31.10.12
Dva lika Alberta Ajnštajna
Mišel Zekhajm
Poznati naučnik se nije proslavio kao otac, kaže Mišel Zekhajm, autorka knjige o Ajnštajnovoj kćerki Lizerl, koja je objavljena i na srpskom
Na Sajmu knjiga gostovala je i Mišel Zekhajm, autorka knjige „Ajnštajnova kći - potraga za Lizerl”, koju je objavila kuća „Admiral buks” iz Beograda. Lizerlina sudbina, viđena iz njenog ugla, kao svojevrsna nerešena jednačina baca senku na legendu o slavnom naučniku, a iznoseći na videlo Ajnštajnove mane, i oni čija genijalnost prevazilazi sve granice, postaju nam bliži, napisano je u „Tajmu” povodom ove knjige.
Slikarka iz Njujorka Mišel Zekhajm dogovorila se sa prevodiocem Goranom Skrobonjom da ne otkriva sudbinu Ajnštajnove kćerke, već da ostavi čitaocima da taj ekskluzivitet sami saznaju.
- Čitala sam članak u „Njujork tajmsu” o ljubavnim pismima Alberta Ajnštajna i Mileve Marić, u kojima se pominje i njihova vanbračna ćerka o kojoj se malo toga zna. Pitala sam se kakva bi ona bila i počela da istražujem. Ajnštajn je imao i dvojicu sinova, a njegova supruga se mnogih stvari odricala zarad svog muža. Milevini prijatelji štitili su svoju prijateljicu i čuvali tajnu o njenoj devojčici. Iz njenih pisama koje su dobijali, istrgli bi stranice o Lizerl, kako o tome ne bi ostali pisani tragovi. Išla sam u Nemačku, jer su neke od tamošnjih žena mogle biti Lizerl, istraživala u Mađarskoj i Austriji - kaže Mišel Zekhajm, dodajući da je koristila brojne izvore i literaturu, razgovarala i sa književnicom Vidom Ognjenović, koja je napisala knjigu o Milevi Ajnštajn, potom sa bakom kompozitorke Ivane Stefanović, koja je bila prijateljica sa Milevom. Ima mnogo njenih pisama, a razgovarala je i sa porodicom Dokmanović iz Sremskih Karlovaca, i ostalim svedocima tog vremena.
Ona dodaje da naučnici u Americi ne gledaju blagonaklono na njenu knjigu, s obzirom na to da je otkrila da cenjeni naučnik nije bio baš sjajna osoba.
- Ajnštajn je veliki naučnik ali veoma loš otac. Nije bio blag ni prema unucima, ni prema obema ženama. Knjiga razobličava mit zvani Ajnštajn. Tužna priča za nekog tako uspešnog - kaže autorka knjige.
Prevodilac Goran Skrobonja podseća da je Ajnštajn bio Nemački Jevrejin, dok je Mileva bila Srpkinja iz krajeva pod austrougarskom vlašću.
- Između njihove dve familije postojala je netrpeljivost, Ajnštajnovi su bili protiv te veze, i kasnije braka, dok su Marićevi sumnjičavo gledali na nekog studenta iz belog sveta, ne znajući da će postati najveći genije 20. veka. Međutim, par se nije obazirao na njihove reči - provode kratak period na jezeru Komo, u Italiji, Mileva nakon toga rađa dete u Srbiji, što su oboje krili, budući da je u to doba i sam pomen vanbračnog deteta bio sramotan - kaže Skrobonja, i dodaje da tada nastaje misterija šta se dogodilo sa devojčicom. Tragovi koji su mogli da dovedu do tog odgovora, nestali su u vihoru istorije i rata.
- Mišel Zekhajm tri puta je dolazila u Srbiju tokom devedesetih godina i razgovarala sa ljudima koju su mogli imati nešto od dokumentacije koja bi ukazivala na sudbinu Lizerl. Išla je tragom svake priče, istraživala ima li Ajnštajnova kćerka potomke, da li se neki „mali Ajnštajni” šetaju sada među nama... Bilo je raznih teorija, po jednoj teoriji devojčica je data na usvajanje, posle čega je otišla u manastir, druga teorija kaže da se pedesetih godina 20. veka pojavila glumica Greta Markštajn, koja se Ajnštajnovim kolegama na Oksfordu predstavljala da je njegova kći. Knjiga zapravo otkriva mračni detalj iz života dve porodice, i baca drugačije svetlo na ljudski lik naučnika koji nije hteo da vidi svoju kćerku, iako je u više navrata dolazio kod Marića u Srbiju - kaže Goran Skrobonja.
Drugi nivo knjige, ukazuje naš sagovornik, svedoči o dolasku jedne Amerikanke u Srbiju za vreme sankcija, opterećene raznim predrasudama iz medija, sa koje, sloj po sloj, nestaje osećaj suzdržanosti i straha, i koja u našoj zemlji stiče prijatelje.
- Dirljiv je bio njen susret pre nekoliko dana na promociji knjige u Sremskim Karlovcima gde se srela sa Slavicom Dokmanović, koja je takođe jedan od likova u ovoj knjizi - kaže prevodilac.
Motivišući autorkinu želju za pisanjem ove knjige, Goran Skrobonja naglašava da je Mišel Zekhajm bila aktivna u feminističkom pokretu, da je i sama Jevrejka, uz podsećanje da je, u očima jevrejskog naroda, Ajnštajn džinovska figura i ima poseban status.
M. Sretenović
15.06.12 Večernje novosti
Tajna Ajnštajnove i Milevine vanbračne ćerke
Mišel Zekhajm „Ajnštajnova kći“
ZA postojanje vanbračne kćerke Alberta i Mileve Ajnštajn, po imenu Lizerl, saznalo se tek krajem osamdesetih godina po objavljivanju njihovih ljubavnih pisama sačuvanih u arhivama Ajnštajnovih dokumenata, poverenih na staranje Hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu.
Intrigantnu priču o traganju za dokazima o sudbini tog zlosrećnog deteta, predstavila je Amerikanka Mišel Zekhajm, slikarka iz Grinič Vilidža, u knjizi „Ajnštajnova kći“, koju je na srpskom objavila izdavačka kuća „Admiral buks“, u prevodu Gorana Skrobonje.
Ovo delo, po rečima prevodioca, otkriva mnogo toga, ne samo o međusobnim odnosima i bračnom životu Mileve i Alberta, već i o društvenim prilikama i običajima koji su vladali početkom dvadesetog veka u zemljama Srednje Evrope.
- Sama činjenica da je Mileva zatrudnela pre udaje za Alberta bila je ogroman teret i za nju i za njenu porodicu. Upravo zbog toga, devojčica po imenu Lizerl (Elizabeta od milja) skrivana je na imanju Milevinog oca u Kaću, da bi veoma brzo nestala bez ikakvog traga - kaže za „Novosti“ Skrobonja.
Po njegovim rečima, Albert Ajnštajn i Mileva u knjizi Zekhajmove, nisu prikazani na posebno nov način (premda se može iz teksta osetiti blaga feministička pristrasnost spisateljice prema Milevi i prećutna osuda Albertovih postupaka prema njoj), ali društveni kontekst u koji je smeštena priča o potrazi za Lizerl i njenoj sudbini možda je presudan za to da se „Ajnštajnova kći“ ističe u moru biografskih knjiga o najvećem naučniku 20. veka.
- Nije nikakva novost to da Ajnštajn nije bio bogzna koliko prijatno ljudsko biće. Sa genijima je obično tako - i pored ogromnog doprinosa čovečanstvu, oni su ipak samo ljudi, sa vrlinama i manama koje ponekad upravo zbog slike kakvu javnost ima o njima mogu da deluju prenaglašeno i neočekivano. „Ajnštajnova kći“ se dotiče te ljudske Albertove dimenzije upravo onoliko koliko je to neophodno za pripovest o potrazi za Lizerl, i više pojedinosti o njegovom karakteru sigurno se može pronaći u drugim biografskim knjigama. Ovde je fokus, ipak, ponajpre na Milevi, njenoj porodici i neprilikama do kojih je dovelo Lizerlino rađanje u potaji, daleko od očiju sveta. Zekhajmova se, naravno, dotiče i Albertovog naučnog rada i Milevinog doprinosa, ali samo uzgred. Ovde je u centru pažnje ljudska drama ovog slavnog bračnog para, što ceo tekst čini još zanimljivijim za čitaoce - kaže prevodilac ove knjige.
Lizerlina sudbina trajno je obeležila i bacila senku na Albertov i Milevin zajednički život. I premda su posle Lizerl imali dva sina, Hansa Alberta i Eduarda, iz dokumenata i Milevinih pisama provejava duboka melahnolija zbog sudbine njihovog prvog deteta kojem su se - onako mladi i zaljubljeni - toliko radovali, da bi ono kasnije, po rođenju, zagonetno nestalo bez traga. Albert je bio u prilici da se oženi Milevom tek posle smrti svog oca, i poznato je da Milevu Albertova majka nije nikako mogla da podnese, ali se on makar poneo prema njoj odgovorno i uzeo je za ženu premda je njegovo neposredno okruženje bilo protiv tog braka.
Međutim, kako podseća naš sagovornik, ta veza je bila osuđena na propast, uglavnom zbog Albertove sklonosti da juri za suknjama. Tišina u vezi sa Lizerl koja je odlikovala komunikaciju između Alberta i Mileve sve do kraja njenog života veoma je indikativna: Zekhajmova to tumači kao posledicu prerane Lizerline smrti i neprijatnu temu iz prošlosti kojom nijedno od njih nije želelo da se bavi.
Po oceni „Tajmove“ kritike, Lizerlina sudbina, kao neka nerešena jednačina, baca senku na legendu o Ajnštajnu. Priča u ovoj knjizi ispraćena je fotografijama iz ličnih arhiva. Neke od tih fotografija nikada pre nisu objavljene, kao i najintrigantnija fotografija same male Lizerl.
Deo knjige „Ajnštajnova kći“ posvećen je i Srbiji, ovdašnjem duhu i mentalitetu, prilikama i ljudima. Upravo zbog tog aspekta ova će knjiga biti izuzetno zanimljiva našim čitaocima. Zekhajmova je prilikom istraživanja građe za „Ajnštajnovu kći“ odlazila u posetu svim lokacijama bitnim za priču o Albertu i Milevi - Cirih i Bern, Budimpeštu i Beč, ali isto tako i u Novi Sad, Titel, Kać i Beograd. Tom prilikom razgovarala je sa mnogim ovdašnjim ljudima koji pripadaju široj porodici Marić, ne bi li iz razgovora sa njima uspela da dođe do zaključka o Lizerlinoj sudbini, ili da eventualno pronađe pisma, slike i druge dokumente koji bi potvrdili njene pretpostavke.
- Posebno je interesantan period u kojem je Zekhajmova boravila u Srbiji - bila je to sredina devedesetih i vreme ratova i najgorih sankcija, tako da ono što smo tada doživeli vidimo kroz prizmu jedne Amerikanke koja se bavi naučnim radom i pokušava da pronikne u socijalne mehanizme i mentalitet naroda iz kog je Mileva potekla. Meni lično su upravo ti delovi, u kojima autorka opisuje sve poteškoće, bizarnosti i gotovo egzotične prilike na koje je nailazila za vreme boravka u Srbiji, bili najupečatljiviji - ali to je dimenzija, pogled koji u čitanju ove knjige može imati samo neko s ovih prostora. Stoga je, pored priče o pravoj detektivskoj potrazi za činjenicama o zagonetnoj istorijskoj ličnosti, „izgubljenoj“ Albertovoj i Milevinoj kćerki, „Ajnštajnova kći“ istovremeno i - možda nenamerna, ali time ništa manje precizna i objektivna - studija o srpskoj tradiciji, društvenom nasleđu i izvitoperenim vrednostima u olovno doba Miloševićeve vladavine - objašnjava Skrobonja.
Pored junaka romana Mileve i Alberta, njihovih savremenika i porodice spominju se i važna imena iz kulturnog establišmenta Srbije, koje je Mišel upoznavala pri svojim dolascima u Srbiju i koji su joj otvarali vrata svojih domova, predavali važne porodične spise koji su otkrivali, ili produbljivali tajnu o izgubljenoj kćeri Ajnštajnovih. Neki od njih su Vida Ognjenović, Mila Alečković, Ivana Stefanović, direktori biblioteka, bolnica, starešine manastira...
B. ĐORĐEVIĆ
