17.05.07
Zbog mene su pisali domaće zadatke
Dušan Gojkov
Rodjen 1965, na Dorćolu (Beograd). Pripovedač, romansijer, esejista, novinar, radiofonski reditelj. Školovao se u Beogradu, Londonu i Parzu.
Napisao i režirao nešto više od pedeset originalnih drama i radiofonskih eseja, a dramatizovao za radio i režirao nešto manje od dve stotine proznih i poetskih dela domaćih i stranih autora. Prevođen na nekoliko jezika.
Grand Hotel, kratke priče , bibliofilsko izdanje 1993, dva izdanja 1994; Slepi putnik, roman , 1994; Evropa pleše, radiofonski eseji , 1995, 1996; Fotografije glasova, dokumentarno-dramski radiofonski eseji, 1997; Utuljena baština, dokumentarno-dramski radiofonski eseji, 1997; Une nuit (un jour) d"une vie, izabrani eseji , 1997; Passager clandestine, roman , 1998; Opšta mesta - jedan paraliterarni herbarijum, roman, 1998. Album fotografija 1991 - 1993., roman , 2003. Laka, crna zemlja, duodrama (sa Zrinkom Dabelić), 2005; Pisanje po vodi, roman (sa Elfridom Matuč Mahulja), 2006.
Osnivač i glavni i odgovorni urednik Balkanskog književnog glasnika.
Gospodine Gojkov, šta trenutno čitate?
Već godinu i po dana, razumljivo, prevashodno čitam priloge koji stižu za Balkanski književni glasnik . Nije to obično čitanje, već "čitanje u toku desetak radnih sati", sa olovkom za lekturu u ruci, što je prilično iscrpljujuća stvar, moram priznati. Naime, u našu redakciju stižu i divni tekstovi, ali, da budem iskren, devedeset pet odsto onoga što se svakog jutra nađe na mom stolu ne valja ništa.
Kako sam po prirodi neobično blesava osoba, kad se umorim, ustanem od stola, pređem u drugu sobu - i ponovo čitam, ali sad "za svoju dušu". (Verovatno bi bilo bolje da idem na pecanje, u operu, pozorište, ili čak u kafanu sa prijateljima, ali...)
Pokraj mene je trenutno nekoliko knjiga: tri fantastične jezičke oluje - The Black Book Lorensa Darela, Finnegans Wake Džejmsa Džojsa i Cahiers V Pola Valerija. One su mi "početni materijal" za esej o jeziku u savremenoj kratkoj prozi, koji trenutno pišem kao neku vrstu "odgovora" na čuveni Frostov tekst o jezičkim pravilima u poeziji.
Ma koliko to šašavo zvučalo, pored mog uzglavlja su i Herodot, Vergilije i Seneka: to je literatura rezervisana za moje "penzionerske časove". Kako godine prolaze, sve više nalazim utehu u mirnim, porodičnim večerima, čaju, operskoj muzici i pučkoškolskom i srednjoškolskom štivu.
Prvo, ovih dana ponovo čitam stara, i "prorađujem" nova dela Zorana Živkovića, najboljeg, i u inostranstvu najčitanijeg srpskog pisca; čitam i 33 šansone Žorža Brasensa u izuzetnom prevodu Živojina Kara-Pešića. Iz Slovenije su mi stigli paketi novoobjavljenih knjiga Franje Frančića, iz Hrvatske Nasmijati psa Olje Savičević-Ivančević, Enciklopedija očaja Radeta Jarka i nova Jergovićeva knjiga, iz Bosne nova knjiga Gorana Samardžića, iz Makedonije Pesočen Časovnik Igora Isakovskog. To su sve fantastično dobre knjige, i iskreno se nadam da će od ove "gomile dobre literature" BKG i objaviti ponešto.
Tu su i Atlantida Danijele Kambasković Sawers, Oko nule Ane Ristović, te izuzetan izbor poezije Raše Livade - Pesme , Valjarevićev Komo, Male lampe u tamnini Bate Milanovića i Kapilarne pojave Enesa Halilovića. Sve su to, definitivno, knjige koje su obeležile 2006. godinu, iako nisu dobile "značajne književne nagrade". Te, "značajne", kako izgleda, dobijaju sasušeni i sparoženi pisci koje niko ozbiljan ne čita. Bar ne više.
Čast izuzecima, jasno: upravo su tri stalna saradnika BKG - Jovica Aćin, Marko Vidojković i Bratislav Milanović pokupili najveće nagrade u našoj zemlji. Osim jedne. A i nju će neki od BKG autora "zdipiti" sledeće godine.
Da li se slažete sa mišlju Vladimira Burića "vreme čitanja stihova, to je vreme njihovog pisanja"?
Apsolutno. Jedno bez drugog ne ide. Osim, u izuzetnim situacijama: ako se radi o Majakovskom, recimo.
Da li se sećate Vašeg prvog napora da budete pisac? Da li su to bili stihovi, proza? Šta danas mislite o Vašem prvom zapisu?
Imao sam sreće: u osnovnoj školi mi je srpskohrvatski jezik i književnost predavala jedna divna profesorka, Biljana Gvozdić. Inače, to je jedina nastavnica koje se sećam. I rado je se sećam. Ona je nekako "nanjušila" da bi trebalo da se bavim pisanjem, i bukvalno me je gurnula u literaturu. Usmeravala me je - šta da čitam, učila kako da čitam, kako da se bavim analizom... Zbog mene je čitav razred je morao da piše domaći zadatak svakog bogovetnog dana - pet puta nedeljno (grozno su me mrzeli). Čas bi počinjao čitanjem mog zadatka, nastavljao se profesorkinom leksičkom i stilskom analizom mog rada, i tek onda bi prelazili na uobičajeno gradivo.
Još dve godine pre osnovne škole, 1970. sam počeo da vodim svakodnevnu emisiju Radio Beograda I - Dobro jutro, deco . Od čika Bate Miladinovića koji je vodio Dramski studio Radija redovno sam dobijao zadatke - koju dramu da pročitam pre nego što odem u pozorište ili u Jugoslovensku Kinoteku. Od njega sam dobijao i knjige i karte za pozorište ili bioskop, pa su roditelji morali da me vode, redovno, bar tri puta nedeljno. Moja dužnost je bila da sutradan donesem izveštaj o predstavi ili filmu, makar na jednoj stranici.
Kasnije me je urednica jutarnjeg programa Radio Beograda, takođe pokojna Branka Milošević učila kako se piše vest. "Ko, šta, gde, kad, kako" . Ne i "zašto" . "Zašto" je već komentar - a to piše samo glavni i odgovorni urednik. Brzo, kratko, jasno. I, uvek pročitaj ponovo, pa skrati još više, ako može. Osamnaest redova iskucanih na pisaćoj mašini su jedan minut radijskog vremena, a radijsko vreme je skupo. Dakle, skraćuj. Skraćuj. Skraćuj.
Tako je nastala i moja knjiga vrlo kratkih priča Grand hotel . Naime, sedeći u Kamenoj sali Radio Beograda, opkladio sam se sa prijateljem da je moguće za kratko vreme napisati tridesetak kratkih priča, makar one bile i eksperimentalnog tipa.
Za sat i po napisao sam sve priče koje se danas nalaze u ovoj knjizi, i dobio bocu kutjevačkog Klikuna crnog , fantastičnog vina koje je čak i tada, 1984, bilo teško pronaći.
Iskreno, u ovom momentu ne bih imao hrabrosti da napišem takvu knjigu. Zapravo, iako dan-danas ne razumem zbog čega, Grand hotel je moja najprodavanija knjiga i, u isto vreme, jedina knjiga od koje nikad nisam zaradio ni dinara. Trenutno može da se pronađe samo u ponekim bibliotekama i šestom broju Balkanskog književnog glasnika za 2006, Sveska 7 , u elektronskoj verziji .
Dugo godina ste u novinarstvu; recite čitaocima Eckermann-a da li Vam je to stresno zanimanje smetalo ili pomoglo u pisanju? Šta su pozitivne, a šta negativne strane odnosa novinarstva i književnosti u jednom licu?
Novinarstvo uči radnim navikama. Pisanje je voljna prisilna radnja . Nema bežanja. Hoćeš platu? Petnaest hiljada reči dnevno. Pa ti vidi: ili radi, ili menjaj profesiju. Koje, bre, muze?
Novinarstvo je, nekad, učilo pisca i jeziku. Zna se da su Radio Beograd i "Politika" - dve kuće u kojima sam radio dvadeset tri godine bile dva najčvršća bastiona kristalno čistog jezika. Potom, te dve kuće su, uz Televiziju Beograd, postale bastioni nečeg drugog - ali, to je već druga priča. Žalosna. I dosadna, ako mene pitate.
Novinarstvo je prilično gadan posao, moram priznati. Naročito kod nas. Da sam mlađi, i sa ovom pameću... ne bi mi palo na pamet da se njime bavim.
Izveštavali ste iz mnogih ratova. Šta ste naučili u tim ratovima?
Za sedamnaest ratova, koliko sam u životu video (ne računajući naše, balkanske) naučio sam samo jednu stvar: ljudi su uvek ljudi. Dobar čovek će ostati dobar i postati bolji, čak i u najgoroj mogućoj situaciji, a loš će postati još gori. Rat je ekstrem u ljudskoj komunikaciji. Kriterijumi se pomeraju, nagore, nadole, u stranu... Tad dolazi do izražaja sve što se ranije samo naziralo.
U ratu - kao i u nekoj tužnoj i hladnoj hotelskoj sobi - čovek shvati koliko malo mu je za život potrebno.
U jednoj Vašoj biografiji piše da ste i kuvar. Gde ste i od koga naučili da kuvate i koliko to Vaše znanje danas ceni Vaša supruga?
Pa to je, zapravo, moje pravo zanimanje. Moj poziv. Chef. U sedamnaestoj godini našao sam se u Londonu, i da bih se izdržavao i plaćao školovanje, morao sam da radim nešto. Pronašao sam restoran La Cloche u Kilburnu - tražili su pomoćnog radnika - i dopalo mi se. Veoma. Naravno, počeo sam od sitnih stvari, seckanja luka, ljuštenja krompira, pripreme salata i predjela... Šef kuhinje je bio Jose Sorriano, Španac iz Barselone. On je u meni prepoznao "talenat" i na njegovu preporuku, nakon nekoliko godina primljen sam na parisku C.b. akademiju.
Iako se radi o dve, po mediju kojim se bave, različite umetnosti, kuvanje nije mnogo različito od pisanja. I u jednom i u drugom poslu zanat se mora se vrlo dobro poznavati, da bi pravila mogla da se krše.
Naše radio-televizijske i novinske kuće nikad nisu dovoljno plaćale svoje strane izveštače, tako da sam, silom prilika, kuvao u francuskim restoranima na skoro svim kontinentima. Najlepše uspomene na dobre restorane nosim iz Pariza, Londona, Njujorka, Kaira, Füssena u Bavarskim Alpima, Soluna...
Svi moji prijatelji znaju za ovu strast, i sa putovanja mi donose kuvare i knjige recepata. Mislim da imam jednu od najboljih zbirki u Beogradu, možda samo Hotelijerska škola na Košutnjaku ima veću.
Iako sam u poslednje vreme prilično debeljušan (vidi sliku), ja zapravo ne jedem mnogo. Svestan sam da ne bih mogao više da ni radim u restoranu: ne verujem da bih izdržao da stojim osam ili deset sati za šporetom. Kuvanje je za mene danas "kreativni odmor" od posla koji radim.
Moja porodica i prijatelji su već navikli na kulinarske eksperimente, i, mogu reći da se pokatkad i naljutim ako moju kuhinju prihvataju zdravo za gotovo. Starija ćerka mi je jednom, kad je dobila pohovanu šniclu, krompir pire i salatu u tanjiru, rekla "Pa šta je ovo, pobogu? Pa ovo čak i moja mama ume da napravi"!
Danas jedem malo, najčešće mediteransku ili orijentalnu hranu - to su najstarije i najproverenije kuhinje, ali, bogami, ponekad izvučem i Patin kuvar iz police. Trenutno isprobavam krčke specijalitete, iz knjige Jela otoka Krka koju sam dobio od Elfride Matuč Mahulja, koautorke Pisanja po vodi i kourednice Balkanskog književnog glasnika.
Šta je osnovni cilj osnivanja Balkanskog književnog glasnika ? Opišite nam rad i ulaganje energije, isplativost, uticaj, sticanje novih veza, povezivanje medju kulturima i poetikama. Šta časopis donosi piscu? A šta odnosi?
Balkanski književni glasnik je bio nužnost. Predugo smo zanemarivali ono što se radi sa druge strane tarabe, bili sebi dovoljni i išli u krajnosti: proglašavali smo za "nacionalne veličine" nepismene pisce, kompozitore i muzičare bez sluha, slepe ili bar ćorave slikare...
Ovo nije šala. Da su "nacionalni pisci" nepismeni - to se vidi iz svega što su napisali. Da su muzičari ili bez sluha, ili potpuno gluvi - uključite bilo koju komercijalnu stanicu, sve će vam biti jasno. Pre desetak godina jednu izložbu savremene umetnosti u Beogradu priredio je potpuno slep čovek. Izabrao je slikare, verovatno, opipom njihovih radova.
Danas poeziju pišu ljudi koji poeziju nit" razumeju, nit" čitaju. Prozu pišu domaćice i propali političari - na nivou srednje žalosnih pismenih zadataka iz petog razreda osnovne škole. To je, dakle, ono što nam se nudi. To je literatura.
Ili tako samo izgleda?
E, hoćeš vraga.
Neophodno je bilo oformiti bar jednu instituciju koja će prepoznati, pod svoju zaštitu staviti kvalitet i nuditi ga svima, bez razlike.
Balkanski književni glasnik je za samo godinu dana postao referentno glasilo. Zašto? Zato što, kako nam kažu, naši ljudi vole samo šund i kič? Neće biti.
Ne kažem da ponuda ne postoji, već da je do sad bila skoro neprimetna; dobrih i značajnih književnih časopisa, bogu hvala, ima: tu su Knjigomat, Pismo, Književni list, Književni magazin, Beogradski književni magazin, Zarez, Vijenac, Letopis MS, zagrebačka i beogradska Poezija, RE, sarajevski Književni žurnal, Gradina, Sarajevske sveske, Povelja, Koraci, Metafora, Knjiški moljac, Treći trg... Ima toga dosta, ali BKG trenutno jedini objavljuje kvalitetne tekstove pisaca sa čitavog Balkana.
I, što je još važnije, svi ovi navedeni časopisi, bilo da su u štampanoj ili elektronskoj formi, zajedno, nemaju "tiraž" kao BKG, a bogami, ni toliko autora u svakom broju.
Želeli smo - a to smo i postigli - da piscima bude čast da budu objavljeni u BKG. Jedan autor mi je čak iskreno kazao da se više radovao svojem tekstu u Glasniku nego kad je objavljivao u Paris Rewiew.
Druga je priča šta književne koterije i klanovi, u Beogradu, Zagrebu, Skopju, Sofiji, Sarajevu... misle o Balkanskom književnom glasniku . Iskreno, mene to i ne zanima. Oni i nisu naša ciljna grupa. Ipak, priznajem, povremeno je zabavno čuti tračeve književnih čaršija o Glasniku , redakciji, ili o meni lično (koliko puta sam se ženio, koliko vanbračne a koliko "priznate" dece imam, koliko viskija, a koliko vina popijem u toku dana, koliko palačinaka mogu da pojedem odjednom, u koju tačno rupu sam onomad upao na nekoj beogradskoj ili zagrebačkoj ulici, kojem piscu sam razbio njušku u kafani, sa čijom suprugom su me uhvatili u Vrnjačkoj banji, čiju ženu sam pipkao pod stolom za vreme žive radio emisije, koliko ljubavnica izdržavam...). Crnjanski je takav svet zvao "književne bubašvabe".
BKG, kako izgleda, predstavlja opasnost.
I dobro je da je tako.
To nam je i bio cilj.
Ponavljam: ne mogu više o literaturi raspravljati ljudi koji niti pišu, niti čitaju. Nije dovoljno samo imati člansku kartu nekog književničkog udruženja (a do toga se danas dolazi lako) da bi čovek bio pisac, ili kritičar. Na tome treba i raditi.
Uostalom, 150.000 ljudi - pravih čitalaca - koji, sad već regularno, svakog meseca poseti našu stranicu www.glasnik.org valjda ne greši. Čitaoci traže kvalitet. Glasnik im to i daje.
Recite nam nešto o Balkanskom književnom društvu? O planovima i mogućnostima tog društva?
Balkansko književno društvo, kao osnivač Balkanskog književnog glasnika će, uz pomoć, prvenstveno Interart društva Nevena Mehinagića, i kolega iz Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Slovenije, Makedonije, Crne Gore, Turske, Grčke, Bugarske i Rumunije uskoro osnovati svoje podružnice u svim ovim zemljama. Na tome se već ozbiljno radi - počeli smo sa Hrvatskom, BiH, Bugarskom, Turskom i Makedonijom. Pokušaćemo da napravimo jedinstvenu bazu podataka svih balkanskih pisaca. Naglašavam: profesionalnih pisaca sa Balkana. U BKD će biti pozivani samo kvalitetni pisci koji žele da komuniciraju sa ostatkom sveta, a ne oni koji zamozadovoljno sede ušuškani u svojim nacionalnim ljušturicama i sinekuricama. Od ove, 2007. godine izdavaćemo i knjige, po jednu mesečno, uz pomoć g. Nevena Mehinagića i Interart društva. Da li će BKD biti u mogućnosti da počne sa izdavanjem štampane verzije Glasnika , videćemo. Nadam se da hoće.
Kako gledate na odnos Ministarstva za kulturu Republike Srbije prema časopisima u Srbiji? Da li je taj odnos dobar, ili nešto treba menjati? Ima li izgleda da se nešto i promeni? Da li je novac koji se donira časopisima glavna merna jedinica kvaliteta tog odnosa?
Otvoreno: ja nikakav odnos sa Ministarstvom nemam. Ni ja, ni Balkanski književni glasnik . Ni od njih, niti od bilo koga nismo dobili ni dinar, ni suvu šljivu, ni mokru kiflu. Ponosimo se beogradskim Sajmom knjiga: taj vašar svake godine, za sedam dana poseti isto toliko ljudi koliko mesečno čita Glasnik - 150.000, i to iz okruženja i čitavog sveta. Gde ćeš naći bolju reklamu za srpsku kulturu i književnost i za balkansku literaturu od kvalitetnog "brenda" koji se zove BKG ?
Pre neki dan mi u Zagrebu rekoše da sam urednik najvećeg i najčitanijeg hrvatskog književnog časopisa. Pa i jesam. I srpskog, i hrvatskog, i bugarskog... Ne zaboravite: BKG jeste nastao u Beogradu, ali je međunarodni poduhvat.
Elektronski Glasnik neće prestati da izlazi zbog toga što nema novca. Možda će put do štampanog izdanja biti duži nego što smo očekivali, ali, štampanog Glasnika će biti, pre ili kasnije. Uveren sam da će, pre ili docnije, neko prepoznati kvalitet i znanje koje već imamo, i želeti da uloži novac "u proizvodnju".
Počeli smo čitanjem, a šta trenutno pišete?
Na žalost, skoro ništa. Od rada na uređivanju Balkanskog književnog glasnika jednostavno ne stižem: to je zaista "puno radno vreme" - bojim se da za ovih godinu dana koliko BKG postoji, osim redovnih novinarskih tekstova koji su unapred naručeni nisam napisao ništa smisleno. Evo, čak ni za ovaj intervju, kao što znate, dugo nisam imao vremena. Sad, zbog prinove u kući (divne, plavooke i crnokose devojčice po imenu Tia Gojkov), pravim jednu pauzu ( Glasnik je nastavila da uređuje Elfrida Matuč Mahulja uz pomoć uređivačkog kolegijuma), pa ću, iako iskreno sumnjam u to, možda pronaći vremena da sredim zbirku poezije Tužne šansone koja već dugo čeka u fijoci pisaćeg stola. Nikad nisam sebe posmatrao kao pesnika; ipak, reakcije na nekoliko objavljenih pesama iz ove zbirke su bile takve da sam rešio da ipak izdam tih tridesetak majušnih tekstova. Toliko sam u životu i napisao pesama, ne više.
Čeka me i jedna knjiga eseja o hedonizmu koju bi valjalo doraditi, tv drama koju bi trebalo dovršiti, novo izdanje knjige recepata za neženje Od ničega nešto valja dopuniti i popraviti... A, već neko vreme mi u stomaku kucka novi roman, ali, to pilence se neće tako brzo ispiliti.
Ima posla. Ima i volje. Samo vremena, i zdravlja, nema.
Sa Elfridom Matuč - Mahulja dobili ste međunarodnu nagradu Istok-Zapad za najbolji roman 2006.
Da, taj roman, " Pisanje po vodi" je knjiga koja me je dugo mučila. Počeo sam da je pišem još 1998, u Parizu, kao naručen tekst za jedan francuski književni časopis. Ubrzo sam shvatio da taj tekst ne vodi nikud, sakrio ga u najdublju ladicu, i na brzinu nadrljao nešto drugo za Francuze.
Taj mali svežanj hartije, pisane francuskom pisaćom mašinom, bez naših dijakritičkih znakova, me je dugo pratio, gde god da sam putovao. Pre dve godine pronašla ga je moja šesta žena i naterala me je da ga sredim. Naravno, izglancao sam ga do neprepoznatljivosti - i tu se zaglavio. Ništa to nije valjalo, objektivno. I, nije bilo za objavljivanje. Onda me je ponovo naterala prošle godine moja sadašnja žena da ga izvučem napolje, malo preradim, dovršim... Ništa. Apsolutno ništa. Bez duše.
A tada se u mom životu desio kosmički fenomen po imenu Elfrida Matuč Mahulja. Njoj me je privukla poezija (kao što znate, slab sam na pesništvo). A ona je veliki pesnik hrvatskog jezika. Nakon nekog vremena dopisivanja, internet prijateljstva, i, potom, zajedničkog rada na uređivanju Balkanskog književnog glasnika , poslao sam joj tekst " Pisanja po vodi" , sa molbom: ""Ne znam šta da radim sa ovim tekstom, da li da ga bacam, spaljujem... Ido, molim te, dodaj samo žensku stranu ovim razmišljanjima - otprilike tamo gde sam ti označio crvenim - da vidimo da li će se išta pozitivno desiti.""
I ispala je neverovatna knjiga. Čak i meni neverovatna, iako sam, u suštini, veoma uobražena osoba. Ida je odmah shvatila i osetila šta bi i Sofija i Lenka (junakinje u knjizi) valjalo da izgovaraju ili ne izgovaraju, šta da osećaju ili ne osećaju, kako da se ponašaju ili ne ponašaju prema Lazaru (junak knjige)... Sve je, odjednom, leglo na svoje mesto. Odjednom su se sve kockice, sve tesserae tog mozaika uklopile u nečijim proviđenjem već predviđena mesta. I to sve deluje toliko autentično, realno, da su nas veoma ozbiljni ljudi - bolje da ne govorim koji - pitali da li se radi o stvarnim događajima. Da ne verujete, Narodna biblioteka Srbije je u podatke o autorima čak uvrstila "priređivača" romana - Lenku Zoé - inače, nepostojeću osobu, glavni ženski lik iz knjige.
Iako je ova knjiga pisana u tri "govora" našeg jezika (književni srpski - beogradski idiom, književni hrvatski - primorski idiom, krčki čakavski), ona nema nacionalnu, versku, rasnu, itd. notu, već govori samo o ljubavi. A ""samo"" o ljubavi može biti veoma mnogo.
Elfrida i ja se zapravo nismo videli uživo sve do dodele nagrade "Istok - Zapad" za najbolji roman, tako da je situacija na dodeli bila čak na ivici smešnog skandala: naime, nakon govora Saše Jelenkovića, Tihomira Brajovića i Gojka Božovića o knjizi, valjalo je da i autori kažu ponešto. Ja sam ustao i kazao: "Nemam pojma o čemu vi pričate. Kakvo pisanje "u četiri ruke"? Ja ovu ženu vidim prvi put u životu." Svi su se malo trgli, a potom smo Elfrida i ja objasnili da je knjiga stvarno pisana isključivo preko elektronske pošte i povremenih telefonskih razgovora, i da se nas dvoje zaista ranije nismo poznavali.
Docnije su mi Tihomir i Gojko kazali da su, znajući moj "tzv. postmoderni" smisao za humor, mislili da sam Elfridu Matuč Mahulja izmislio: zapanjili su se kad su videli da ona stvarno postoji. Gojko čak reče u šali - "ni to, što sad gledam u nju, nije pravi dokaz!"
Prvi, ćirilični tiraž je iscrpljen. BKG će uskoro objaviti latinično izdanje ove knjige. Knjige u izdanju BKG ne morate tražiti po knjižarama, moći će da se naruče samo preko interneta, sa naših stranica. Shvatili smo da je naručivanje preko pošte najbolje i najjednostavnije rešenje: nemamo problema sa magacinima, knjižarima, rabatima, maržama, carinama...
Uz "Pisanje po vodi", u prvom kolu nove edicije BKG pojaviće se i knjige Radeta Jarka, Eduarda Prangera, Alejandre Pizarnik, Danijele Kambasković Sawers, Milana Fošnera, Dragane Nikolić, Janka Polića Kamova, Nebojše Ćosića, Franje Frančića u prevodu Ane Ristović... Možda ćemo objaviti i poneku knjigu koje već dugo nema u knjižarama - kao moj "Grand hotel", recimo - ako bude interesovanja i za takva dela.
Da se kojim slučajem sretnu Grigorije Melehov, niko iz Šolohova, i Malkijades, niko iz Markesa, o čemu bi pričali?
Da li bi uopšte pričali? Mudrost ne traži razgovor. Verovatno bi samo ćutali na nekoj terasi, uz čašu vina, ili dobrog čaja, i gledali zalazak sunca.
Hajde da zamislimo ovu situaciju: desi se neka kataklizma i na celoj planeti preživi nekoliko dece od dve godine i ostane samo jedna knjiga. Ta deca rode neke potomke čiji potomci hiljadama godina kasnije formiraju jezik i pismo, a potom otkriju tu knjigu i dešifruju njeno pismo, prevedu je na svoj jezik. Ako bi ta knjiga koja je preživela kataklizmu bila neka od Vaših knjiga, šta mislite, kako bi ti ljudi Vas zamišljali i kako bi zamišljali sadašnji svet? Da li je svet Vaših knjiga slika ovog sveta ili je to slika koju želite da date svetu?
Iskreno, ne mislim da bi od bilo koje moje knjige neka hipotetična buduća civilizacija profitirala. Moje knjige su isečci iz ovog života, kockice iščupane iz mozaika koje možete tumačiti i vraćati na pravo mesto samo ukoliko znate kako čitav mozaik izgleda.
To je jedno veoma osetljivo pitanje. Uostalom, u nekakav "novi Nojev kovčeg", držim, ne bi valjalo staviti većinu literature na kojoj počiva ovo društvo. Naša civilizacija je prilično odvratna stvar: zasniva se na krvi, ubistvima, pljačkanjima, silovanjima, porobljavanju... Čemu bi dobrom nekog "novog čoveka" - ili svemirca - mogle da nauče Mahabharata, Ilijada, Stari i Novi Zavet, Kuran, Mormonova knjiga, Beovulf, Tolstoj, Džojs ili naše epske narodne pesme? Lirske? Hasanaginica? Sačuvaj bože. Prilično gadan balast za nekoga ko tek počinje da stvara društvo, priznaćete.
Ljudsko društvo, sa svojim mehanizmima i zakonitostima nije bogomdani sistem. Čovek ga je stvorio. I loše je uradio. Što sam stariji, sve sam više zgađen.
Generacijama koje dolaze nakon nas trebalo bi ostaviti samo ljubavnu poeziju. To je jedino dobro koje smo stvorili.
I, možda bi tom "novom" društvu koristile logaritamske tablice. Praktikum medicine. Udžbenik geometrije. Partitura Mocartove Die Zauberflöte, ali bez Šikanederovog libreta. Vaše dete i vi - priručnik za roditelje. Monografija o Botičelijevom ili Moneovom slikarstvu. Jedna dobra knjiga recepata.
Ostaviti nešto više - verujem da bi bilo opasno.
Sve bi počelo od početka.
Razgovor vodio Jahja Ferhatović
