Amarkord

19.12.07

Ovo je moja najuspešnija godina do sada. Objavio sam dva nova prozna dela: „Amarkord“ i „Poslednju knjigu“, koja je daleko najprodavanija od svih mojih knjiga. Ove godine sam dobio čak dve književne nagrade
Za Zorana Živkovića, jednog od naših najistaknutijih savremenih pisaca, 2007. godina ostaće kao najuspešnija u dosadašnjoj karijeri. Počev od književnih nagrada koje su ga ranijih godina zaobilazile, pa do prevoda u inostranstvu, tiražima i čitanosti, naš sagovornik ima dovoljno razloga da bude više nego zadovoljan.
Da krenemo, recimo, od neke vrste sumiranja, podvlačenja crte kada je ova godina u pitanju. Po čemu ćete je pamtiti?
- Mislim da mogu da kažem da je 2007. bila moja najuspelija godina do sada. Objavio sam dva nova prozna dela: „Amarkord“ i „Poslednju knjigu“, koja je daleko najprodavanija od svih mojih knjiga. Dvadeset hiljada primeraka. Ove godine dobio sam čak dve književne nagrade. Najpre u maju „Isidoru Sekulić“ za roman „Most“, a potom u avgustu „Stefana Mitrova LJubišu“ za ukupno književno stvaralaštvo. U 2007. pojavili su se prevodi mojih knjiga u SAD, Velikoj Britaniji, Španiji, Turskoj, Portugaliji, Sloveniji... Bi-Bi-Si je emitovao radio-dramsku adaptaciju moje priče „Budilnik na stočiću“. Ova godina bila je izuzetna i u medijskom pogledu. Najpre su premijerno prikazana dva filma Puriše Đorđevića, „Dva“ i „Ispovedaonica“, snimljena prema motivima mojih dela. RTS je otkupio prava da snimi TV film prema „Budilniku na stočiću“, kao i šestodelnu TV seriju prema „Poslednjoj knjizi“. Konačno, Dramski program Radio Beograda emitovaće uskoro dramu „Vagon“ upriličenu prema mom kratkom romanu istog naslova.
Potom nagrade, priznanja, stigli su vas nakon toliko truda, rada i posle afirmacije napolju. Kako se osećate sada, kad se, hteli vi to ili ne, ovde vodite kao uspešan i od strane različitih čak krugova veoma poštovan pisac?
- Povećano uvažavanje u domaćem književnom establišmentu, ako ga uistinu ima, svakako donosi i povećanu odgovornost, kao da sam postao svojevrstan ambasador kulture koji mora strogo da vaga svaki svoj potez...
Hajde da ovde malo opet rezimiramo. Hajde da osmotrimo bibliografiju Zorana Živkovića, prema mom skromnom mišljenju, jednog od najvrednijih pisaca?
- Prozom sam počeo da se bavim 1993, kada mi je izišao prvi roman, „Četvrti krug“. No, pravi početak zbio se tek četiri godine kasnije, 1997, s pojavom mog drugog proznog dela, „Vremenski darovi“. Od tada sebe smatram profesionalnim piscem. Tokom narednih jedanaest godina objavljeno mi je još četrnaest proznih dela. Neki smatraju da je to previše za dobar književni ukus. Ja sam, međutim, uverenja da ništa nije ni previše ni premalo sve dok pisac stvara dobra dela. A smerno se i ponizno nadam da i dalje pišem takva dela...
Za sada ste najprevođeniji srpski pisac. Kakav je to osećaj? Koliko prija, a koliko obavezuje?
- Hajde da jednom za svagda raspršimo tu zabludu koja me uporno prati kao i ona da sam pisac naučne fantastike. Nisam najprevođeniji srpski pisac. Ima onih koji su znatno prevođeniji od mene. Ja bih možda imao izvesno prvenstvo ako bi se računao samo ovaj milenijum. A što se tiče toga koliko prevođenost obavezuje, mogao bih da ponovim ono što sam rekao o ambasadoru kulture. Čak možda i izrazitije u ovom pogledu, budući da u inostranstvu nipošto ne predstavljam samo sebe, nego i zemlju iz koje potičem. Ako prevodi mojih dela makar malčice doprinesu tome da se o mojoj zemlji bolje misli i govori na strani, smatraću da je moje poslanstvo više nego uspelo.
Ovde bismo mogli, ako se slažete, da dotaknemo i vaše trenutne aktivnosti, na primer školu kreativnog pisanja.
- Godinu 2007. upamtiću i po tome što sam počeo da vodim dvosemestralni kurs kreativnog pisanja na Filološkom fakultetu u Beogradu. Ovo je prvi put da se kod nas predaje predmet koji se već odomaćio u svim velikim svetskim univerzitetskim centrima. Odziv studenata nadmašio je sva moja očekivanja. Među njima su ne samo starije kolege s istog fakulteta, nego i postdiplomci, pa i studenti s drugih fakulteta, čak i tehničkih. Uživam u književnom druženju s mladim piscima, a smerno se nadam da je i njima prijatno i da od tog druženja imaju koristi...
Mila Milosavljević

29.08.07

Drago mi je zbog nagrade „Stjepan Mitrov Ljubiša“. Između svih pisaca sveta postoji neka veza. Čak i kada je potpuno nevidljiva, ona je ipak tu. Svi smo mi neimari koji grade zdanje svetske književnosti. Podrobna analiza moje proze nesumnjivo bi razabrala tragove LJubišinog dragocenog uticajaSudeći po književnim nagradama, kao i po objavljenim prevodima, ova godina je bila berićetna za Zorana Živkovića. Naime, posle nagrade „Isidora Sekulić“, piscu koji već mesecima na ovim prostorima nosi titulu najprevođenijeg, večeras će u Budva Grad Teatru biti uručena nagrada“Stjepan Mitrov Ljubiša“.

Šta vam znači nagrada koja nosi ime Stjepana Mitrova Ljubiše?
- Učinjena mi je velika čast ovom nagradom. Stjepan Mitrov Ljubiša bio je gorostas svog vremena, iako to možda nije bilo očigledno njegovim savremenicima. Ali danas smo zaboravili mnoge nebitne ljude devetnaestog veka, za koje je izgledalo da su obezbedili mesto u istoriji, a upamtili smo velikog neimara kulture Ljubišu. Njegov primer je poučan za razumevanje istorijskih vrednosti koje prolaze kroz sito zaborava.

U obrazloženju žirija između ostalog stoji „ da o životu znate toliko mnogo da možete pisati enciklopediju mrtvih i živih, da o umetnosti znate baš sve i da biste se u svojim knjigama lako mogli posvetiti natpojmovnom usklađivanju svesnih i nesvesnih stanja“.

- Reči koje navodite, a koje je izgovorio profesor Slobodan Grubačić na nedavnoj dodeli nagrade „Isidora Sekulić“, toliko su laskave da se uvek osetim nelagodno kad ih čujem. Bez lažne skromnosti, smatram da nipošto ne zaslužujem te komplimente. No, iako nezavređeni, oni ipak obavezuju da u svakoj prilici, a ponajpre u umetnosti pisanja, nastojim da nadmašim svoja prirodna ograničenja.

Citiraću kritičara koji kaže da su „veze između vaših priča i Ljubišine proze daleke i tajanstvene, ali vidljive po zavodljivosti pripovedanja, melodičnosti rečenice, elegantnoj fantastici i po diskretnom humoru“.

- Između svih pisaca ovog sveta postoji neka veza. Čak i kada je potpuno nevidljiva, ona je ipak tu. Svi smo mi neimari koji grade jedinstveno zdanje svetske književnosti. Podrobna analiza moje proze nesumnjivo bi razabrala tragove Ljubišinog dragocenog uticaja.

Da li ovu nagradu doživljavate kao domaću ili stranu, budući da je Crna Gora, kako god da to zvuči, u neku ruku inostranstvo?
- Ima naročite simbolike u okolnosti da sam prvi Beograđanin kome se ovo prestižno priznanje dodeljuje kao strancu. Iako se politička stvarnost vremena u kome živimo mora uvažavati, ja se ipak neću osećati kao stranac. Ne samo u Budvi, dok budem primao nagradu, nego bilo gde u okvirima zemlje u kojoj sam rođen. Te zemlje više nema, premrežena je nekim novim granicama, ali one su samo administrativne. Kulturni prostor nekadašnje Jugoslavije i dalje je jedinstven, nepodeljen. Kako bih mogao biti stranac tamo gde moje knjige nije potrebno prevoditi da bi bile dostupne čitaocima s malo dobre volje?

Iskazali ste nedavno zanimljiv stav o „dva nesaglasna polja čovekovih delatnosti, umetnosti i politike“...
- Zbilja, ima li ičeg nesrodnijeg od umetnosti i politike? Čak i kada političarima podižemo spomenika i nazivamo ulice po njima, niko posle izvesnog vremena ne ume tačno da se seti u čemu je to bila njihova zasluga. S umetnicima je potpuno obrnuto. I bez spomenika i ulica, njihova dela čine ih nezaboravnim.

Jedan ste od retkih pisaca kod kojih gotovo svakog dana ima ponešto novo na profesionalnom planu.
- Upravo je izišlo američko izdanje moga romana-mozaika „Koraci kroz maglu“. Isti izdavač, „Aio pablišing“, već je objavio „Sedam dodira muzike“. Posredi je, u smislu grafičkog rešenja, daleko najlepša od svih mojih knjiga, bilo na srpskom ili u prevodu. „Koraci kroz maglu“ nimalo ne zaostaju. Već se pojavila sjajna kritika u uglednom „Pablišers vikliju“. U međuvremenu, prodata su engleska i nemačka prava za „Poslednju knjigu“.

Kad smo već kod prevoda, kako nosite titulu najprevođenijeg srpskog pisca?
- To je samo reklamni slogan. Ja ga uvek ublažim i kažem „jedan od najprevođenijih“. Mislim da su nadmetanja te vrste neumesna među književnicima. U svetu umetnosti, kvantitet je uvek u senci kvaliteta.

Šta pripremate za sajam i gde će čitaoci biti u prilici da vas sretnu, hoćete li potpisivati knjige?
- Nadam se da će moj bivši izdavač „Laguna“ biti zainteresovan da upriliči jednu seansu susreta s čitaocima i potpisivanja knjiga tokom sajma. Uostalom, imam čak osam „aktivnih“ knjiga kod njih. Inače, počeo sam da pišem nov roman neobičnog naslova „Esherove petlje“. Nadam se da će biti gotov u poznu jesen. Još nemam izdavača, ali ne brinem oko toga.

Prošle godine ste proputovali celu Srbiju. Bili ste sudeonik književnih večeri u mnogim gradovima. Spremate li se opet na takvo putešestvije?
- Ne, ali stalno sam na putu po Srbiji. Idem na književne večeri bar dva puta mesečno. To će sigurno postati učestalije u jesenjim i zimskim mesecima, kad obično poraste zanimanje za knjigu.

Autor: Mila Milosavljević

25.08.07

Kada vas prevedu na preko dvadeset jezika, onda postajete dostupni ogromnom čitalačkom krugu. Umjetnost proze i postoji poglavito zbog toga da ovjekoveči ono što je najvrednije u našim dušama. Razumije se, svako novo razdoblje donosi neke nove književne eksperimente, ali istorijski optrajava jedino ono što je vjerno velikim idealima umetnosti

Djela srpskog književnika Zorana Živkovića bila su predmet akademskog izučavanja s druge strane Atlantskog okeana i u vrijeme kada su u zemlji u kojoj pisac stvara, predstavljala nepoznanicu. Rijetki su srećnici koji su u okviru jezika na kojem su ta remek djela nastajala, već nakon njihovog pojavljivanja u prvom izdanju, bili kadri da identifikuju njihov format. U Americi ga smatraju pretendentom na mjesto koje je na pijedestalu prozne književnosti ostalo upražnjeno odlaskom H.L. Borhesa. Profesor Ralf Bogert sa Katedre za slavistiku pri Univerzitetu u Torontu uvrstio je njegovo djelo "Četvrti krug" u svoj kurs o savremenom romanu. Profesor Stejdelmen, s Njujorškog državnog univerziteta u Bafalu, pored djela Tolstoja, Čehova, Kafke, Kundere, Mana i Nabokova, odabrao je "Sedam dodira muzike" kao jednu od stožernih stavki u okviru seminara Muzičke teme u kratkoj prozi. Romanu "Biblioteka" čiji je on autor 2003. godine pripala je "Svjetska nagrada za fantastiku". Prozne knjige: "Četvrti krug", "Vremenski darovi", "Pisac", "Knjiga", "Nemogući susreti", "Sedam dodira muzike", "Biblioteka", "Koraci kroz maglu", "Skrivena kamera", "Vagon", "Četiri priče do kraja", "Amarkord", "Čitateljka","Skrivena kamera", "Most" ovjenčane su nezapamćeno dobrim kritikama u najuglednijim magazinima širom sveta.
- Sve dok budu postojali sjajni romani poput ovoga ne treba brinuti o sudbini knjige - zapisao je Nikolas Gevers za Živkovićev mozaik roman "Biblioteka".
Pošto je stekao uvažavanje kao pisac fantastike, Živković novim djelima stupa na izazovno područje eksperimetalne proze. Dobitnik je nagrade "Isidora Sekulić"a prije par dana postao je ovogodišnji laureat nagrade za književno stvaralaštvo Stefan Mitrov Ljubiša koju dodeljuje budvanski "Grad teatar". Za Kulturu i Društvo Zoran Živković govori o sjećanju kao osnovi temeljnog identiteta, humanističkim porukama kao trajnim vrijednostima istorije književnosti...

Glavni junak mozaičkog romana "Amarkord" je sjećanje. Zbog čega je za Vas sjećanje najosobenije i najprisnije čovjekovo svojstvo?
- Ako bi nam sjećanje bilo oduzeto, ostali bismo bez svog temeljnog identiteta. čak i ono što može da izgleda kao kolektivno sjećanja nosi obilježje jedinstvene optike svakog od nas. U romanu "Amarkord" načinio sam mozaik od deset prizora visoko oneobičenih sjećanja, želeći da ustanovim koliko se sama suština ljudskosti mijenja s promenom onoga što izgleda kao naša nepromjenljiva prošlost. Drago mi je što mogu da kažem da je već snimljena pilot-epizoda TV serije po mom "Amarkordu"...

Što u Vašoj privatnoj istoriji do sada smatrate najvrjednijim sjećanja?
- Sjećanja na trenutke bezazlene nježnosti s onima koji su mi veoma dragi. Kada bih samo bio dovoljno vešt pisac da te dragocene spomene pretočim u prozu...

Na sličan način kao što je magijski realizam nastao kao ljudska, humanistička alternativa evropskim perspektivama koje vrhune odgovorima koje je na njih dao Franc Kafka, ima li i eksperimantalna proza šansu da postane planetarno prihvaćen metod tematizacije čovjekove realnosti?
-Istorija književnosti uvjerljivo nas uči da, na duge staze posmatrano, kao trajna vrednost ostaje samo ono što nosi duboko humanističke poruke. Nije to nimalo neobično. Umjetnost proze i postoji poglavito zbog toga da ovekovječi ono što je najvrednije u našim dušama. Razumije se, svako novo razdoblje donosi neke nove književne eksperimente, ali istorijski optrajava jedino ono što je vjerno velikim idealima umetnosti.

Konstatovali su da su Vaše priče prije impresionističke nego realističke, da dočaravaju prije raspoloženje nego značenje. Koja od njih nosi emociju adekvatnu emociji sa kojom se odnosite prema kolektivnom budućnosti vrste kojoj pripadamo. Koja je to emocija?
- Ja sam poslovično neuspešan kao prorok, ali moje emotivno određenje prema budućnosti, ma koliko mi njeni valeri izgledali tamni, uvijek je obojeno vedrinom i nadom. Kako bi se, uostalom, i moglo živeti bez vedrine i nade u budućnost?

Kako to da su Vaša prevedena djela u inostranstvu popularnija i poznatija nego originali u zemlji vašeg porijekla? Kako se odnosite prema tom faktu?
- Posredi je igra velikih brojeva. Kada vas prevedu na preko dvadeset jezika, onda postajete dostupni ogromnom čitalačkom krugu. Uz to, u mojoj zemlji beznadežno se malo čita. No, okolnosti su se odnedavno promijenile. Moj novi roman "Poslednja knjiga" objavljen je nedavno u početnom tiražu od dvadeset hiljada primjeraka, što je više nego svi prethodni tiraži ukupno svih mojih knjiga na srpskom. I ne samo da je objavljen nego je i rasprodat za samo mjesec i po dana. Stvari se, dakle, mijenjaju...

Nagradu "World Fantasy Award" do sada su dobila samo trojica pisaca koji ne potiču s engleskog govornog područja: Patrik Ziskind, Haruki Murakami i Vi. Koliko mi je poznato njemačka i japanska vlada dodatno su nagradile dvojicu književnika. Jedan od njih dobio je čak i orden. Što ste Vi dobili.
- Jedan je odlikovan, drugi je proglašen počasnim građaninom, a ostaviću vam da pogodite šta sam ja dobio. Uvjeren sam da vam neće biti teško da pogodite tačan odgovor...

Biografija nije presudna

Da li se bi se čitaoca trebala ticati biografija pisca? Kao čitalac njegujete li tu, kod nas, rasprostranjenu vrstu znatiželje?
-Drugačije doživljavam jedno djelo kada znam puno o njegovom autoru nego kad ne znam ništa. Iako uvijek dajem prednost znanju nad neznanjem, smatram da je jedino u ovom pogledu ipak bolje ne znati mnogo o piscu čije delo čitate. Njegova biografija nije presudna. Ona ne može da posluži kao olakšavajuća okolnost ako samo djelo nije dovoljno dobro. Ne računaju se prepreke na putu do umjetničkog djela, već samo šta ste ostvarili uprkos preprekama.

Koji Vaš tekst kvalitativno nadilazi ostatak Vašeg jedinstvenog i osobenog opusa?
-Sve i kada bih znao odgovor na to pitanje, bio bih poslednji koji bih o tome smio da se izjasnim. Kad autor stavi poslednju tačku u knjizi koju piše, posle toga mu preostaje jedino ćutanje. Kao na kraju "Hamleta". Sve što bi se još reklo, samo bi značilo da djelo nije završeno, da je nepotpuno, da mu treba pomoć sa strane, svojevrsne štake bez kojih ne bi moglo samostalno da stoji. A koga bi još zanimalo da čita književnost sa štakama...

Vlatko Simunović

13.07.07

NEKO iz duboke senke vuče konce u knjižari “Papirus”. Iza njega ostaju žrtve koje medicinski uopšte ne bi trebalo da budu mrtve. Izgleda da je posredi savršen zločin o kome naš najprevođeniji savremeni pisac Zoran Živković piše u romanu “Poslednja knjiga”. Ovo delo se pojavilo na 10.000 kiosaka u izdanju “Novosti”, kao prvi naslov u ediciji “Promocija”. Roman će tačno u podne biti predstavljen u beogradskom restoranu “Ada”.
Dobitnik najveće svetske nagrade za fantastiku, čije knjige s nestrpljenjem očekuju ljubitelji njegove proze širom planete, otišao je iz tajanstvenog sveta fantastike u grublji, time i stvarniji svet trilera.

- Nije bilo nikakvog konkretnog podsticaja - kaže Živković. - Naprosto, red je došao da se ogledam u umetnosti trilera. Hotimice kažem umetnosti, zato što su najviši domašaji trilera neosporno umetnička dela. U takva ubrajam, recimo, Ekovo “Ime ruže”. Uz to, svetovi trilera nipošto nisu lišeni tajanstvenosti. Baš naprotiv. U samom srcu svakog ostvarenja ove vrste počiva tajna koju treba razrešiti. Ta tajna sasvim može da bude i fantastična.

Uspeli ste da spojite nespojivo ili samo meni izgleda da je nevidljiva veza između fantastike i "krimi" zapleta?
- Teško mi je da odgovorim na ovo pitanje, a da ne otkrijem previše. Hajde, da probam ovako da se izbavim iz neprilike. Smerno se nadam da “Poslednja knjiga” neće izneveriti ni one koji prvenstveno očekuju dobar triler, kao ni one koji očekuju moju osobenu fantastičku prozu. Da li je to spajanje nespojivog? Rekao bih da nije.

Knjige su u “Poslednjoj knjizi” bile kobne za vaše junake. Postoji li u tome neka simboličnost?
- Svakako da postoji, ali i ovde mi je manevarski prostor za odgovor sasvim sužen. Smem samo da kažem da ima nečeg nadasve neobičnog u knjižari "Papirus" u kojoj se zbiva glavnina radnje mog romana. Da nije tako, zar bi inače mušterije počele da umiru - naizgled bez ikakvog medicinskog razloga? Radoznalom čitaocu preostaje samo da se pridruži inspektoru Dejanu Lukiću koji na početku, kada prvi put stupi u "Papirus", i ne sluti da ga čeka najneverovatniji i najnemogućiji od svih slučajeva s kojima se ikada nosio...

Vaša dela prepoznatljiva su po mozaičkom spajanju priča, a s obzirom na to da je Gordijev čvor do poslednjeg poglavlja gotovo nemoguće "razvezati", jeste li se, dok ste pisali, i vi dosta pomučili?
- Nipošto. Uživao sam u svakom času pisanja. Osećao sam se kao negativac koji smišlja savršeni zločin. Zasada mi je taj pakleni naum, izgleda, uspeo. Niko od mojih tridesetak prijatelja kojima sam dao da u rukopisu pročitaju “Poslednju knjigu” nije uspeo da pre poslednjeg poglavlja odgonetne ko vuče konce. A svi su se svojski trudili kako bi me nadmudrili...

Liči li, možda, vaš inspektor Lukić na Šerloka Holmsa, Herkula Poaroa ili mis Marpl? Ili je on oličenje pravog srpskog inspektora?
- Ne poznajem nijednog pravog srpskog inspektora. Nadam se da je moj inspektor Lukić potpuno samosvojan. On se ne ponašao kao pomenuti slavni detektivi. Tim pre što sa svakom novom žrtvom njegova lična upletenost u tajanstvena zbivanja postaje sve dublja i zagonetnija...

Verujete li da bi neka od nerasvetljenih ubistava, o kojima čitamo u novinama, do sada bila razrešena, da je u policijskim redovima bio i inspektor Lukić?
- Oh, svakako. Glavnina stvarnih nerasvetljenih ubistava takva je ne zato što su se oni koji su ih počinili potrudili da zametnu tragove. Neretko ti tragovi naprosto bodu oči. Druge okolnosti tu utiču na nerasvetljenost...

Kada pogledamo liste bestselera u svetu, pa i kod nas, vidimo da je triler najzastupljeniji žanr. A mi, izuzimajući nekoliko mlađih pisaca, kao da tu do sada nismo imali pravog predstavnika.
- Među domaćim stvaraocima "visoke" proze postoje predrasude prema žanrovskoj književnosti. Tačno je, doduše, da je u njoj čak devedeset pet odsto trivijalno, ali preostalih pet odsto i te kako je vredno, kao i u bilo kojoj drugoj oblasti umetničkog stvaralaštva. Nadajmo se da će moja “Poslednja knjiga” nadahnuti još neke naše pisce da prihvate izazov umetničkog trilera...

NAJBOLjA PRILIKA

ZAŠTO ste odlučili da “Poslednju knjigu” ponudite "Večernjim novostima"?
- Zato što je to daleko najbolja prilika koja mi se ukazala. Jedno poređenje to će uverljivo ilustrovati. "Poslednja knjiga" objavljena je u početnom tiražu od dvadeset hiljada primeraka, a ukupni tiraž svih mojih prethodnih petnaest proznih knjiga u Srbiji ne dostiže tu brojku. Ako se tih dvadeset hiljada primeraka rasproda, napraviću svojevrstan kvantni skok. Iz beznadežno niskotiražnog autora pretvoriću se, gotovo preko noći, u pisca bestselera. Ko zna, možda se čak uhvatim u koštac i s Džoanom Rouling, bar u našoj zemlji...

MINER

“POSLEDNjA knjiga” tek danas izlazi, a već je postala hit ne samo kod nas nego i u svetu. Izdavači iz niza zemalja zatražili su opciju još dok ste pisali roman, a najbrži su bili Englezi koji su već potpisali ugovor.
- Veoma sam polaskan i počastvovan tom naklonošću. Ona se užasno teško stiče, a neverovatno lako gubi. Pisac je, zapravo, kao miner. Pogreši samo jednom - i više ga nema. Mene zasada i dalje ima, premda je svaka nova knjiga nadasve ozbiljan ispit. Preostaje mi samo da se smerno nadam da ću ga položiti i “Poslednjom knjigom” ...

Dragana MATOVIĆ


Glas javnosti
12.07.2007.

INTERVJU : Zoran Živković, jedan od najprevođenijih pisaca
"Poslednja knjiga" privukla Engleze

Usudio bih se da kažem da je "Poslednja knjiga" prvi autentični triler novog veka. U stvari, posredi je svojevrstan "metatriler" ili "postmoderni triler"
BEOGRAD - Posle velikog uspeha koje je romanima "Most", "Biblioteka", "Čitateljka" postigao kod nas i u svetu, Zoran Živković je na isti put krenuo i sa svojim najnovijim romanom pod nazivom "Poslednja knjiga". Upravo dok je odgovarao na pitanja za ovaj intervju, pisac je dobio vest da je ugledna engleska izdavačka kuća "PS Pablišing" otkupila prava za ovu knjigu, za koju su neke filmske kompanije pokazale veliko interesovanje. "Poslednja knjiga" inače predstavlja svojevrstan Živkovićev literarni iskorak. Naime, u pitanju je triler koji će sutra biti promovisan i odmah će se naći na svim kioscima u Srbiji i Crnoj Gori.

Zašto ste vašem najnovijem romanu dali naslov "Poslednja knjiga"?
- Zato što je uistinu reč o "poslednjoj knjizi". Između ostalog, za one koji nesmotreno preduzmu da je čitaju. Za njih je ona pogubna. Ali, nemojte me pitati zašto. Ne bih to mogao da vam objasnim, a da vam ne kažem suviše i tako ugrozim uživanje u čitanju i nastojanju da sami dokučite ko vuče konce u mom prvom trileru.

Kako biste predstavili svoj roman "Poslednja knjiga" budućim čitaocima?
- U knjižari "Papirus" neočekivano umire jedna mušterija. Na prvi pogled čini se da je posredi infarkt, ali prilikom autopsije ustanovljava se da ne postoji medicinski razlozi za ovu smrt. Iako neobičan, slučaj ne bi privukao pažnju policije da uskoro još dvoje posetilaca "Papirusa" ne gubi život na isti način - bez uzroka. Inspektor Dejan Lukić pokreće istragu koja sa svakom novom žrtvom postaje sve zamršenija i napetija. Kada se ispostavi da su svi nastradali neposredno pred smrt čitali neku knjigu, javlja se pretpostavka da iza svega stoji serijski ubica koji oponaša znamenito "Ime ruže". Ali nadasve čudnovat utisak "već pročitanog", koji proganja inspektora otkako je prvi put zakoračio u "Papirus", govori mu da je ovde posredi nešto znatno složenije. Okolnosti se samo zapetljavaju kada se za slučaj zainteresuje Agencija za nacionalnu bezbednost koja preduzima uporednu istragu, a naročito kada na poprište zbivanja stupi tajanstveni red poklonika "poslednje knjige" koji očekuju skori kraj sveta. A tu su i košmarni snovi inspektora Lukića, koji iznenada počinju da ga pohode i koji kao da mu nagoveštavaju rasplet. Jedino što je u to razrešenje nemoguće poverovati...

Sudeći po tematici vaših dela i načinu njihovog stvaranja, stiče se utisak da se obraćate jednom novom čitaocu kao pisac trećeg milenijuma?
- Usudio bih se da kažem da je "Poslednja knjiga" prvi autentični triler novog veka. U stvari, posredi je svojevrstan "metatriler" ili "postmoderni triler", ali i ovde mi obaveza da ne otkrijem previše ne dozvoljava da još nešto kažem. No, kako će se knjiga pojaviti na kioscima, nestrpljenje onih čije sam interesovanje možda pobudio biće uskoro utaženo...

Posedujete veštinu pisca koji svog čitaoca ume da "uvuče" u priču, da ga pokrene, učini aktivnim. Kako vam to polazi za rukom?
- Recept je u osnovi jednostavan. Dok pišem, nastojim da zadovoljim čitaoca u sebi. A taj čitalac je veoma izbirljiv, užasava se praznog pripovednog hoda, ne može mu se podvaliti. Kad njega zadovoljim, mogu da se nadam da će i većina drugih čitalaca biti zadovoljna...

Na čemu radite trenutno?
- Kao profesionalni pisac, koji nastoji da živi od svog rada, nemam povlasticu da se odmaram. "Poslednja knjiga" već je davno za mnom, završio sam je sredinom aprila. Uveliko radim na novoj knjizi zagonetnog naslova "Esherove petlje". Ako sve bude išlo kako treba, mogao bih da je završim do kraja godine...

Mila Milosavljević

29.04.07

U drugoj polovini dvadesetog veka umetnost fantastike bila je žalosno skrajnuta u srpskoj književnosti zato što se prednost davala takozvanoj stvarnosnoj prozi, kaže pisac Zoran Živković

Zoran Živković jedan je od najprevođenijih savremenih srpskih književnika. Knjige su mu objavljene u SAD, Engleskoj, Rusiji, Južnoj Koreji, Španiji, Portugaliji, Danskoj, Grčkoj, Češkoj, Bugarskoj, Turskoj, Sloveniji i Hrvatskoj. Prema Živkovićevim pričama „Voz” i „Hotelska soba” Puriša Đorđević snimio je igrani film „Dva”, koji je imao premijeru na prošlom Festu. Isti reditelj ekranizovao je Živkovićevu priču „Ispovedaonica” koja je u vidu kratkog filma prikazana na beogradskom Festivalu kratkometražnih filmova.

Dve Živkovićeve priče, „Voz” i „Budilnik na stočiću”, emitovane su na programu britanskog radija Bi-Bi-Si. Televizija Studio B emitovaće uskoro nastavak serije „Sakupljač”, snimljene prema Živkovićevom ciklusu „Dvanaest zbirki”. Ugledna engleska producentska kuća „Chocolate Films” otkupila je prava za ekranizaciju Živkovićevog romana „Skrivena kamera”.

Pre svega da razjasnimo žanr Vaše proze, jer čitaoci o Vama najčešće govore kao o piscu fantastike. Na drugoj strani kritičari se o Vašoj prozi izjašnjavaju kao o spekulativnoj ili impresionističkoj.

Kako god da gledate na moju prozu, smerno se nadam da ona nikako nije žanrovska u smislu u kome se taj pojam koristi da se bliže odrede vrste takozvane trivijalne književnosti. Ja jesam pisac fantastike, ali tom odrednicom samo se kaže da ono što pišem pripada džinovskom korpusu fantastičke proze, na koji otpada približno osamdeset odsto onoga što je ikada napisano otkako je pre pet hiljada godina izumljena pismenost. Ja se najprijatnije osećam, kao pisac bez prefiksa – naprosto kao pisac drevne i otmene umetnosti proze. Mislim da je to sasvim dovoljno.
Gotovo da nema savremene srpske stvarnosti u Vašim knjigama. Da li ste „pobegli” od ratova, nacionalizma, siromaštva, u jedan svet u kojem je sve moguće?
Nisam nikuda bežao. Nije bilo razloga za to. Čak i da sam živeo u, recimo, Švajcarskoj, u kojoj je istorija odavno prestala da se događa, pisao bih isto ovo što sam pisao živeći u Srbiji. U mojoj prozi nema lokalnih obeležja zato što ono o čemu pišem ne važi samo za moj životni prostor nego je globalne prirode. Temeljne ljudske prilike u osnovi su iste bez obzira na etnički, verski ili bilo koji predznak. Suočeni s krajnjim pitanjima, svi smo mi samo krhka, kratkovečna bića, koja se upinju da se suoče s dramom vlastite smrtnosti, a na toj najvećoj pozornici lokalni kolorit postaje nebitan.

Još jedno od mišljenja inostranih kritičara o Vašoj prozi jeste da je bezvremena, na trenutke bliska „bogojavljenju”. Odakle crpite nadahnuće?
Voleo bih da imam jednostavan odgovor na ovo pitanje. Nadahnuće je konačna zagonetka stvaranja. Sada već deceniju i po dugo bavljenje prozom, tokom koga je nastalo šesnaest knjiga, naučilo me je da pre svega uvažavam energiju nesvesnog. Negde ispod praga svesti, u onom delu uma koji nikada ne spava i u kome je smešteno sve što sam ikada doživeo, iskusio, pročitao, čuo, osetio, povremeno dolazi do nastanka svojevrsne kritične mase koja teži da pokulja napolje. Njeno naviranje nepogrešivi je znak da je u meni nastalo novo prozno delo. Sve što je tada potrebno da učinim jeste da pristupim kompjuteru i počnem da ga pišem. Poput pukog daktilografa...

Često mozaički kombinujete okrutnost i duhovitost, napetost i setu, kažu kritičari „Sijetl tajmsa”. Da li su ekstremne suprotnosti i naša stvarnost?
Krajnosti, nažalost, određuju ljudski život. Naše postojanje omeđeno je s jedne strane ljubavlju, a s druge smrću. A to su ujedno dve stožerne prozne teme. Može se, zapravo, pokazati da nema ničeg drugog u umetnosti proze, odnosno da je sve ostalo samo izvedeno iz ova dva krajnja uporišta. Nijedna druga umetnost ne progovara tako ubedljivo o ljubavi i smrti kao proza, a to su ujedno njene najbliže tačke dodira sa stvarnošću.

Na Studiju B vodite povremeno naučnopopularnu emisiju. Koliko je nauka za Vas predmet književnosti?
Vodio sam emisiju „Kvark” na Studiju B dok je, bez obrazloženja, nisu ukinuli. Ali ja sam tu bio potpuno marginalan. Prava zvezda serije bio je Milan Ćirković, uistinu blistav naučnički um, kakav se rađa jednom u pokolenju. Što se tiče nauke kao predmeta književnosti, nje nema u mojim proznim delima naprosto zato što ne pišem niti sam ikada pisao naučnu fantastiku. Ovo će svakako biti iznenađenje, ali samo za one koji ništa moje nisu pročitali. A takvih, izgleda, ima i među sastavljačima pitanja za televizijske kvizove. Nedavno je na jednom kvizu RTS-a takmičaru bilo postavljeno pitanje: „Ko je naš najveći pisac naučne fantastike?” Očekivalo se da se kao tačan odgovor kaže moje ime, a ja ne samo da nisam najveći nego nisam uopšte...

U „Njujork tajmsu”, povodom prevoda Vašeg romana–mozaika „Sedam dodira muzike”, pojavila se kritika u kojoj Vas nazivaju novim Borhesom. Šta mislite o tom poređenju?
Mislim da veći kompliment nije mogao da mi bude upućen. Zbilja, šta bi moglo biti laskavije nego proglasiti vas za naslednika najvećeg majstora umetnosti fantastike u dvadesetom veku? Stvar dodatno dobija na težini ima li se u vidu da Dejvid Ickof spada u poslovično stroge književne kritičare „Njujork tajmsa”. Ali i uticajne. Naprosto je neverovatno koliko je njegova pohvalna kritika „Sedam dodira muzike” doprinela prodavanosti američkog izdanja moje knjige. Na poznatoj internet knjižari „Amazon” ona se jedno vreme našla na neverovatno visokom 1742. mestu među preko osam miliona knjiga koje su tu u ponudi.

Sa kojim biste srpskim piscem voleli da budete upoređeni?
Nema mnogo srpskih pisaca s prosedeom sličnim mome. Bar ne u novijem vremenu. U drugoj polovini dvadesetog veka umetnost fantastike bila je žalosno skrajnuta u srpskoj književnosti zato što se prednost davala takozvanoj stvarnosnoj prozi. Iako su prilike počele da se menjaju tokom poslednjih petnaestak godina, ovdašnji književni establišment i dalje s podozrenjem gleda na fantastiku. Ponekad čak i prezrivo. To je, razume se, veoma konzervativno stanovište, budući da je upravo u dvadesetom veku svetska književnost svoje najviše visove dosegla upravo na području fantastičkog, a taj trend se nastavlja i u novom milenijumu.

Šta mislite o književnoj kritici kod nas?
Mislim da postoji dramatična oskudica kvalitetne književne kritike.

Vaši romani „Knjiga”, „Biblioteka” i „Skrivena kamera” nominovani su za jedno od najprestižnijih evropskih literarnih priznanja – „Međunarodnu dablinsku književnu nagradu IMPAK”. Kako ste se osetili kada Vam je izmakla NIN-ova nagrada za roman „Most”?
Osetio sam se veoma počastvovano što se „Most” našao u najužem izboru za najugledniju srpsku književnu nagradu. Dela svih ostalih kandidata bila su uistinu izvrsna, tako da ne bi bilo nimalo nezasluženo da je bilo koje od njih postalo laureat. To što je za pobednika izabran Basarin roman „Uspon i pad Parkinsonove bolesti” doživeo sam ne samo kao potpuno zavređeno priznanje nego i kao ispravljanje jedne stare nepravde.

I uopšte, kako komentarišete činjenicu što ste u svetu poznatiji nego u Srbiji, jer skoro svaki dan se pojavi neka kritika u američkim ili britanskim listovima?
Pisac nema uticaja na to gde će ga radije čitati. To zavisi od čitalaca. Već sam se uveliko navikao na neobičnu okolnost da sam poznatiji u inostranstvu nego u vlastitoj zemlji. Ostaje mi samo da se ponizno nadam da će se okolnosti promeniti, da neću doživeti usud da budem svuda prorok osim u svojoj kući.

Vaša dela izučavaju se na univerzitetima sa druge strane Atlantika, na fakultetima u Torontu i Bafalu. Šta mislite, zašto se ne izučavaju i na našim univerzitetima?
Zato što me sadašnje pokolenje predavača savremene srpske književnosti na našim univerzitetima uglavnom ne uzima ozbiljno kao pisca. Uz moj prozni opus pletu se izvesne konzervativne predrasude. Ne bih imao ništa protiv da se sudovi o mojoj književnosti donose na osnovu uvida u nju i kritičkog prosuđivanja. Nažalost, najstameniji su u svojim uverenjima u nisku vrednost moje proze oni koji baš ni jedan jedini njen red nisu pročitali...

Kako su savremenost i prošlost dočarani, po Vašem mišljenju, u novijoj srpskoj književnosti?
Gotovo da nije bilo ničeg drugog u novijoj srpskoj književnosti osim dočaravanja savremenosti i prošlosti. Manje ili više uspešnog. To je, nažalost, s vremenom postao svojevrstan samonametnuti geto u koji se naša književnost začaurila, pa tako ostala izolovana od uticaja svetske književnosti koja se u međuvremenu otisnula u kretanje potpuno drugačijim magistralama.

Koliko se interesujete za prijem Vaše proze u bivšim jugoslovenskim republikama. Da li Vam je to važno?
Svakako da mi je važno. Ponajpre zato da bih obesnažio stereotip o mojoj zemlji koja tobože nije u stanju da u kulturi proizvede ništa kvalitetnije od Sabora trubača u Guči. Smerno se uzdam da izdanja mojih knjiga u Sloveniji i Hrvatskoj doprinose promeni ove krajnje pogrešne slike o Srbiji.

Šta mislite o sve češćim ekranizacijama i radio izvođenjima Vaših romana kod nas i u inostranstvu?
Nesumnjivo je veoma laskavo videti kako na ekranu oživljavaju likovi nastali u mojoj spisateljskoj mašti. Podjednako je uzbudljivo slušati glasove tih likova kako govore na engleskom u radio-adaptacijama koje priređuje Bi-Bi-Si. Ko zna, ako budem dovoljno dugovečan i uporan, možda ću doživeti da iste glasove čujem i na srpskom izvorniku u okviru dramskog programa Radio Beograda...

Upravo ste završili novu knjigu, a iz inostranstva Vam stižu nove ponude?
Završio sam svoj prvi triler pod naslovom „Poslednja knjiga”. Može se, međutim, dogoditi da se nađem u krajnje paradoksalnoj situaciji – da se ta knjiga, oko koje se već nadmeću vodeći svetski izdavači, uopšte ne pojavi na srpskom. Ono što mi ovdašnji izdavači nude za nju naprosto je ponižavajuće, sramno malo...

Marina Vulićević

21.04.07

Do sada sam samo jednom doživeo da me Ministarstvo kulture pošalje na sajam. Bilo je to prošle jeseni kada sam bio u Istanbulu. A i tu se nikada ne bih našao da organizator nije tražio da se pošalje pisac koji je objavio knjigu u Turskoj
Godinama unazad Zoran Živković slovi za najprevođenijeg i najtraženijeg srpskog pisca. I ne samo to, Živkoviću je pošlo za rukom da u istoj meri osvoji kako popularnost i zaista veliko interesovanje kod inostranih čitalaca, naročito u Americi, tako i naklonost književne kritike. Krunu svega predstavlja afirmativan kritički tekst objavljen pre nekoliko dana u prestižnoj književnoj rubrici američkog Njujork tajmsa.

"Živkovićeve priče pre su impresionističke nego realističke. One dočaravaju pre raspoloženje nego značenje. Više uznemiravaju nego što ugađaju, više su neobične nego što plaše. Ako, kao ja, volite tu vrstu proze, tragaćete za Živkovićevim delima gde god ih možete pronaći", zapisano je, između ostalog, u pomenutoj kritici.

Da se osvrnemo na tekst u Njujork tajmsu.
- Nije mala stvar kada vas kritičar Njujork tajmsa, pa još takav koji važi za vrlo strogog, proglasi za najizglednijeg kandidata za novog Borhesa. Razume se da osećam uzbuđenje.

Kazali ste mi da sumnjate da će ova vest nekoga ovde da impresionira. Zar nije logično da vas, s mnogo razloga, Ministarstvo kulture recimo podrži i afirmiše na vodećim sajmovima knjiga u svetu?
- Imam ozbiljne razloge da sumnjam da je onaj ko jeste ministar uopšte svestan da postoji tamo neki Zoran Živković, pisac. A već da ne govorimo o tome da je pročitao neko moje delo. Što se sajmova tiče, ako bi mene uputili na ove koje ste pobrojali, kako bi onda tamo išli ljudi koje ministar smatra daleko zaslužnijim i neophodnijim od mene?

- Do sada sam samo jednom doživeo da me Ministarstvo kulture pošalje na jedan sajam. Bilo je to prošle jeseni, kada sam bio u Istanbulu. A i tu se nikada ne bih našao da organizator nije izričito tražio da se pošalje pisac koji je te godine imao objavljenu knjigu u Turskoj. Da je samo bilo još jednog takvog autora, nikada ne bih bio poslat.

- Ali, navikao sam se već na ovakav odnos prema meni i ne pada mi više teško. Pomirio sam se s tim da ću doživotno živeti u zemlji negativne selekcije. Samo u jednoj takvoj zemlji možete da dozvolite sebi luksuz da se nadmeno oglušujete o dobar glas koji jedan pisac podaruje svojoj zemlji širom sveta.

- Da je trebalo da plati izrazito pozitivno pominjanje Srbije u Njujork tajmsu, naročito u ovim dramatičnim vremenima kada nam je svaka takva promocija dragocena, Ministarstvo kulture moralo bi da izdvoji zastrašujuću svotu. Ovako je sve dobilo besplatno, pa je sasvim prikladno čak i da ne zahvali onome ko stoji iza cele stvari i u koga nikada ništa nije uložilo...

Zašto ste svoju najnoviju (da ne kažem poslednju knjigu) naslovili "Poslednja knjiga"?
- E, to nikako ne smem da vam kažem. Budući da je posredi moj prvi triler, nikakva otkrivanja ne dolaze u obzir. Jedino ću vam reći kako počinje: U jednoj beogradskoj knjižari iznenada počinju da umiru mušterije - prividno bez uzroka...

Izgleda da ste se odrekli izdavaštva u potpunosti. Zašto?
- Nisam se baš u potpunosti odrekao izdavaštva, i dalje sam objavljujem prva izdanja vlastitih dela na srpskom i engleskom. Ali to je ujedno sve. Ne bavim se profesionalno izdavaštvom još od 2000. Razlog je jednostavan. Kad jednom zađete u godine koje počinju brojem pet, nema više radnog poleta za paralelni slalom. Nisam više imao ni vremena ni energije da budem istovremeno i izdavač i pisac.

Ima li Zoran Živković svoje poklonike, kako u zemlji, tako u inostranstvu?
- Najviše poklonika imam u SAD. Gotovo svakodnevno dobijam njihova elektronska pisma i trudim se da svima da odgovorim. To je deo protokola do koga drže kako autori, tako i izdavači. Ali nije Amerika izuzetak. Što se u više zemalja pojavljuju moje knjige, što više čitalaca stičem, više je onih kojima se moja proza iz nekog razloga dopada i koji bi da stupe u vezu sa mnom...

Na čemu trenutno radite, kakvi su vam planovi vezani za zemlju i inostranstvo?

- Budući da sam pre samo nedelju dana završio triler "Poslednja knjiga", još je rano za nešto novo. Neophodno je da prođe izvesno vreme kako bih se "dekontaminirao" od prethodnog dela pre no što pređem na novo. Ali neće ova pauza dugo trajati. Pisanje je kao droga. Ne možete dugo bez njega... Što se inostranstva tiče, trebalo bi da u maju učestvujem na sajmu knjiga u Solunu, dok sam u septembru počasni gost "Eurokona" koji se održava u Kopenhagenu.

Šta smatrate svojim najvećim uspehom?
- To što sam, nadam se, dobar otac i suprug.

PLJUŠTE POHVALE

Proza Zorana Živkovića nailazi na izvanredan prijem kod američke i engleske kritike. Donosimo odlomke iz tekstova o Živkovićevim proznim ostvarenjima koji su se pojavili u medijima na engleskom govornom području.
"Živkovićevo pisanje prividno je jednostavno i predivno elegantno u isti mah. Svakom novom knjigom srpski pisac nadmoćno pokazuje zašto je jedan od najvećih majstora savremene svetske fantastike", piše Revolušn, SAD.
"Roman Knjiga nadmoćno pokazuje da je Živković pisac velike nadarenosti i vizije", navodi Elijen Onlajn, Velika Britanija
Njujorker, SAD, o Živkovićevom opusu objavio je sledeće: "Neočekivano finale "Skrivene kamere" uvodi nas u čudesan, mističan preplet života i smrti.
"Zoran Živković čudesno je ironičan autor čije se nadasve osobene vizije savršeno slažu s njegovom sumornom duhovitošću punom apsurda", piše Gardijan, Velika Britanija
"Živković majstorski dočarava pometenost, zbunjenost i strahopoštovanje likova koji se nemušto nose s tajnama što uveliko nadilaze njihovo vreme, mesto u svetu i intelektualne moći", naveo je Pablišers vikli, SAD.

Mila Milosavljević

02.03.07

Zoran Živković (1948) je doktorirao 1982. godine na Univerzitetu u Beogradu. Objavio je knjige proze: Četvrti krug (1993), Vremenski darovi (1997), Pisac (1998), Knjiga (1999), Nemogući susreti (2000), Sedam dodira muzike (2001), Biblioteka (2002) Koraci kroz maglu (2003), Skrivena kamera (2003), Vagon (2004), Četiri priče do kraja (2004), Dvanaest zbirki i čajdžinica (2005), Most (2006), Čitateljka (2006) i Amarkord (2007), od kojih mnoge svoja prevedena izdanja imaju u Americi, Velikoj Britaniji, Južnoj Koreji, Danskoj, Rusiji, Češkoj, Španiji, Grčkoj, Portugaliji, Turskoj, Bugarskoj, Sloveniji i Hrvatskoj.BiBiSi je 2005. godine emitovao radiodramsku adaptaciju priče “Voz”, a 11. marta ove godine biće izvedena i priča “Budilnik na stocicu”.
Na predstojećem Festu biće premijerno prikazan film Puriše Đorđevica “Dva”, snimljen prema Živkovićevim pričama “Voz” i “Ispovedaonica”.
Krajem marta Studio B emitovaće dvanaestoepizodnu TV seriju “Sakupljač” prema ciklusu “Dvanaest zbirki”.
Engleska producentska kuća “Čokolejd Films” iz Londona otkupila je opciju za snimanje filma prema romanu Skrivena kamera.

Nedavno se u najužem izboru za dodelu NIN-ove nagrade našao roman Most Zorana Živkovića, pisca koji već petnaest godina predstavlja izrazitu individualnost u okvirima srpske, ne samo savremene, književnosti. O kvalitetima Živkovićeve proze, koju bi samo uslovno mogli svrstati u fantastiku, mnogo je već rečeno u svetu, ponešto i kod nas, pa ne bi iznenadilo kad bi i ovaj roman bio među mnogima, koji su umesto glasovite nagrade dobijali afirmativni sud vremena.

Verujete li da Most može biti jedan od romana za sva “vremena”?
“Bio bih zastrašujuće, neoprostivo sujetan kada bih se nadao da Most može da uđe u utakmicu „za sva vremena“. Ali ako ga ovde budu čitali i za, recimo, dve godine, smatraću da ga nisam uzalud napisao. Utešno je to što će se Most svakako negde čitati u vremenu koje je pred nama. Englesko izdanje pojaviće se krajem 2007, a ubrzo će uslediti i još neka strana izdanja.“

Uostalom, ovogodišnja dodela NIN-ove nagrade drugom piscu uklapa se u dosadašnji tok vaše spisateljske karijere – prvo ste dobili priznanje u svetu, da bi tek sada, malo pomalo, postajali sve zapaženiji i u našoj sredini. Može li se to objasniti nepopravljivom sklonošću ovdašnjeg čoveka da ništa ne potcenjuje i omalovažava, kao uspeh svojih sunarodnika?
“Oduvek mi je bilo teško da proniknem u pobude “ovdašnjeg čoveka”. Uz to, ne verujem da su neke pobude osobene samo za srpski mentalitet. Uspeh se nigde ne prašta. U drugim sredinama možda se samo ima nešto više mere u izražavanju tog nepraštanja.
Hitam, međutim, da otklonim jedan od dva najčešca nesporazuma koja me prate u novije vreme. Nikada se nisam žalio na svoj položaj u srpskoj književnosti. Pogrešan utisak mogao se steći iz pitanja koja su mi s tim u vezi postavljana u intervjuima. Bila su tako sročena da je izgledalo kako sam nezadovoljan pažnjom koju mi posvećuje domaća književna kritika. Nemam, međutim, nikakvog razloga za nezadovoljstvo. O mojoj prozi ovde je opsežno pisano. Kada bi se okupili svi ti tekstovi, dobila bi se obimna knjiga. Izostale su nagrade, ali zar je malo nagrađenih dela o kojima ništa nije pisano?
Drugi nesporazum odnosi se na nešto što nikada nisam rekao, a što se provlači u raznim novinskim člancima. Nigde nisam izjavio da sam najprevođeniji srpski pisac. Kako bih i mogao? Moja prozna dela pojavila su se za sada na jedva dvadesetak jezika. Sasvim sigurno ima domaćih autora koji me u ovom pogledu daleko nadmašuju.”

Suprotno rečima jednog od likova iz vašeg dela, da umetnici osećaju uzajamni prezir, vi pisce poštujete i spadate u retke koji pomno prate savremenu domaću produkciju. Nalazite li u njoj pojave koje determinišu budućnost srpske književnosti?
“Ono što mene ponajpre izdvaja od većine srpskih pisaca jeste okolnost da ja čitam srpske pisce. Čitam ih sa zadovoljstvom i naklonošću. U savremenoj srpskoj prozi ima sjajnih dela za koja bi svakako bilo mesta na svetskoj književnoj pozornici. Ja sam više nego voljan da svakom piscu s ovih prostora obezbedim vezu sa stranim izdavačima, što je veoma značajno. Tu, međutim, postoji jedan nepisani protokol koji se ne može zaobići. Pisci se uglavnom snevesele i obeshrabre kad doznaju da sami treba da obezbede nimalo jeftini prevod svojih dela na engleski. Ali takav je usud autora koji potiču iz malih jezika. Ceo svet ipak ne govori srpski...”

U prilog afirmaciji koju ste stekli u svetu ide i poređenje vašeg dela sa Kafkinim, Borhesovim, Kalvinovim, što strani kritičari i teoretičari često čine. Istovremeno, svrstavaju vas u red sa Kerolom, Murakamijem, Fordom. Ko su vaši uzori, zapravo, i sa kim biste od savremenih svetskih pisaca “ispili srdačno piće”?
“Ako ne bi bilo odveć oholo i nadmeno od mene da očekujem da bih mogao biti pozvan na, recimo, čaj, najradije bih ga popio sa Saramagom, Išugirom, Kunderom, Pamukom, Ekom, Jelinovom... Sa nekima od njih već sam ga, zapravo, pio.”

I pored mnogih pokušaja da se vaše delo svrsta u naučnu fantastiku, nadrealizam, magijski realizam, postmodernizam ili, čak, horor, teoretičari ipak nisu uspeli da pronađu adekvatan atribut za vašu prozu. Postoji li precizan odgovor na ovo pitanje?
“Ne postoji. I uopšte smatram da su svi atributi koji idu uz nečiju prozu samo jedna u nizu ponižavajućih podvala industrije knjige. Knjiga je za njih obična roba koju treba obeležiti nekom nalepnicom da kupci, kao u samoposluzi, ne bi pogrešili pa umesto, na primer, sapuna kupili špagete.
Ja sebe naprosto vidim kao pisca. Ni manje ni više. Kao pisca bez ikakvog prefiksa. To što je moja proza mahom fantastička znači samo to da pripada ogromnom korpusu od oko osamdeset odsto onoga što je ikada napisano, otkako je izumljena pismenost. Postoji samo jedna podela koja važi u drevnoj i otmenoj umetnosti proze – podela na dobru i rđavu književnost.”

Vreme vašeg plodnog stvaralaštva poklapa se sa jednim od najružnijih razdoblja u našoj istoriji (devedesete godine prošlog veka). Može li se stvarnošću u kojoj ste pisali, bar delimično, objasniti vaše “bekstvo” u fantastiku?
“Mislim da ne može. Uveren sam da bih napisao upravo to što sam napisao i da sam živeo u idiličnom ambijentu jedne Švajcarske. Osim toga, nisam bežao u fantastiku, pod znacima navoda ili bez njih. Stalno živim u fantastici. Smatram da je fantasticka imaginacija najveći dar i najveća povlastica stvaralačkog uma.”

I pored fantastičkog konteksta, vaše junake more isti strahovi i grehovi, nadahnjuju ljubav i lepota, baš kao i ljude iz stvarnog života. Da li su ekspresivni psihološki portreti likova iz vaših priča, koje dovodite u ekstremne, potpuno neočekivane situacije, način da pojačate katarzično dejstvo na svoje čitaoce?
“Fantastičko ima najjače dejstvo kada ga okružite svakodnevnim, običnim. Takođe je veoma važno da se u oneobičavanje sklizne neopazice, da pisac neprimetno prevede čitaoca preko međe koja razdvaja stvarno i nestvarno. Kad to postignete, onda kao da nikakve međe i nema, a čitalac spremno pristaje na ono što ga čeka u carstvu nestvarnog.”

Jezik je još jedna dimenzija koja vašim knjigama daje jedinstveni kvalitet. Da li je jednom umetniku grubo reći da, i pored poetičnosti i fluidnosti, njegov jezik, pre svega, ima matematičku preciznost, ekonomičnost i svedenost?
“Ja to doživljavam kao kompliment. U mojim knjigama nema ni manje ni više reči nego što je neophodno. Sasvim u duhu jednog od znamenitih paradoksa umetnosti proze da je manje, u stvari, više. Prepoznaćete neveštog pisca po nepotrebnom gomilanju reči koje zagušuju jedna drugu, ograničavaju, potiru. Neretko je jedna reč rečitija od čitave rečenice. Naročito ako je valjano odabrana. Postoji nekoliko tekstova američkih izučavalaca književnosti posvećenih “svedenoj izražajnosti Živkovićevog jezika”. Ovde je o tome veoma pronicljivo pisala profesor Ljiljana Pešikan-Ljuštanović.”

U novoj knjizi Amarkord razmatrate sećanje kao bogatstvo, ali i sasvim relativnu kategoriju, koja se može menjati, brisati, kupiti, zaturiti... Jedan od junaka kaže da se sasvim lepo može živeti i bez prošlosti. Može li i šta bi u tom slučaju od čoveka ostalo?
“Napisao sam Amarkord pored ostalog i zato da bih odgovorio na ta pitanja. Sve što bih sada o tome rekao na neprozni način bilo bi nepotpunije i neveštije.”

Da li je ova knjiga jedan od načina da se ukaže na varljivost sećanja i njihovu podložnost manipulaciji?
“Kako to već iz naslova proishodi, protagonista Amarkorda jeste sećanje. Ali ne ono obično, manje ili više dementno. Smerno se nadam da u mojoj prozi nema običnog. Amarkord je knjiga o veoma oneobičenom sećanju. Ali stajem ovde. Nemam prava da govorim o svojim delima. Zar da osujetim eventualno uživanje budućih čitalaca?”

Gorica Zarić Jovanović

11.07.07 Danas

Ime Zorana Živkovića dugo je vremena bilo sinonim za naučnu fantastiku (SF) zahvaljujući njegovom višedecenijskom pregalaštvu na polju izdavanja ove vrste (sub)literature, ali i njegovim pionirskim radovima iz teorije tog žanra. Kada je, pomalo iznenada, ovaj autor odlučio da se pozabavi pisanjem proze, neki su, po inerciji, nastavljali da ga svrstavaju u SF, iako je on sam stalno isticao da to što piše nije naučna fantastika. Ako se pomnije zagledamo u Živkovićevo pisanje, uvidećemo da njegovo ostranenie nije ukorenjeno u uobičajenim motivima SF-a. Začudnost njegove proze odbija racionalizaciju tipičnu za američku žanrovsku prozu i umesto toga pokušava da se približi magijskom realizmu koji su patentirali južnoamerički pisci poput Borhesa ili literarnoj fantastici jednog Ruždija i Bulgakova (s kojima je na zadnjoj korici ovog izdanja upoređen).
Njegova najnovija knjiga Amarkord reklamira se kao roman-mozaik, sa nizom fragmenata-priča povezanih lajtmotivom sećanja. Ova forma za njega nije nova, kao ni motivi sećanja, priče i pripovedanja, biblioteke, odnosa pisac-čitalac (i, u širem smislu, stvaralac-konzument). U tom smislu, Živković je vrlo dosledan autor, čiji je svet prepoznatljiv ne samo zato što mu se on često vraća, već i zato što ovaj počiva na prizivanju nekih od najčešćih toposa književnosti XX veka. Aluzivnost Amarkorda se, pored ostalog, sastoji i u naslovima poglavlja pozajmljenim od klasičnih i svima poznatih književnih naslova, kao što su Zločin i kazna, Vašar taštine, Čarobni breg i sl. Bez brige: Živković neće, poput pomenutog Borhesa, posezati za opskurnim (ili fiktivnim) naslovima i autorima, i tako poljuljati vaše samopouzdanje govoreći o knjigama za koje niste ni znali da postoje. Iako, navodno, "nije prorok u svom selu" (što često ističe u medijima i prilikom primanja nagrada), on kao da ipak žudi za populističkim prihvatanjem, ali tako da još uvek bude smatran "ozbiljnim" književnikom. Zato Živković citira isključivo naslove koji će zvučati poznato čak i onima koji se sa njima susreću jednom godišnje, tokom ritualne posete Sajmu knjiga. Što je najbolje, od čitaoca se i ne traži da pomnije poznaje rečena dela, jer se piščevo aludiranje zaustavlja na asocijativnosti naslova, ne zadirući u specifičnosti njihovih tema ili ideja.
Ovaj postupak u Amarkordu ima učinak puke dosetke bez dublje konotativne vrednosti, i stvara utisak dubine tamo gde je zapravo nema. Konkretno, poglavlja sa pozajmljenim naslovima imaju repetitivnu strukturu radio-drama, utoliko što se bez izuzetka sastoje iz kratkih razgovora između dva junaka. Sećanje se, stoga, eksplicitno tematizuje kroz dijaloge likova. Utoliko je Živković "lagan" pisac, zahvalan za čitanje u prevozu ili na plaži, budući da ne iziskuje preteranu koncentraciju, predznanje ili ulaganje u "čitanje između redova": sve što je pisac imao da kaže, kazao je u samim redovima, kroz svoje likove. Njegova proza blaženo je lišena višeznačnosti ili, daleko bilo, ironije. To njoj, i pored svih literarnih aluzija i pokušaja očuđavanja, daje jednokratnu upotrebnu vrednost.U pokušaju da bude što "univerzalniji", Živković seče svaki mogući koren sa ovim (ili bilo kojim drugim) podnebljem, tako da njegovi likovi i ambijenti umesto u Srbiji iz ove, ili neke druge, paralelne stvarnosti, zapravo obitavaju u vazdušasto-bezličnom prostoru apstrahovanom od svake konkretnosti. Svedeni na tipove i funkcije, njegovi junaci su tek lutke od kartona u rukama autora, koji trbuhozborački suflira njihove replike ogoljene do nivoa suve razmene informacija, bez ikakve životnosti ili lepote po sebi. To Živkovićevo pisanje, možda, čini pogodnijim izvoznim artiklom, budući da ima vrlo malo onoga što bi moglo biti "izgubljeno u prevodu"; suvoparan i obezličen do krajnje apstraktnosti, njegov "stil" je lišen svakog soka i konkretnosti koji, inače, krase vrlo ruskog Bulgakova, vrlo argentinskog Borhesa...
Iako po sebi umereno zanimljive, crtice koje sačinjavaju prvi i najveći deo Amarkorda teško da se po svojim dometima suštinski razlikuju od zbirki priča "iz istog sveta" nekih SF pisaca, poput Asimova i njegovih varijacija na Tri zakona robotike u zbirkama kakve su Ja, robot i druge. Dakle, to su manje ili više uspele dosetke sa mlakim preokretom na kraju, koje će svežije delovati onima koji nisu čitali njihove bezbrojne varijacije u naučno-fantastičnoj obradi - dakle, čitaocima "ozbiljne" književnosti. Ma koliko to bilo suprotno Živkovićevim ambicijama, prvi deo njegove zbirke je ipak bliskiji Asimovu nego, recimo, Borhesu, čija bi se Opšta istorija beščašća mogla, površno gledano, prizvati kao daleki model - samo da bi smesta bila prepoznata kao beskrajno kompleksniji, multidimenzionalni mozaik jednog autora-čitaoca koji, za razliku od Živkovića, ne pati od snobovštine u izboru svoje literature, i koji je u posedu alhemijskog umeća da u suvo zlato preobrazi i tzv. "trivijalne" žanrove, što Živkoviću ipak ne polazi od ruke.
Čitalac će se uzalud probijati kroz minijature koje sačinjavaju prvi deo, očekujući da ukupna vrednost celine nekako prevaziđe ograničeno dejstvo delića, ali to se ne dešava, sem na najpovršnijem nivou, kroz prizivanje "živih knjiga" iz Bredberijevog Farenhajta 451 u poslednjoj crtici tog dela Amarkorda. Što nas dovodi do drugog dela, naslovljenog "Trg". "Poprište radnje drugog dela knjige," obaveštava nas uvek pouzdana zadnja korica, "jeste jedan prividno bezazleni gradski trg koji će postati žiža susticanja puteva četvoro protagonista u očajničkoj potrazi za lepotom." Avaj, ako zaronimo u konkretnost tog dela knjige, uvidećemo da je on dubiozno povezan sa prethodnim (budući da tema sećanja, koja dominira prvim delom, u drugome nije značajnije prisutna). Štaviše, mnogo jasnija veza sa prvim delom je u tome što je i drugi građen po načelu proizvoljnosti i površnih pokušaja zasenjivanja prostote, bez istinske supstance iza svoje začudne fasade. Naime, paralelnom montažom nam se prikazuju životi četiri sasvim obična lika koje povezuje potreba za lepotom. Tako, jedna kelnerica sanja o svetu sačinjenom od knjiga, slepi ulični svirač o bojama muzike, čuvar u muzeju o svetu od slika, a čistačica i blagajnica jednog art-bioskopa - o beskrajnoj orgiji umetničkih filmova. Deus ex machina im niotkuda ostavlja: "zaboravljenu" beležnicu kafanskoj knjigoljupki, "ostavljene" umetničke skice muzejskom slikoljupcu, "zaostali" DVD tetkici iz bioskopa i "udeljeni" muzički CD u šeširu slepca. Ti predmeti ih, iz nekog razloga, navode da ostave svoje poslove i pohrle na trg, gde odjednom vide svet kao biblioteku, odnosno galeriju slika, tj. neprestano treperenje muzike i (isključivo artističkih) filmova.
I to je sve. Ushićenje bez pokrića, ekstaza bez sadržaja, apoteoza bez zasluge: "očajnička potraga za lepotom" ovih likova završava se isforsiranim, usiljenim hepi-endom niotkuda, u kome slučaj obećava "dublji" smisao u naizgled kompromitovanim egzistencijama. Tako Živković (u pokušaju da preotme deo fanovske baze poznog Pavića?), svojom prozom obećava iskupljenje polunačitanim domaćicama, čistačicama, kelnericama i slepcima, koje će njegov Amarkord podsetiti na nešto što su možda, davno, u nekom drugom životu, čitali ili bar poželeli da pročitaju. I ovo prisećanje biće ključni element koji će Živkovićevom sasvim običnom mađioničarskom triku prodavanja magle u očima čitalačkog sveta podariti auru "magije". Da, sjećam se...

Piše: Dejan Ognjanović

22.06.07 NIN

Felinijevski naslov nove kratke knjige Zorana Živkovića valjan je utoliko što ističe egzistencijalnu važnost ljudskog sećanja kao objedinjujuću temu svih pripovednih jedinica svrstanih iza njega. Sve ostalo što bi moglo da asocira na verovatno najpoznatije ostvarenje slavnog Italijana (humor, sentiment, rat, represivna ideologija, začarani svet adolescencije) zapravo ostaje izvan domašaja ove univerzalistički intonirane proze. Tako se imenovanje celine ukazuje kao čin otkrivanja onog tradicijski raspoznatljivog viška značenja i sadržaja koji ovde odsustvuju iz same naracije, a to onda posredno upućuje na svojevrsni tematski manirizam Živkovićevog Amarkorda.

Isto načelo deluje i u pojedinačnim pričama ove knjige sklopljene mozaično-cikličnim postupkom, tako svojstvenim autoru Četvrtog kruga, Nemogućih priča i celog niza drugih, više u svetu nego kod nas čitanih i nagrađivanih ostvarenja. Čak i tamo gde je veza s naslovno imenovanim literarnim predlošcima nešto vidljivija (“Zločin i kazna”, “Mrtve duše”, “Čarobni breg”) Živković ipak više asocira nego što evocira, pre dotiče nego što priziva i zaista aktuelizuje tradiciju, gradeći svoje imaginativne kule od sećanja zapravo na lelujavoj podlozi čitalačke fame i književnog čuvenja. U završnoj priči ovog pripovednog dekaloga s provizornim romanesknim okvirom uveden je, doduše, još jedan, kod ovog pisca inače omiljen motiv “savršenog književnog pamćenja” kao obrasca za razumevanje sveta tzv. stvarnosti, pa se svojevrsni halo-efekat produženog i preinačenog čitalačkog iskustva uspostavlja kao sveobuhvatni interpretativni model, ništa manje primeren junacima nego samim uživaocima Živkovićeve knjige.

U tom smislu, Amarkord u stvari znači povratak sistematskom narativnom istraživanju uzajamnog delovanja knjiških i stvarnih svetova, oprobanom i proverenom u Vremenskim darovima (1997), Piscu (1998), Knjizi (1999), Biblioteci (2002) ili pak Čitateljki (2006). Za razliku, međutim, od Mosta (2006), nedavno ovenčanog Isidorinom nagradom, koji isto ili vrlo slično konstruktivno načelo ostvaruje smislotovornim usložnjavanjem i sugestijom tajnovitosti i nesaznatljivosti ljudske egzistencije, najnovija knjiga nadovezuje se na već raspoznatljiv živkovićevski manir pripovedanja na odabranu temu u maniru iscrpnog i disciplinovanog logičko-kombinatoričkog pribiranja privatnih otkrovenja o verovatnim i neverovatnim, ali zamislivim mogućnostima razumevanja i spoznavanja ljudskoga postojanja. Prikazujući te mogućnosti kao “simetrično” čitljive i rastumačive, uglavnom u futurističko-fantastičkom ključu, Zoran Živković čitaocu pri tome nudi estetsku eshatologiju svoje vrste, književnost koja uzima u obzir nova naučna saznanja i pridružuje ih “starom” idealu tzv. lepog života kao krajnjoj svrsi.

Završni deo knjige, u vidu zasebne pripovedne celine pod naslovom “Trg”, predstavlja priču o utopijskom ostvarenju tog ideala upravo u neizmernom prostoru umetnosti kao njegovom jedinom staništu. Osim toga što su, kao i u nekim prethodnim knjigama (Sedam dodira muzike; Skrivena kamera), u njenu “simetričnu” viziju stvarnosti uključene i druge umetnosti, mimo same književnosti (muzika, film, slikarstvo), ova priča zapravo na očekivan način zaokružuje Živkovićevo vežbanje stila i pripovednog manira, dajući mu, čini se, pečat trajnog autorskog opredeljenja. Stoga i neće biti sasvim pogrešno ako se Amarkord čita kao knjiga koja pre ponavlja i utvrđuje, nego što menja i iznutra preispituje spisateljski rukopis njenog pisca.

Piše: Tihomir Brajović

18.02.07 Danas

Iz knjige u knjigu, Zoran Živković vodi čitaoce kroz lavirint fantastičnih zgoda i nezgoda svojih junaka, sustanara njegovih neobično komponovanih romana-mozaika. Situacije u kojima se ti likovi zatiču u trenutku kad kreće radnja, naglo i dramatično usložnjavaju se raskošnim prizorima kamernih spektakla, koji počinju naizgled beznačajnim, fantastičkim "okidačem", vodeći neočekivanom raspletu. Da bi se, ne retko, pojedinačne žaoke svake od priča, piramidalno povezale u novi značenjski nivo. No, čak i kad ne bi bilo šireg književnog zahvata koji te fantastične scene međusobno spaja kao neku mrežu, one bi već i same za sebe predstavljale zanimljive, poetski bujne i nadrealno ubedljive larpurlartističke medaljončiće.
Najčešće, nismo u nedoumici oko toga da se sve to i ne dešava u stvarnom već u paralelnom, unutrašnjem svetu likova. Tako je i sa dve najnovije knjige ovog autora, kojeg svetska književna kritika odavno poredi sa najblistavijim stvaraocima tzv. magijskog realizma, Rušdijem, Bulgakovim, Borhesom, Izabelom Aljende (dok ga je domaća, najzad, udostojila najužom nominacijom za NIN-a!)...
I lanjski Živkovićev triptih Most, i upravo objavljen Amarkord, unose nove elemente u igrariju slagalice koju Živković neprestano zadeva u svojoj prozi. Most je tačka u kojoj se ukrštaju sudbine trojice pojedinaca, pokraj kamene ograde, pre ulaska u vodeni ambis , i njegove tri priče su tri varijacije istog rituala prelaska, iz postojanja u nepostojanje. Tragika kraja pada u zasenak pred blistavilom samog tog mitskog putovanja po nepoznatim kotama poznatog urbanog okruženja. Puta koji pomiče stereotipne granice dotadašnjeg života svakog od junaka, pružajući im, kao uvertiru pre finalne tačke, neočekivani uvid u onostrano: čovek koji na kraju običnog svakodnevnog obilaska grada sreće čoveka u svom mantilu, zapravo svog dvojnika, počinje da razmišlja o apsurdu situacije u kojoj se iznenada obreo i njenim implikacijama po njegovu sudbinu; gospođa Olga u priči naslovljenoj "Ešarpa" prati susetku Veru koja je, izgleda, vaskrsla iz mrtvih, do misterioznog pozorišta u kome se na sceni odvija performans gozbi i užitaka koji daju nove, kraljevske čari onom što je bila osnovna preokupacija u životu jedne ordinarne žene-domaćice, a različite groteskne situacije krišom posmatra i tinejdžerka, gospođica Anita, u priči "Patike", nakon što na ulici prepozna i počne kradomice da sledi mladića s crnom i belom patikom, na biciklu boje ciklame, svesna da je to njen sin kojeg će tek da rodi i tako zauvek menja perspektivu iz koje je navikla da sagledava sebe i život.
Takvo nadrealno uhođenje sebe samog, svojih skrivenih bogaza svesti i podsvesti, donekle je okosnica i Amarkorda. Živkovićev junak i ovde je usamljena violina (što da ne i oboa), voljno ili nevoljno izolovana jedinka s problemom. Samo je sada taj problem, ili zagonetka, ulovljen u zamku sećanja i njegovog brisanja. Ovde je ritualno putovanje, ili, ako ćete, metamorfoza kojoj je junak podvrgnut voljom svog pisca, svedena na vrlo složenu, kafkijansku potragu za identitetom, individualnim, ali i kolektivnim, koji jedino sećanje može da ponudi.
Bezimeni junak prvog dela Amarkorda (za razliku od nomen est omen definisanih junaka drugog dela), ujedno je i nekakav raskoljnjikovski slučaj, pod trajnom i neizlečivom amnezijom, i umetnik koji kroz slojeve zaborava traga za suštinom stvaranja i nadahnućem. Ali, iz svega toga može, a i ne mora, da sledi jednakost između umetnosti (moderne, otuđene, apstraktne) i njenog zločina - zaborava - nad onim što čini suštinu umetničke tradicije. Jer, na kraju krajeva, "Zaborav je nemoćan pred umetnošću", kaže u ključnom trenutku terapije nad junakom, njegov tajanstveni iscelitelj u belom mantilu. Samo što, ako ste pod amnezijom u jednom antiutopijskom "farenhajtovskom" svetu bez knjiga i duhovnosti, vi to ne možete znati.
Tako se ravan Živkovićeve fantastike, stilski i jezički sve izbrušenije i prečišćenije, definitivno i neumitno, iz knjige u knjigu, seli u domen umetničke imaginacije, kao jedine autentične alternative bukvalno i banalnoj svakodnevici.
Nije slučajno Živković deset poglavlja prvog dela Amarkorda nazvao po imenima najčuvenijih dela svetske književnosti, od Dostojevskog i Flobera, do Kundere ili Mana. U svakoj od tih deset simboličnih epizoda, junaku se pruža mogućnost da prihvati, po određenoj ceni, alternativu svom izgubljenom sećanju, odnosno životu. (Jer, šta je život ako ne zbir sećanja na sve što smo iskusili, videli, doživeli ili, ne manje bitno, pročitali i spoznali kroz knjige, film ili umetnost?) Tako mu jedan starinar nudi najintimnija tuđa sećanja, u zamenu za njegovo sopstveno, trgovački putnik veštačke uspomene, skrojene po meri kupca, neki drugi, pak, kratkotrajne uvide u mnoštva tuđih pamćenja, u relikte svesti najlistavijih književnih umova raznih epoha, i tako redom.
Barokna, sinestetička kulminacija tog antiprustovskog traganja odvija se u fontani na gradskom trgu (malo previše eksplicitno) u drugom delu pripovesti, kojem ne manjka karnevalsko blistavilo prethodnih Živkovićevih fantastičnih priča. U njoj reči, pokretne i nepokretne slike, milozvuci i svetlost ozaruju unutrašnje doživljaje slučajnih, malih ljudi s velikim, neostvarenim mogućnostima duše. U toj fontani, uz lajtmotivske zvuke oboe, kao da se i voda iz Mosta pretače u novi amarkordovski izvor, za svakog različit, šiven po njegovoj ličnoj estetskoj meri.

Bacite i vi koji novčić u njega, za sreću.

Vesna Roganović

09.02.07 Glas javnosti

Izdavačka kuća "Laguna" objavila je novi roman Zorana Živkovića "Amarkord", koji ima strukturu mozaika, sa poglavljima nazvanim po slavnim književnim delima kao što su "Zločin i kazna" Dostojevskog i "Čarobni breg" Tomasa Mana.

Sam roman je nazvan po jednom od najslavnijih ostvarenja filmske umetnosti - "Amarkordu" Federika Felinija, koji je u Srbiji imao alternativni naslov "Sećam se"."Sećanje, kao najosobenije i najprisnije čovekovo svojstvo stožerni je junak Amarkorda", saopštila je "Laguna". "Poglavlja donose deset prizora neobičnih pamćenja koja dovode junake u čudnovate, paradoksalne, često bezizlazne situacije, a poprište radnje drugog dela knjige je jedan prividno bezazlen gradski trg koji će postati žiža susticanja puteva četvoro protagonista u očajničkoj potrazi za lepotom".

Nazivi poglavlja su "Zločin i kazna", "Vašar taštine", "Velika očekivanja", "Sentimentalno vaspitanje", "Mrtve duše", "Izgubljene iluzije", "Jadnici", "Čarobni breg", "Knjige smeha i zaborava" i "Farenhajt 451", Živkovićev "Most" bio je u najužem izboru za NIN-ovu nagradu kritike za roman godine, a njegova "Knjiga" je nominovana za jedno od najprestižnijih evropskih literarnih priznanja - Međunarodnu dablinsku književnu nagradu IMPAK. Živković, dugogodišnji izdavač, jedini je pisac van anglosaksonskog govornog područja koji je dobio Svetsku nagradu za fantastiku. Taj uspeh je postigao sa kratkim romanom "Biblioteka".

M. M.