Antiklimaks

06.09.03 Politika

Napustih sveto tle Francuske, otadžbine svih sloboda, a i žena koje volim; "Nekada je pita od jabuka bila moja strast – sada su to ljubav, istina, sloboda i supa od rakova". Čuvene Hajneove antiteze koje su oduševljavale brojne generacije čitalaca, našle su, najzad, svoje sveobuhvatno tumačenje. Pred nama je prva studija o antiklimaksu u svetu, o figuri što "spaja nespojivo", a ujedno i prva studija o "batosu", o naglom padu iz uzvišenog stila u dubinu banalnosti i književnoj retorici uopšte, što bi – nezavisno od kvaliteta – trebalo da bude dovoljno da se njena pojava bezrezervno pozdravi.

Poglavlja se, između ostalog, bave gradacijom, strukturom, tipologijom i funkcijom antiklimaksa. U prvom, "istorijskom" delu, Bogosavljević vešto priprema teren za raspravu o aktuelnom poimanju uzlaznog odnosno silaznog karaktera nekog niza. Ona će i uslediti u narednom poglavlju, u kojem, polemišući sa Milošem Kovačevićem, otvara veliki broj pitanja u vezi sa oblikovanjem uzlazne i nizlazne gradacije: klimaksa i antiklimaksa.

Ako već ovo poglavlje predstavlja originalan doprinos, onda je naredno – središnje – poglavlje, "Struktura antiklimaksa", u znaku svestranog teorijskog promišljanja: ne znamo koje bismo dragocene uvide izdvojili iz njega kako bismo ilustrovali način na koji se Bogosavljević hvata u koštac sa krajnje složenim problemima, kao što su evaluativna dimenzija jezika, tzv. "aksiološki diferencijal" i predodređenost antiklimaksa površinskom semantikom njegovih konstituenti uprkos oprečnoj dubinskoj semantici.

Suptilna diskusija

Ovo poglavlje se odlikuje spekulativnom dubinom; naredno, sistematičnošću: na osnovu niza primera iz engleske, nemačke, ruske (Puškin), starogrčke i srpske književnosti, Bogosavljević razvija tipologiju antiklimaksa prvenstveno po kvazisintaksičkim kriterijumima. Poglavlje "Ostali oblici batosa" ("batosa" u smislu nastalom parodijskim izvrtanjem starogrčkog pojma pathos kao dimenzije "uzvišenosti") počiva na ranije objavljenim radovima o "idiotaktonu" (ispremetanom nizu), dopunjenim odeljkom o "tapeinozi" (umanjivanju) i Verenfelsoovoj raspravi o defektno-patetičnim stilovima iz 1694. godine.

Naredno poglavlje donosi još jedan originalan doprinos: prvu analizu antiklimaktičkog aprosdoketona (neočekivanog elementa u nizu) kod Aristofana. Zatim slede suptilna diskusija o funkcijama i, nažalost, pomalo fragmentarna, ali u suštini valjana diskusija, o istorijskoj uslovljenosti kako antiklimaktičnog doživljaja po sebi, tako i sadržaja "niskog pola" antiklimaksa.

Autor je daleko od neodgovornosti naučnika sklonih da olakom upotrebom ključnih pojmova sugerišu njihovu neprolaznu vrednost. Jer, nema tog pojma kojem se ne mogu – opreznosti radi – staviti navodni znaci. A ko dosledno misli u istorijskim kategorijama, zna koliko su relativni, i kratkog veka, čak i signali poput takvih navodnika! Stalna svest o tome možda je najvažnija odlika autorovog duhovnog stava, uobručenog strogom merom trezvenosti i impresivnog znanja.

Diskretna erudicija

Antiklimaks je posle Hajneove generacije izgubio dosta od svoje provokativne privlačnosti. Sa izuzetkom ekspresionističke drame i neuspeha utopije Novog čoveka, jedva da se može govoriti o ovoj figuri u minulom veku. Nezamisliva je bila već u duhovnoj klimi koja je iznedrila teatar apsurda. Sve je to povezano sa normama i vrednostima uopšte. Građanin je postao malograđanin: raspad vrednosti zahvatio je i poetološke norme, utoliko što su i one vrednosti koje stvaraju vrednosti. Rastočena je vera u "prirodan" odnos između veličine prikazanih predmeta i utroška jezičkog materijala.

Ostali su, međutim, razni "haotični" i "neprirodni" nizovi, kakvi se, recimo, mogu naći kod Rastka Petrovića ili Danila Kiša, koji pokazuju da antiklimaks nije samo istorijski relikt ("Patrijarhalno detinjstvo u senci šestoprega, zelenaškog profita i dvojnog knjigovodstva", "Bašta, pepeo"). On će ostati živ sve dok postoji neka skala vrednosti, neka norma u vidu svesti o tradiciji, prisutnoj u našem "horizontu očekivanja".

A i samih normi će biti, kaže autor, sve dok ima predstava o "dobrom" i "rđavom", sve dok predstavljaju konstantne upisane u čovekovo postojanje kao čoveka. "Nezamisliva je potpuna nivelacija tog osećanja i tih predstava. Jer čovekov svet je moguć samo kao svet značenja, sve značenja samo kao svet vrednosti".

Ovim poglavljem i ekskursom o teoretičaru i pesniku engleskog klasicizma Aleksandru Poupu zaokružena je jedna studija koja uz pomoć diskretne erudicije i naglašene analitičnosti kruži oko svog "predmeta" zahvaljujući pri tom i u širinu i u dubinu. Novim uvidima ona iznenađuje čak i čitaoce koji su, baveći se ovim problemima više decenija, mogli pomisliti da o njima dovoljno znaju.

Slobodan GRUBAČIĆ