Antologija Spun Rivera

Edgar Li Masters (autor)

Antologija Spun Rivera

990 din

U korpu

Prošlo je tačno sto godina od kako su pesme iz knjige Antologija Spun Rivera prvi put objavljene. Danas se nalazimo pred knjigom Edgara Lija Mastersa upravo sa pitanjem: u kojoj meri je taj sadržajni vek koji je iza nas izmenio pesnički tekst, saobrazio ga sebi i nama, današnjim čitaocima? Kolika su oštećenja koje je vreme ostavilo na ovoj knjizi i šta je to što je preživelo, što smo usvojili, i nosimo sa sobom, kao nasleđe?

Pastiširajući tematiku same knjige, možemo je na tom tragu posmatrati kao spomenik, delimično oštećen stogodišnjim snegovima, vetrovima, kišom, nesnosnim jarama i ratovima, ali kao spomenik koji i dalje sadrži čitljive reči, neizbrisivo uklesane u kamenu. To su reči koje nam govore o duhu jednog prošlog vremena i ljudima koji su u njemu živeli, ali što je još važnije: one govore mnogo toga što se odnosi i na nas, što je aktuelno i danas, u trenutku dok čitamo knjigu, sa naizgled bezbedne distance.
*
Antologija Spun Rivera je stihovana hronika jedne varošice u Ilinoisu, na američkom Srednjem zapadu, vremenski okvirno smeštena na prelasku iz devetnaestog u dvadeseti vek. Mnogo je distinktivnih stvari koje ovu hroniku odvajaju od uobičajene. Najpre: nju ne saopštava jedan glas, objektivni hroničar koji redom beleži događaje što sačinjavaju istoriju jednog mesta. Naprotiv, hronika je decentralizovana do krajnjih granica, mnoštvo je glasova koji nam se obraćaju, a oni pripadaju samim učesnicima, onima koji su je i stvarali i čija je refleksija neposredna i subjektivno obeležena. Istorija jednog mesta tako postaje naličje istorije kakvu poznajemo kao disciplinu: to više nije celovita priča, narativ ispričan sa nezavisne pozicije, već niz fragmenata koji se prepliću, sudaraju i razilaze u pokušaju da ispričaju detalje iz sopstvenih života. Druga, možda još bitnija činjenica koja narušava koncept hronike je ta što ovi glasovi ne pripadaju živima. Izmeštanje lirskih subjekata u onostrani, zagrobni svet, i to u trenutku dok nam se obraćaju, omogućava im da progovore na nepatvoren način, koji više nije uslovljen ovozemaljskim interesima, strahovima, koristima i inhibicijama. Na taj način se, pod zemljom kao simbolički najadekvatnijim mestom za to, raspliću korenje i rizomi kurtoaznih, malograđanskih i pritvornih odnosa koji su krasili živote građana Spun Rivera. Groblje varošice postaje pozorišna bina, naličje i epilog života koji se odvijao u gradu, a sugrađani postaju glumci koji kroz tekst pesama izgovaraju svoje završne reči. Zbog toga nimalo ne čudi činjenica da je knjiga pesama Antologija Spun Rivera često izvođena na bini, adaptirana kao dramski tekst. Naprotiv, iznenađenje bi bilo da ove pesme, koncipirane kao monolozi koji se ponekad pretvaraju u dijaloge, sa svojom sceničnošću i dramatikom, nisu dobile pozorišni oblik.

Nakon što je motivom smrti Mastersova hronika oneobičena, pesnik nastavlja da izneverava horizont čitalačkog očekivanja time što u potpunosti izostavlja jezovitost zagrobnih glasova, tako često (zlo)rabljenu u istoriji literature. Stanovnici varoškog groblja obraćaju nam se onako kako bi to činili i živi stanovnici malog mesta. Njihovim glasovima ni smrt ne donosi dozu metafizike, i oni zadržavaju banalnost i trivijalnost svakodnevnih „životnih“ situacija. Život za njih kao da nije ni prestajao, a svest o sopstvenoj smrti, iako prisutna, pre dobija ironijsku, nego tragičnu konotaciju. I zaista: lirski subjekti su komični u svojoj prozaičnosti, i ta depatetizacija smrti nam se ukazuje upravo kao jedan od osnovnih kvaliteta Antologije Spun Rivera. Ona svedoči o ukidanju stilskih i esteskih razlika između glasova živih i mrtvih, i na taj način upisuje knjigu u anti-metafizičku tradiciju modernog američkog pesništva. Da postoji, mitologizacija mrtvih značila bi, figurativno rečeno, da je nad mrtvima počinjeno nasilje od strane živih, da je podržana stereotipna slika o onostranom. Jedina, ali izuzetno bitna distinktivna karakteristika govora mrtvih u ovim pesmama dovodi nas do onoga što je glavna tema Mastersove knjige. Naime, najjednostavnije rečeno: za razliku od živih, mrtvi ne lažu. Kako im je smrt oduzela sve motive za igranjem igara, njihov govor postaje surovo iskren, demistifikatorski usmeren i prema drugima, ali i prema sebi. I upravo ovo omogućava društveni i angažovani kvalitet pesama iz Spun Rivera: kritiku malograđanstva američke palanke, i još šire: čitavog građanskog društva. Kada se jednom skine veo života sa palanke, ona će se otkriti u sasvim drugačijem svetlu, gde odjednom postaju vidljive do tada vešto sakrivane besprizornosti, sitnosopstvenički duh, zločini i intrige svojstvene građanskom društvu. To je ono društvo koje, uprošćeno rečeno, nemoral sakriva insistiranjem na moralu, i gde su nepravde opravdane projekcijom viših interesa koji su uvek na dohvat ruke, ali se nikada u potpunosti ne ostvaruju, kako ne bi izgubili ucenjivački potencijal. Parodirajući glasove običnih ljudi iz male sredine, pesnik ukazuje na neosnovanost uvreženih tvrdnji o pitomosti pastoralne palanke koja se u tom smislu često, ali pogrešno kontrastirala velikim industrijskim metropolama Severne Amerike. I to su oni momenti u kojima nas Masters ubedljivo primorava da se zagledamo u sebe i u svoje vreme, to je ono univerzalno nasleđe, pomenuto na početku ovog teksta koje završava u našim rukama.

Ostali naslovi koji sadrže ključne reči: Američka književnost
Ostali naslovi iz oblasti: Poezija

Izdavač: Xenia; 2015; Broširani povez; latinica; 21 cm; 278 str.; 978-86-88393-06-5;