Aleja nezavisnosti

11.02.16 Vreme

Izvesna nagnjilost egzistencije – to je zapravo veltšmerc koji preplavljuje roman Aleja nezavisnosti Kšištofa Varge (prevela Milica Markić; Kornet, Beograd 2015), nama već dobro znanog poljskog romanopisca (mađarskih korena), koji je jedan od najzanimljivijih srednjoevropskih proznih glasova danas. Vidi se to iz odabranog citata, a čak je i poslednja rečenica romana sasvim primereno posvećena laganom i neumitnom skončanju sveta, pa ipak, teško da je Varga na-jednom u sebi otkrio teškog metafizičara; pre će biti da su njegovi junaci zaglavljeni u onom stadijumu postojanja u kojem, kako jedan od njih rezonuje, ima sve manje stvari koje činiš prvi put, a sve više onih koje činiš poslednji put. Što neminovno vodi ka izvesnim melanholičnim zaključcima i apokaliptičnim uopštavanjima... Mada je to na šta se ova priča odnosi manje visokobudžetni spektakl urušavanja vasione na glavu sirotog insana, a više jedna unutrašnja, dakle "mala apokalipsa", što bi rekao jedan drugi Poljak, Tadeuš Konvicki, jedan više onako intimni smak sveta. Može li, uostalom, biti drugačijih?

Kako god, Kristijan Apostat (obratiti pažnju na ovo i druga imena, osobito prezimena!) tip je od četrdesetak godina, rođen krajem šezdesetih, dete tvrdokornog i traumatičnog poljskog komunizma koje je odraslost dočekalo u svetu koji je počeo naglo da se menja; prisilno usidren u životnom ćorsokaku, ne usuđuje se da pogleda napred, u tzv. budućnost, jer u njoj ne vidi ništa dobro, a kada se osvrne u prošlost, vidi samo propuštene – ili nepostojeće? – prilike koje su ga dovele do sadašnjeg turobnog stanja propalog umetnika i nerealizovane art nade koja se izdržava od dizajnerskih tezgi, frustriranog usamljenika koji prekraćuje vreme i (u)zaludno suzbija besmisao izobilnim alkoholom i opsesivnim rukobludom, povremeno uzdišući za svojom izgubljenom ljubavi Kasjom Kaboten (prebeglom ka uspešnijem takmacu u paru celoživotnih prijatelja), za jednom od onih pomalo lucprdastih ženskih pojavica koje se roje negde po rubovima umetničkog ili uopšte "medijski zanimljivog" sveta, a život provode u stanju veštački izazvane preegzaltiranosti, to jest u hirovitom traganju za "pravom ljubavlju", koja – neizrečeno i neosvešćeno, ali podrazumevano – ima biti nedostižna, ne bi li potraga bila trajna.
Za Kristijana, odmah ću vam reći, zapravo nema nade: tek što roman počne, on će poginuti u avionu nad Atlantikom; kako se celog života panično bojao letenja, moglo bi se reći da je to nekovrsno samoostvarujuće proročanstvo, mada nikome od toga nije lakše. S druge, pak, strane, ni piscu ni čitaocu Kristijanovo izginuće neće mnogo smetati, jer će on svejedno biti s nama do kraja knjige...
Svojevrsni Apostatov egzistencijalni antipod je Jakub Fidelis, Kristijanov šulkolega i prijatelj iz mladosti; ako je Apostat slika i prilika zastoja i propasti, Fidelis je oličenje dobro užlebljenog i u sopstvenoj koži odlično raskomoćenog tipa koji zna šta hoće i kako to da dobije: plesač i zabavljač, estradna ikona tranzicione Poljske, lagodni imalac slave, novca, obožavalaca i osobito – obožavateljki... Lik kojem "sve polazi od ruke", a pri tome se ne zamlaćuje suvišnim dilemama i jalovim cepidlačenjima, nego uzima sve što mu život pruža... Hm, lepo, ali može li se tako izbeći onaj spomenuti "smak sveta", ili on ipak važi i za decu sreće, za dobitnike i drznike? Pogledajte sami, neće biti nezanimljivo!
Kšištof Varga napisao je knjigu duhovito i lucidno rezonersku (u tom smislu najsrodniju romanu Trunje, ranije objavljenom na srpskom), koja se može čitati i kaokatoličko ateistička "ateološka rasprava", i kao raspričani manifest famozne "krize srednjih godina" savremenog (srednjo)evropskog muškarca, i kao opora posveta Varšavi nekadašnjoj i sadašnjoj, i kao rasprava o smislu i limitima prijateljst(a)va i štošta još drugo, a svakako i kao minuciozna "studija slučaja" svekolikih transformacija Poljske i Poljaka u poslednjih nekoliko decenija, a u kojoj i mi iz ovih krajeva možemo prepoznati štošta blisko. Samo što "mi" ovakvih pisaca baš i nemamo, ne što niko ne bi umeo ovako, nego zato što oni koji bi mogli, iz ovih ili onih razloga neće da čeprkaju po jedva zaraslim krastama nekolikih generacija: radije ćemo se baviti jalovim istoricizmom (bilo kojeg "ideološkog" predznaka) ili nekim drugim oblikom kurentnog drndanja vune. Pa dobro, može i tako, mada nije jasno zašto i čemu. Kako god, priča Aleje nezavisnosti i te kako je važna i u kontekstu komplementarnih balkanskih adresa, aleja, bulevara ili sokaka, kako god.


teofil pančić