastajala pripovetka na ovim prostorima.
Prostor kao istorija
U tematskom pogledu, reč je o starosrbijanskoj stvarnosti pod tursko- arnautskom vlašću: življenju u strahu, u neprestanoj dilemi između pokornosti i dostojanstva, ostanka ili odlaska, dilemi pojačanoj zulumima, ubistvima Srba, otmicama, preveravanjima, ali sa potisnutom i snažnom nadom u ujedinjenje sa matičnom zemljom i svojim narodom. Dve vere (hrišćanstvo i islam) i nekoliko nacija (Srbi, Turci, Grci, Arnauti i Bugari) neprestano se sudaraju i lome međusobno, osuđene da žive zajedno na istom prostoru, a na kojem ne mogu da žive zajedno. Poput glavnog junaka iz Božovićevog "Čudnog podvižnika" koji neprestano ponavlja da je Kosovo, a one on, krivo, ove pripovetke svedoče o prostorima koji poništavaju svaku razliku između istorije i geografije: ti prostori čoveka neprestano izvode iz svakodnevnog življenja, izneveravaju i uvek iznova prizivaju sebi, čineći ga raspolućenim i prisiljavajući ga da neprestano bira između etike i opstanka.
Cvetanovićeva "Antologija starosrbijanskih pripovedača 1871 - 1941" jeste dragoceno kulturno i književno svedočanstvo o životu i iskušenjima srpskog naroda na jednom od njegovim najtragičnijih prostora. Pripovedači krvavoga i žalnoga Juga, njegovih sukoba, tamnih nagona i prigušenih čežnji, svojim najboljim ostvarenjima (a Božovićeva idu u sam vrh međuratne pripovetke) svedoče kako se prošlost neprestano produžava i kako nas je danas ponovo pritisnula tamna senka nesreće koja nam se već jednom, i zadugo, bila dogodila.
Aleksandar JOVANOVIĆ
