Agnesa Eremija

Agnesa EREMIJA rodjena je 26. januara 1919. godine u Oradeji /Rumunija/, kao jedino dete majke Melanije /rodjene Levinger/ i oca Andora Valdmana. Detinjstvo je provela u Novom Sadu gde je zavrsila Jevrejsku osnovnu skolu, a 1937. godine i Zensku gimnaziju. Drugi svetski rat je zatice u Novom Sadu. Nakon zloglasne racije /koju su njeni roditelji i ona preziveli zahvaljujuci domarki zgrade koja ih nije denuncirala/, krajem januara 1942. godine u tajnosti odlazi u Budimpestu. U tom gradu je iskusila tezak prisilan rad, a zatim i transport za konclogor. Uspevsi da pobegne iz transporta, skrivala se po budimpestanskim predgradjima. Pomocu laznih dokumenata koji su joj nabavili prijatelji, sklonila se u jednu od ustanova medjunarodnog Crvenog krsta, gde je u januaru 1945. godine docekala oslobodjenje.

""Zgrada u kojoj sam boravila"", ispricala mi je Agnesa, ""bila je u stvari evangelisticka gimnazija gde su bile casne sestre - dijakonise. One su vrlo dobro znale da se medju pomocnim osobljem Crvenog krsta nalaze i desetak Jevrejki /neke sa decom/ i da su mala deca, koja su bila smestena u zgradi gimnazije u stvari jevrejska deca ciji su roditelji deportovani ili ubijeni. One ne samo da nas nisu odale, nego su nam i pomagale, a jevrejske malisane negovale zajedno sa nama... Moj zivot u paklu Holokausta bio je spoj straha, nade i inata. U jevrejskoj skoli i u jevrejskoj omladinskoj organizaciji ""Hasomer hacair"" upoznali smo se sa istorijom jevrejskog naroda: sve pogrom do pogroma, pa nas ni onaj najstrasniji nije iznenadio. Ucili su nas da budemo hrabri i spremni na sve nevolje, a nevolje su se srucile na mene poput lavine. Sve sto je cinilo lepotu moje mladosti zamracio je Holokaust. Svi moji najdrazi su stradali, jedino smo preziveli moj otac i ja, ali je on na zalost, ubrzo nakon oslobodjenja umro.""

Posle oslobodjenja, Agnesa EREMIJA je do januara 1949. godine radila u Budimpesti u nasem diplomatskom predstavnistvu i u Tanjugu kao prevodilac. Od 1949. do 1954. godine bila je zaposlena u Beogradu, na radiju kao lektor-prevodilac i spiker za madjarski jezik. Za to vreme, kao vanredni student, zavrsila je Filozofski fakultet na Katedri za francuski jezik, uz nemacki jezik. Po Agnesinoj izjavi, uspesan zavrsetak vanrednih studija dobrim delom ima da zahvali velikom razumevanju i podrsci koju joj je pruzao njen, sada vec pokojni suprug, Bosko EREMIJA.

Od 1954. do 1979. godine radila je kao srednjoskolski profesor francuskog i nemackog jezika u Beogradu. Za svoj pregalacki rad nagradjena je Ordenom rada, a Strucno drustvo za nastavnike stranih jezika dodelilo joj je vise diploma i zahvalnica.

""Radoznalost lingviste navela me je"", kaze Agnesa, ""da nakon penzionisanja naucim i medjunarodni jezik Esperanto koji je privlacan u smislu ravnopravnosti komuniciranja. Taj jezik, a stvorioga je poljski Jevrejin Lazar Ludvig Zemenhof, vrlo je logican, milozvucan i lako se uci. Visoko cenim francuske i nemacke klasike"", izlaze ona dalje, ""pored uzivanja u njihovom citanju, posebno zadovoljstvo mi pricinjavaju pokusaji da ih prevodim na nas jezik...""

I na kraju, Agnesa kaze:

""Hajnrih Hajne je ostavio na mene dubok utisak ne samo kao veliki pesnik, vec i zbog svog odnosa prema jevrejstvu. Potpuno je razumljivo da je kao rodjeni Jevrejin bio ogorcen i ojadjen na vesti o pogromima i raznim drugim nepravdama prema njegovim sunarodnicima. Medjutim, on se sa ne manjom zestinom znao okomiti i na Jevreje koji su, odrekavsi se svog porekla, izigravali ""bolje katolike od pape"". Takve Ijude je Hajne na sarkastican nacin izvrgavao ruglu. Poznato je da Hajne nije bio pobozan Jevrejin, sta vise, on je svojim nemirnim duhom, koji je uvek trazio istinu i prave vrednosti, bio napustio pradedovsku veru i priklonio se hriscanstvu, primivsi protestantizam. No, on ni nakon toga nije bio spokojan, te je i dalje lutao, da bi pred kraj zivota ponovo ispoljavao svoju pripadnost jevrejstvu.

Imajuci pred ocima onu prelepu, neponovljivu Hajneovu pesmu posvecenu majci, ""An meine Mutter"", koja neosporno sadrzi pesnikovu iskrenu ispovest i kajanje, sto je lutajuci po svetu uzalud trazio ljubav, tesko je oteti se utisku da tu postoji i neka alegorija. Jer on je, vrativsi se tesko razocaran svojoj majci, tek u njenim ocima otkrio pravu, istinsku ljubav.

Mozda nije iskljuceno da pesma o majci odrazava i Hajneovo lutanje u potrazi za etnicko-verskom pripadanoscu i vracanje svojim korenima...""

Tatjana CVEJIN

prevod Agnesa Eremija

1 naslova [prikazano 1-1]

Holokaust u Srbiji

Valter Manošek

Draslar, 2007, ISBN: , latinica

U korpu 610 din