Dok je u komunističkoj Rusiji žanr detektivskih romana bio skoro nepostojeći, jer, kako kaže Akunjin, "u zemlji u kojoj je trebalo da svi budu srećni, nije moglo biti ozbiljnih zločina", danas on doživljava pravi procvat. Sve do pada komunizma 1991, obrazovani ruski čitaoci su zadržali klasični ukus, ali sve se promenilo kada je postala dostupna ne samo "dekadentna" zapadna književnost, već i dugo zabranjeni ruski autori.Brzinom s kojom je rastao kriminal u Rusiji, cvetala je i kriminalistička književnost, a interesantno je da su vodeći pisci krimi-bestselera koji slikaju život u savremenoj Rusiji dvoje ljudi koji su upoznali zakon iz prve ruke, bivša policajka i bivši osuđenik. Ipak, i pored njihove velike lokalne popularnosti, nedovoljna književna vrednost sprečavala ih je da dopru do strane publike. Ali pojavio se jedan autor kriminalističkih romana koji je probio granice svoje zemlje, Boris Akunjin.Iako je njegov prvi roman objavljen pre samo sedam godina, Akunjinovi tiraži se već mere milionima, njegovi romani su prevedeni na 28 svetskih jezika, a naša izdavačka kuća Informatika poduhvatila se objavljivanja celog ciklusa "Avantura Erasta Fandorina". Najnoviji objavljeni naslov iz ovog ciklusa, Levijatan, osvojio je nagradu za najbolji prevod ruske proze koja nosi ima Jovana Maksimovića.
Karakteristično za Akunjinove romane je da nisu smešteni u savremenu Rusiju, već u devetnaesti vek, "kada je književnost bila velika, vera u napredak beskrajna, a zločini vršeni i otkrivani otmeno i sa stilom." Ova dela mogu se čitati kao postmoderna književnost, koja poznaje i vešto se koristi kontekstom svetske, a posebno ruske književnosti i kulture, ali je moguće i prepustiti se uzbudljivom zapletu i čitati ih kao pravo kriminalističko štivo. Ono što ih još izdvaja od ostalih masovno popularnih ruskih krimi romana je da njihov autor nije ni bivši policajac, ni bivši zatvorenik, već predstavnik književne elite .
Boris Akunjin je pseudonim Grigorija Čhartišvilija, cenjenog filologa, japanologa i književnog kritičara. Zbog uvrežene predrasude o visokim i niskim žanrovima, koja je u Rusiji još uvek na snazi, autor je na početku sakrivao svoj identitet: "U svetu kome ja pripadam", otkriva on u intervjuu koji je prošle godine dao za Telegraf, "pisanje detektivskih romana je bilo nezamislivo. Čak i sad neki od mojih starih poznanika me gledaju kao nekog raščinjenog sveštenika." Poznata je anegdota po kojoj je autor počeo da piše krimi romane da bi zabavio svoju ženu - "Bili smo u metrou, ona je čitala detektivski roman, a ja sam primetio da je knjiga umotana u korice tako da ljudi ne mogu da vide šta čita. Želela je da misle da čita nešto intelektualno.Tada mi je palo na pamet da neko mora da napiše detektivski roman koji se dame poput moje žene neće stideti da javno čitaju." Pseudonim koji je autor sebi izabrao na japanskom znači "loš momak", a inicijali B.Akunjin asociraju i na Bakunjina, poznatog revolucionara, filozofa i anarhistu iz 19. veka.
Iako su Akunjinove knjige skupe za ruske standarde, izvrsno se prodaju, a u inostranstvu je trenutno najčitaniji ruski pisac. Po njegovoj prvoj knjizi, "Azazel", snimljen je trodelni televizijski film, u moskovskom pozorištu je po njemu postavljen komad, a američki reditelji i producent Pol Verhoven otkupio je pravo na njegovu ekranizaciju. U isto vreme poznati ruski režiser Nikita Mihalkov najavio je snimanje filma po romanu "Državni savetnik".Akunjin je nedavno završio jedanaestu knjigu svog serijala o Fandorinu, a u međuvremenu je napisao i dve knjige o Fandorinovom unuku koji se vratio iz egzila i dve o kaluđerici koja se bori protiv kriminala. Svaki roman je napisan u drugačijem maniru - "Azazel" je romantična avantura, "Levijatan" podseća na Agatu Kristi, "Turski gambit" je špijunski triler smešten u doba rusko-turskih ratova.
O liku detektiva Fandorina autor kaže - "Kada sam bio dete nije postojao ni jedan lik iz ruske književnosti koga sam mogao da imitiram. Bio sam Šerlok Holms ili Dartanjan, ili neki drugi prokleti stranac. Ne možete sa jedanaest ili dvanaest godina da se pretvarate da ste lik iz Turgenjeva. Šta biste radili? Cmizdrili? Žalili se?" Pozajmivši ponešto od svojih omiljenih književnih likova - Bolkonskog, kneza Miškina i Pečorina, Akunjin je stvorio lik koji je sasvim nov u ruskoj književnosti. Zamišljen kao suprotnost negativnom stereotipu ruskog intelektuaca, Fandorin je inteligentan, ali i praktičan, uvek u dobroj fizičkoj formi. Pored toga, on je besprekorno obučen i odmeren prema damama na koje ostavlja veliki utisak, fasciniran kineskom filozofijom i japanskim borilačkim veštinama, smiruje se kaligrafijom, a s vremena na vreme sastavi i haiku. Za razliku od ruske inteligencije, koja je kritikovala političku vlast, ali uvek bila odana državi, Fandorin je individualista koji ne služi ni šefa moskovske policije, ni gradonačelnika, čak ni cara, već samo svoju zemlju.
Paralela koju autor podvlači između vremena koje opisuje i današnje Rusije je očigledna - poslednja četvrtina devetnaestog veka je period koji je sledio nakon prve ruske liberalne revolucije, kada su na kratko ostvarene slobode ponovo ugušene, kapitalizam se širio ogromnom brzinom, ekonomija jačala, što uporedo sa padom moralnih vrednosti, naglim bogaćenjem jednih, a siromašenjem ostalih, podseća na stanje u Rusiji posle Gorbačova. Akunjin smatra da je Čehovljev moralni imperativ "ceđenja roba iz sebe, kap po kap" najznačajniji proizvod postkomunističke Rusije: "Iscedili smo dosta. U poslednjih deset ili petnaest godina ljudi koji žive u ovoj zemlji su ispravili svoja leđa."
Iako se shvatanje uloge književnosti u Rusiji donekle izmenilo, Akunjin ipak ističe: "Nikad se ne srećem sa ruskom publikom zato što bi se tu uvek našao neki tip koji bi ustao i rekao, ‘Šta je smisao života? Da li Bog postoji?’, i tako dalje. Rusi su navikli da gledaju na pisca kao na učitelja života. Mene ta tradicija iritira zato što ja ne želim da budem učitelj života. Ja želim samo da budem zabavljač, to mi je dovoljno."
Tijana Spasić
13.04.05
Skrivena književna igra
Boris Akunjin
Ima drugih različitih skrivenih igara kojima ne samo da zabavljam čitaoca, nego se pre svega sam zabavljam kada pišem knjige
Ruski književnik Boris Akunjin, jedan od najprevođenijih pisaca u svetu, poznat je i našoj čitalačkoj publici. Beogradska izdavačka kuća „Informatika” objavila je njegove romane: „Azazel”, „Turski gambit”, „Ahilejeva smrt” i „Levijatan”, a ovih dana iz štampe izlaze Akunjinovi „Posebni zadaci”, dva romana u jednom tomu. To su „Žandar pik” i „Dekorater”. Boris Akunjin je prošle godine započeo pisanje novog dela, romana „Državni savetnik”. Donosimo ekskluzivni intervju sa ovim slavnim piscem.
Po čemu se dobra književnost razlikuje od loše?
- Mislim samo po jednom: loša književnost je dosadna za čitanje, a dobra nije. Svi drugi kriterijumi za mene su manje važni.
Znači, ono što Vi pišete jeste dobra književnost?
- Ako nije dosadna za čitanje, onda da. Kako da vam kažem, to je apsolutno subjektivni kriterijum. U stvari, što duže živim na ovom svetu, sve više sam ubeđen da se na umetnost mogu primenjivati samo subjektivni kriterijumi. Ništa ne treba slušati i nikome ne treba verovati. Ako ti se to sviđa, i interesantno ti je, znači da je to dobro umetničko delo, za tebe dobro. Šta te briga kakvo je ono za druge? Zar ne?
U Vašim knjigama, osim sjajnog detektivskog zapleta, postoji više slojeva? Je li to otkriće u detektivskom žanru?
- E to, van svake sumnje, nije otkriće; mnogi autori, oni koji mi se dopadaju, igraju tu istu igru s više komponenti, više smisaonih nivoa. Pa, ne znam, da ne idem daleko po primere, pomenimo Umberta Eka, „Ime ruže”. U tom romanu je, takođe, puno tih igara. I ja se, kad pišem svoje knjige, ne trudim da ih učinim komplikovanim (one u stvari i nisu komplikovane), već se trudim da u njima bude, kako bih rekao - to je mnogo igara, smeštenih u jednu. Ako čitalac prati samo siže, on igra samo tu igru. Ako, pak, ima neko dodatno znanje ili interesovanje, on vidi da je tu skrivena još jedna igra - književna. Ili je negde skrivena, recimo, istorijska igra. Čovek koji dobro poznaje istoriju, primetiće ovde neke stvari, neke aluzije, neke šale koje će ga zabaviti ili će ga naterati da se zamisli. Tu su i razne druge igre, postoji tu, na primer, skrivena ne u jednom, nego u svim romanima, velika psihološka igra.
Šta to znači?
- To znači da je svaki od tih romana upućen određenom tipu čovekove ličnosti kojih, prema nauci koja se zove socionika, ima ukupno šesnaest. Eto ja sam sada, do ovog trenutka, objavio 16 knjiga i sve te tipove ličnosti sam potpuno „pokrio”. Ima tu i drugih različitih skrivenih igara kojima ne samo da zabavljam čitaoca, nego se pre svega sam zabavljam kada pišem knjige.
Da li je Erast Petrovič Fandorin u sebi objedinio crte ruskog plemića s kraja XIX veka?
- Erast Petrovič Fandorin, s moje tačke gledišta, jeste veoma lep čovek. Šta znači lep čovek? To je čovek koji, upadajući neprestano u svakakve teške situacije, postupa na lep način ne zato što želi da se pokaže, već zato što je takve prirode i ne može da postupi drugačije. Konfucije ima izuzetni termin koji se na ruski jezik prevodi rečima „blagorodni muž”. Konfucije i njegovi sledbenici imaju mnogo sentenci tipa: „Blagorodni muž može da postupi tako i ne može da postupi ovako”. E pa, Erast Petrovič Fandorin - to je tipičan blagorodni muž koji u najvećoj mogućoj meri ima osećaj ličnog dostojanstva. Ne u smislu snobizma i nadmenosti, već u pravilnom, u pravom smislu. Za mene, on spaja u sebi odlike tri istorijska tipa koji su meni simpatični: to nije ruski plemić, već ruski inteligent, to je britanski džentlmen i to je japanski samuraj. Ako ne uzmete najgore, već najbolje kvalitete sva ta tri tipa, upravo će se dobiti, po mom mišljenju, blagorodni muž.
Ruski inteligent je veoma privlačan, sjajan lik, harizmatičan, drag, samopožrtvovan, ali kod ruskog inteligenta sa samozaštitom nije baš sve u redu. Kada treba preći sa reči direktno na dela. A u životu se događaju i takve situacije. Ja bih želeo da, eto, takav ruski inteligent vlada borilačkim veštinama koje poseduje samuraj, i da pri tome živi prema određenom kodeksu ponašanja koji ima britanski džentlmen. Eto, to bi bio Erast Petrovič Fandorin.
Ruski inteligent je, ipak, u drugoj polovini XIX veka, živeo u priličnom blagostanju...
- Ne znam da li su opravdani svi ti prekori upućeni ruskim inteligentima koji dolaze od Solženjicina i koji su sada, inače, u velikoj modi. Ne tražimo li previše od tog sloja koji je, ako ćemo pravo, tek počeo da se pojavljuje krajem XIX veka. Intelektualci plemićkog porekla su, pak, potpuno druga priča. Inteligencija - to je simbioza dojučerašnjih seljaka, popovskih sinova, već pomenutih osiromašenih plemića, i tako dalje. Postoji veoma velika razlika između inteligencije i aristokratije. U Rusiji, uoči revolucije, inteligencija nije bila na vlasti. Do toga nikada nije došlo. Inteligenti su mogli da dospeju u Dumu isključivo kao opozicija. Ne, ja nisam sklon da za sve te nevolje, koje su snašle našu zemlju, krivim inteligenciju.
A aristokratiju?
- Aristokratiju - da. I rusku monarhiju - da. Ako se čvrsto držiš za svoju apsolutnu vlast i ne želiš ni za šta na svetu da je deliš, kako je to radio Nikolaj Drugi onda, znači, budi... budi kao Petar Prvi... Ne znam, u HH veku takav apsolutni teret odgovornosti, koji sa sobom nosi apsolutna punoća vlasti, nijedan monarh ne bi mogao da izdrži, a kamoli Nikolaj Drugi (bez obzira na njegov mučenički kraj). Mislim da su sve one nesreće koje su se svalile na našu zemlju u HH veku, odgovornost poslednjih ruskih imperatora.
Kada gledamo u prošlost, uvek je lakše da shvatimo kako je trebalo postupiti... Smatrate da su imali šansu...
- Naravno.
... da postupe drugačije?
- Naravno, s moje tačke gledišta. Nisam slučajno počeo da pišem roman o tom vremenu - s kraja vladavine Aleksandra Drugog. On je baš u periodu kada je putem postepenog popuštanja bilo moguće ispustiti paru iz kotla ne dovodeći do eksplozije taj kotao tako začepio da se pri kraju njegove vladavine nakupio pritisak neverovatne snage...
Znači, kada je Nikolaj Drugi došao na vlast i, da kažemo, uoči Prvog svetskog rata, on već nije imao šanse?
- Mislim da nije. Izgleda da je već bilo nemoguće nešto promeniti. I ne samo u Rusiji, kao što znamo, po čitavoj Evropi monarhije su doživljavale krah.
Ali, ne zajedno s državom...
- Dobro, a šta je s Nemačkom? Zar je Nemačka imala više sreće? Vilhelm Drugi je bio neuporedivo jači monarh nego Nikolaj Drugi, pa opet, šta je na kraju ostalo od Nemačke? Čitava istorija Nemačke prve polovine XX veka, to je isto takvo plaćanje ceha za politiku Vilhelma Drugog. Na to se može i tako gledati. Da i ne govorim o Austro-Ugarskoj, Jugoslaviji... Sve te jugoslovenske tragedije ili drame, sve je to daleki eho onoga što se tamo zakuvalo pre 100 godina.
Da li ste nekada bili u Srbiji?
- Ne, nažalost.
Olga Kirilova
09.09.04
Romani umjesto mlađe supruge
Borisa Akunjin, Levijatan i Ahilejeva smrt
Ambiciozni projekat izdavačke kuće "Informatika", objavljivanje romana Borisa Akunjina o avanturama Erasta Fandorina, nastavlja se štampanjem trećeg i četvrtog naslova "Levijatan" i "Ahilejeva smrt" u prevodu Sonje Bojić i Petra Bunjka. Za svaku pohvalu je i činjenica da naši čitaoci dobijaju prevode ovih romana bez zakašnjenja, uporedo sa premijerama na velikim svjetskim jezicima.
"Levijatan" je sjajna priča o potrazi za masovnim ubicom. Naime, 1878. godine, u Parizu u kući lorda Litlbija, biva ubijeno desetoro ljudi. Litlbi, kolekcionar i zaljubljenik u umjetnost sa Istoka, takođe biva ubijen i tom prilikom nestaje njegova zlatna statua Šive. Ubica ostavlja samo jedan trag, zlatnu značku - to je ujedno i vrsta obilježja ljudi koji će putovati prvom klasom luksuznog broda "Levijatan" od Engleske do Indije. Francuskog detektiva Gistava Goša put vodi na brod gdje će se na putovanju sresti sa zanimljivom galerijom likova iz svjetskog džet seta. Naravno, među tim putnicima je i Erast Fandorin, čija će oštroumna zapažanja znatno doprinijeti pri rješavanju ove enigme. Međutim, brodsku idilu prekinuće serija ubistava.
"Ahilejeva smrt" je roman u kome se istražuje uzrok smrti ruskog generala Soboljeva. Poslije šest godina službovanja, Fandorin se vraća iz Japana u Rusiju, gdje u tajnosti sprovodi istragu o uzrocima smrti starog prijatelja. Prvi tragovi ga vode do dame njemačkog porijekla. Kao i prethodni Akunjinovi romani i ovo je djelo koje se ne ispušta iz ruku, prepuno neočekivanih obrta, iznenađenja i znalački vođene istrage.
Po sopstvenom priznanju Boris Akunjin je počeo da piše kada je imao 40 godina, kako bi izbjegao krizu srednjeg doba. Mnogi muškarci, tvrdi on, rješavaju taj problem tako što se ponovo ožene 20 godina mlađom ženom, a ja sam jednostavno izabrao novu profesiju. Jer, u Rusiji pisanje detektivskih priča predstavljalo je novinu. Do pada komunizma taj književni žanr nije pisan, jer živjeli smo u zemlji u kojoj se podrazumijevalo da smo svi srećni i gdje nije trebalo da postoje ozbiljni zločini. U ranija vremena Rusi su pisca podrazumijevali učiteljem života i to je bila tradicija u koju se vjerovalo godinama. Ja to nijesam želio da budem.
Boris Akunjin je rođen u Jermeniji 1956. kao Grigorije Čhartišvili. Rastao je u Kazahstanu i Moskvi. Prije nego što će početi da piše romane bio je poznati ruski japanolog, autor studije iz istorije književnosti "Pisac i samoubistvo", koju će uskoro objaviti "Informatika", kao i svih 12 romana iz serije "Avanture Erasta Fandorina". Akunjin trenutno piše novu seriju romana, čiji je glavni junak Nikola Fandorin, unuk slavnoga Erasta, a radnja se dešava u našem dobu.
V.OGNJENOVIĆ
