Agnec

22.07.08

www.e-novine.com

"Danas je situacija sasvim drugacija, bogatiji smo za iskustva koja normalnim ljudima uopste nisu neophodna. [...] Danas ce vam neko hladnokrvno reci da ste lazov ako tvrdite da su se na ulicama Beograda veselo pevale pesme sa recima: Hajte braco dones"te salate, bice mesa klacemo Hrvate ili Ko je drugi ja sam prvi da pijemo turske krvi..."

Razgovarao: Srdan V. Tesin

Da li su istinski obrazovani ljudi u Srbiji samo zakerala, smetala i potencijalni neprijatelji? Moj sagovornik, Mileta Prodanovic, kaze da je "u nasoj sredini velika muka kada neko ozbiljno radi jedan posao, a tek dva - to je vec nepristojno". On je i pisac i slikar, ali i hronicar svakodnevice, komentaror koji ukazuje na izrazene ali i one neopazene anomalije u drustvu. U ovom razgovoru sa Miletom pokrenuli smo neka teska pitanja, recimo, ona o nasoj istoriji, za koju on kaze da "nije nista drugo nego orman pun kostura". Ali da ostavimo istoriju, i novu i staru, po strani, kakva nam je svakodnevica?
Tvoj junak iz price Agnec, potpredsednik parlamentarne komisije za socijalno staranje sa zavrsenom drugom godinom Fakulteta fizickog vaspitanja a koji je, u stvari, organizator prosjacke sluzbe, kaze ovako: "Posle promene sam shvatio da treba naci nacin da se u novim okolnostima sacuva steceno." Kao da su ispali iz te price, i na knjizevnoj sceni se sve cesce moze cuti glas onih koji veruju da su ispali ovce (zrtve), jer su ih nasamarili oni koji su sacuvali svoje "kombinacije". Kad je rec o knjizevnosti, u cemu se ogledaju sustinske razlike i slicnosti izmedu bensedinskih i inflatornih devedesetih i poslepetooktobarskih tranzicionih vremena? - Na neki cudan nacin devedesete su bile vremensko-prostorna kapsula. To je kao da sedite u nekakvoj casi i svi spoljni dogadaji dolaze do vas u snaznim distorzijama, prelomima, mutnih kontura. Unutra se sve krcka, sve vam govori da ste u sustini jedan opitni kunic, pisete da biste ostali normalni, zapravo i ne pisete nego se dopisujete sa ono malo normalnih pored vas. Posle "promene" smo, je l" da, izasli iz te case, pa sad vidimo jasnije. Malo sutra... Nista se ne vidi jasnije, sve je i dalje mutljag. Pripadam generaciji koja je trenirana da ne ocekuje mnogo, pa u skladu sa tim nije mnogo ni dobila. Kriticari su stalno pravili nekakve spiskove, nekakav kanon, nekakve skale vrednosti, ali covek mora da bude ili mnogo glup ili mnogo pokvaren pa da poveruje da sve to ima bilo kakvu tezinu, bilo kakvu vrednost i bilo kakav smisao. Ono sto svako mora znati jeste da sve sto je odstampano dozivljava nova citanja i da nijedna proglasena vrednost nije vecna. Naravno, posle, uslovno receno, moje generacije, dosla je tvoja koja nije dobila ni onoliko koliko smo mi dobili, u smislu nekog odjeka, nekakvih priznanja. Ali dobice, i kada dobije onda to nece biti vazno. To je kao sa onim vratom "telekastera" za koji se tuce glavni junak Antonionijevog filma "Blow Up". Evo, tu nedavno, dobio sam knjizevnu nagradu koja se smatra vaznom. To je drugi ili treci put za ovo pola veka koliko sam tu, ili, ako neko vise voli, za cetvrt veka koliko se bavim ovim zanatima kojima se bavim. Sad, ja to dozivljavam kao neku vrstu naknadne naknade za sve one umetnicke radne akcije, za sve neisplacene honorare, za sve dane koje nisam proveo sa svojim detetom jer je trebalo nesto zavrsiti, jer je trebalo predati tekst za neki katalog, jer je sad "stani-pani", samo da skinemo ovoga pa se posle odmaraj, jer je trebalo ovo ili ono... E sad, uvek me zacudi koliko sredina ozbiljno shvata raznorazna priznanja. Paralelno postoji pozitivna i negativna fascinacija: o, svaka cast, cestitamo, ima ljudi koji toliko veruju zirijima da citaju samo "nagradene" publikacije, eto to je neki benefit, to prosirenje publike... To sa jedne strane, a sa druge - opet ovaj kreten, kako je samo obradio clanove zirija, kako je izlobirao, to je iz politickih razloga, knjigu nismo citali ali znamo njega, to ne moze da valja ni u ludilu. Zato mislim da bi bilo celishodno doneti nekakav propis po kojem bi se vazne nagrade dodeljivale do trideset pete godine zivota - to u tim godinama moze da motivise, da ljudi shvate na vreme da je mnogo vaznije od nagrade napisati dobru knjigu, prosto da prode ta strast, ta fascinacija... Uostalom, generacije se tako i uspostavljaju, tako sto otvore front prema neposredno prethodecima, to je prirodan proces. Meni je samo ponekad smesno to sto tvoji ispisnici duboko veruju da smo mi - naravno, nezasluzeno - dobili brda i doline, kljuc katanca na vratima Ali-babine pecine. To ce isto, za nekoliko godina za tvoju generaciju misliti oni koji dolaze i uspostavljaju se. Reci ce - oni kontrolisu sve, casopise, novac (!), zirije, izdavacke kuce... Moguce je da neko o tebi to misli vec i sada, a ti najbolje znas kroz sta si sve prosao od kad se bavis ovim poslom, ruznog koliko hoces a od lepog samo sipak na kvadrat. Ali, sta ces, i taj sipak na kvadrat se nekome ukazuje kao fantazam...

Da rezimiram - godine do one sa tri nule bile su vreme sramne ravnodusnosti, a sad su nastupila vremena besmislene ostrascenosti. Dakle, u oba slucaja malo prostora za uzivanje u tekstu, malo prostora za knjizevnost...

U prici Esmeralda, carica istine, cirkuska zmija pita zabezeknutog upravnika Dovanija: "Kako si tako brzo dosao do lakoce ubijanja?" U toj metaforicnoj prici o zmiji koja govori i cirkusantu, nekadasnjem golootockom egzekutoru, cak i ovako iscasena istorija deluje uverljivo i stvarno. Ko se zaista krije iza tvojih zmija koje otkrivaju istinu o ubijenim i ubicama?
- Mozda je bolje da podem od toga kako je prica nastala. Zacudices se, ali skoro svi podsticaji za price iz zbirke "Agnec" koje su - jer je tako najzgodnije i najbezbolnije - odmah svrstane u "fantastiku", dosli su iz stvarnosti, cak iz vrlo konkretnih situacija. I to da se u pokvarenom sosu od paradajza zacinje novi soj ljudi-monstruma, i Tinki-Vinki kao drugar iz vojske, sve je to hiperrealizam sa malim, malecnim iskliznucem... Tako, napravis neku situaciju, prepises nesto iz sveta oko tebe i u jednom trenutku dopustis masti da dovrsi posao... Bio sam na selu, tacnije u varosici u kojoj je roden moj otac, i palo mi je u zadatak da vodim decurliju iz familije na predstavu plakatima najavljenog cirkusa. Vec po izgledu plakata bilo je jasno da to nije nikakav cirkus vec u najboljem slucaju varijete ili nesto tog tipa. Performans je bio vise no ubog i predvidljiv, deca su se zabavljala, ali meni je bilo neopisivo dosadno. I onda sam pomislio - kako bi bilo da im ta olinjala i pospana zmijurina saspe u lice koliko je njihov program dosadan i stereotipan, koliko su te kulise jadne, koliko su dosetke neduhovite. I onda, sledeci korak: a kako bi bilo da im kaze nesto jos strasnije? Nasa slavna istorija, i novija i starija, nije nista drugo nego orman pun kostura, samo ga otvoris i napravis kopcu. Eto, to je. I sve deluje logicno: zmija pamti, veruje se da ubijena zmija na roznjaci, poput nekakve digitalne kamere, zadrzava sliku ubice, zmija je mudra, zmija je arhetip, pratilac drevnih bozanstava. A mozda je, sad to nekako naknadno promisljam, kod mene proradilo podsvesno secanje na jednu narodnu pricu koju valjda svako zna iz detinjstva - "U cara Trajana kozje usi". Zaista mislim da je to zanimljivo stivo, reklo bi se, dusu dalo za jednu dubinsku psihoanalizu.

Tvoje novije knjige, roman Kolekcija i nagradena zbirka prica Agnec, za mnoge neocekivano, podelile su ovdasnju kritiku toliko da se, recimo, kriticari Vremena i NIN-a ni u cemu nisu slozili (doduse, nije ni trebalo to da cine) sa kriticarima Danasa, Betona ili Blica. Dok jedni tvrde da su tvoje knjige napisane "dobro i lucidno, ne "za svakoga", nego za citaoca koji i ume i sme da se suoci sa Cudovistima iz [...] kutije olovnih slova", drugi tvrde da je rec o "prevazidenom, postmodernistickom modelu" i "pricama koje proizvodi zaludan pisac". Slozices se sa mnom da su svakovrsna citanja dobrodosla, ali i da nisu sva citanja temeljna i dobronamerna, ipak, u cemu je, po tebi, zackoljica zbog koje te kriticari tako upadljivo razlicito citaju?
- Nasa knjizevna scena je, ne samo tokom protekle decenije nego i mnogo ranije, prosto istrulila u kriticarskim hvalospevima, laskalo se nepismenosti, nemastovitosti, praznoslovlju, paralelno sa tim pristupilo se i sistematskom precutkivanju i zaobilazenju koje je trajalo sve dok taj kleti "postmodernizam", po misljenju polupismene starije kritike nije postao "prevaziden", pa je sada svako nelinearno pisanje konacno dobilo etiketu, tako da sam jedva docekao da se pojave takozvane negativne kritike. Prosto, mora se otvoriti taj prostor da bi stvar uopste mogla da ima smisla. I, jasno, neki put se i promasi, pretera, cilja u pogresnu metu, ali - boze moj. Korist je ipak, u celini, veca od stete. Sad, ako verujes nekome ko te hvali, moras ozbiljno uzeti u obzir i kada neko ne misli lepo o tvojim socinjenijima. Infantilno je, zaista, reci - ma sve su to budale, neznalice, ljudi sa losim namerama, glasnogovornici ovoga ili onoga. Tako da sam pazljivo procitao tekstove koje pominjes. E, sad, da li sam se slozio sa argumentacijom, tamo gde je ima - ne nuzno. U jednom slucaju kriticar(ka) je poistovetila nazore moje junakinje sa mojim. To me je, sa osmehom, vratilo u zlatne osamdesete kada je namrsteni spiker drugog dnevnika tadasnjeg RTB-a zabrinuto analizirao pesmu Tomaza Salamuna "Zasto sam fasista" objavljenu na naslovnoj strani "Knjizevne reci". U drugom slucaju kriticar je, ne znam zasto, naprosto "inverzno" procitao zbirku "Agnec", ono sto ide "na unutra", jednu vecini citalaca jasnu autoironiju, on je procitao kao nekakav prezir upucen citaocu. Tu postoji i jedna zaista dragocena recenica, u smislu "ako sam ja to dobro razumeo", pa nisi, sta da radimo, nije smak sveta. Postoji i jedno u najmanju ruku laskavo poredenje sa Kafkom i njegovim problematicnim zavrsecima prica. Ne znam, zaista, kako je to Kafka radio, ali sve su price u seciranoj zbirci, u metodoloskom smislu, napisane sa kraja. Dakle, prvo je nastao kraj pa onda sve ostalo... I treci slucaj je jedna legitimna platforma: covek na pocetku kaze da je prvi utisak o onome sto radim stekao na osnovu jednog teksta objavljenom pre sto godina kod Lukovica u "Zabavi". Ja sam, naravno, zaboravio taj tekst, ali autor kritike nije - to je bilo nesto o plocama za sva vremena, ja sam pisao o grupi "Dr Feelgood", to su, dakle, rokerski luzeri, autsajderi, ali sta da radimo kad ja volim to. Nisam bas mogao da odredim da li je problematican sam muzicki izbor ili cinjenica da ja nisam umeo da valjano objasnim zasto volim elementarni nesofisticirani pab-rok, ali to je coveku pomoglo da donese nekakvo misljenje pa se sve sto sledi doima kao razrada te prvobitne mrzovolje i to je sasvim OK. Ako me bas pitas zasto postoji ta razlicitost citanja, pa i, sve do nedavno, jedno sistematsko ne-citanje, ako sam ja neko ko uopste o tome treba da ima stav, mozda je deo toga cinjenica da sam, po opstem uverenju, i dalje neko ko dolazi iz druge price, iz vizuelnih umetnosti. U nasoj sredini velika je muka kada neko ozbiljno radi jedan posao, a tek dva - to je vec nepristojno. I zato je jasno: ili pisem zato sto sam los likovni umetnik ili obrnuto - treceg nema. A mozda sam, zapravo, podjednako netalentovan za obe stvari.

Tvoj roman Pas prebijene kicme, objavljen pre petnaest godina, koji govori o gradanskim protestima i odmazdi totalitarne vlasti a koji je imao neki svoj, kako ti kazes na jednom mestu, podzemni zivot, zapocinje potresnom pricom o psu otrgnutom od smrti, psu sa polomljenom kicmom. Koliko ti je epizoda o tom psu-invalidu pomogla da ispricas pricu o nerazumevanju izmedu ljudi u brutalnom vremenu nase opste propasti i koliko ona korespondira sa danasnjicom?
- Ta uvodna slika je zapravo bila intonacija. Ona ima i kratku kopcu na kraju, zaista kratku. Kazes - roman, ali ja danas vise nisam siguran da li je to zaista roman. Doduse, kad pomislim sta je sve po ovdasnjim kriterijumima prolazilo kao roman, onda valjda jeste. Za mene je to vise nekakav presek, nekakav bilans stanja u kojem sam bio u casu kada je otpopcinjalo ludilo rata. Pada mi na um scena iz jednog od Bunjuelovih filmova, jednog od onih koji se uobicajeno smatraju manje uspelim, dakle onih izmedu energicnog pocetka i blistave zavrsnice. Neki ljudi kupuju u kolonijalnoj radnji u prasumi, zena trazi jedan sapun. Na radiju se cuju vesti, pobunjenici su zauzeli prestonicu. Zena kaze - dajte mi dva. E, to je taj cas. Nemamo pojma koliko ce trajati, kako ce izgledati, nema apsolutno niceg dobrog cemu se mozemo ponadati, vidimo da je ludilo oko nas izgubilo kocnice... Danas je situacija sasvim drugacija, bogatiji smo za iskustva koja normalnim ljudima uopste nisu neophodna, a ta knjiga ostala je kao neki snimak. Sve sto radim pokusavam da vidim u perspektivi nekog imaginarnog citaoca koji ce to stivo uzeti za pet ili deset godina. Kada sam, pre sedamnaest godina pisao tu knjigu za mnoge stvari sam se premisljao da li da ih ugradim ili ne, sve sa obrazlozenjem da su odvec poznate, da su to neki dnevni, efemerni dogadaji koji su vrlo problematicna knjizevna grada, u nekim slucajevima cak i banalne cinjenice. A, opet, kada se spremalo drugo izdanje, kada sam je citao sa idejom da se podsetim a ne da nesto promenim, video sam da je mnogo toga sto je ugradeno, onoga sto sam mislio da je notorno, zapravo u meduvremenu sasvim zaboravljeno. Danas ce vam neko hladnokrvno reci da ste lazov ako tvrdite da su se na ulicama Beograda veselo pevale pesme sa recima: Hajte braco dones"te salate, bice mesa klacemo Hrvate ili Ko je drugi ja sam prvi da pijemo turske krvi... Tako... u knjizi ima elemenata koji su, da kazem, dokumentarni. Da li su knjizevno vredni - ne znam. Danas bih napisao drugaciju knjigu, u onoj meri u kojoj sam ja drugaciji i u meri u kojoj je drugacije vreme. Ovo sto imamo jeste jedino sto sam mogao tada, ili barem tako mislim. Ne znam - ta je knjiga od samog pocetka, od trenutka kada se pojavila, imala neki svoj zivot koji nisam bio u stanju da pratim i kontrolisem, putovala je nekim kapilarima, od ruke do ruke, po najudaljenijim tackama sveta, mislim da je bio samo jedan prikaz, a opet je otisao tiraz. Nisam siguran, ali mislim da je sada nema na trzistu, to jest, otislo je i drugo izdanje.

U istom romanu, podnaslovljenom kao Fuga za jedan glas, kazes ovako: "Razmisljao sam o starim i novim intelektualcima. O rastegljivosti tog pojma, o sredini koja dozvoljava sebi da svakog ko se domogne upisnice na bilo kakav fakultet ili visu skolu smatra intelektualcem. O doktorima da se i ne govori..." Otkud u Srbiji tolika fascinacija diplomama i titulama (cak i knjizevnicima: Cosic, Draskovic, Beckovic...), ako znamo da je vise od polovine stanovnika funkcionalno nepismeno?
- U drustvima u kojima preovladuje nepismenost pismeni covek dobija natprirodne dimenzije. Nisu slucajno u drevnim drustvima pismu pridodavane magijske moci. U patrijarhalnim sredinama je jos na snazi romanticarski stereotip o piscu kao osobi posebnih svojstava, o tome da se u liku nadahnutog pesnika ovaplocuje duh celog naroda. E taj stereotip je i krajem dvadesetog stoleca, veka koji nam je doneo dadaizam, zenitizam i trista drugih cuda, u Srbiji ostao na snazi. Postojali su periodi kada se cinilo da je nestao, da je Vasko Popa na primer mera stvari, ili Konstantinovic, ili Bora Cosic, kako god, ali cim drustveni tokovi krenu nizbrdo odjednom se izvade gusle iz depoa kulturno-umetnickih drustava i postaju fetisi, sele se pravo u drugi dnevnik i eto nama nedoucenih a jurodivih da nam objasne kako zapravo stoje stvari. Istina je, nazalost, da je nas obrazovni sistem u meduvremenu podosta propao, doslo je ne samo do inflacije diploma vec i do stvaranja opsteg uverenja da su oni koji su istinski obrazovani samo zakerala, smetala i - zasto ne reci - potencijalni neprijatelji. Utoliko, mislim, velika odgovornost lezi na pojedincu. I sam radim sa mladim ljudima, studentima vizuelnih umetnosti i mozda je moja sreca sto je to ipak jedna mentorska situacija od samog pocetka, nema tu mnogo studenata i zaista se moze pomoci onome ko to zeli. Vrlo cesto im govorim da su od diplome mnogo vaznije druge stvari, njihovo obrazovanje, njihova sigurnost u poetiku koju grade, njihova hrabrost, etika profesije...

Teofil Pancic je nedavno u Vremenu napisao da je Politika otvorena novina "za veoooma razlicita misljenja, ali tako da diskretno preovladava "konzervativno-nacionalna" linija", ali da "niko vise nikada ne sme da ide ispod izvesnih standarda koje je ona [Lj. Smajlovic, prim. aut] postavila". I sam ponekad pises za Politikin Kulturni dodatak. Da li je Politika ocigledan egzemplar onoga gde smo, kakvi smo i sta smo nakon Petog oktobra?
- Ja bih, za pocetak, napravio malu, diskretnu, razliku izmedu "Politike" i njenog subotnjeg Kulturnog dodatka. Stvari tako stoje da "Politiku" i dalje kupujem jedino subotom. Za razliku od mnogih koji imaju problem sa tim dnevnim listom ja tacno mogu da odredim dan kada se iz mog mentalnog univerzuma odselio taj dnevni list zahvaljujuci cijem dodatku "Decja Politika" koji je izlazio cetvrtkom - valjda jos izlazi, nemam pojma - sam se svojevremeno opismenio. U vreme najintenzivnije faze "dogadanja naroda" ziveo sam u Londonu. I pre no sto sam otisao isla je cuvena rubrika "Odjeci i reagovanja" o kojoj su vec i knjige napisane i koja je, tu nema sumnje, bila jedan od najvaznijih generatora rata. I onda je neko dosao iz Beograda i doneo broj "Politike" na kojem je naslov na prvoj stranici bio veci od onog tradicionalnog zaglavlja, jedna jedina rec, pisalo je USTAV. I ja sam tada rekao - ovo je gotova stvar. Tako da je sada skoro dvadeset godina otkako sam se rastao sa tim, kako ponekad kazu od miloste, "cetvrtim stubom srpstva". Ali, "Politika" ima neverovatne sposobnosti prezivljavanja. Jedan od njih je prilicno morbidan. U Beogradskoj carsiji se niko ne moze smatrati zvanicno mrtvim ako ne izade citulja u "Politici". Tako da je jedan stabilan nacin prezivljavanja lista baziran na umiranju. U jednom kratkom periodu imao sam radio-kolumnu na "devedeset dvojci", tu je saradnju naglo okoncala ona cuvena voda u koaksijalnom kablu ili dolazak onih divnih mladica iz SPS-jugenda, ne secam se vise. Uglavnom, sad kad sam pregledao te novinske i druge tekstove zarad objavljivanja tih, kako od miloste zovem, "froncli" u jednim koricama, naleteo sam na taj stari tekst koji se zvao "Mrtvi za mrtve". Nazalost, knjiga koja ce izaci nije, po konceptu, mogla da ukljuci i te "primenjene" tekstove, ali sam se barem lepo nasmejao kada sam ga izvadio iz naftalina i posle toliko godina procitao. Promenile su se stvari, vise ne stoje moje tadasnje opaske, ali mrtrvi su i dalje rezervni esalon tog lista. Za ne daj Boze... Naravno, i Kulturni dodatak je, zajedno sa maticnim listom, dotakao dno zivota. Secam se da je u tom dodatku izlazila kolumna jednog naseg pisca koji je tada ziveo u Parizu, a i sad je tamo, on je naravno patio sto ga je kleta sudba odvela u to carstvo zla, na taj Pont, ili, ako vise volis, na taj Pont-nef, patio je sto nije u nekom stogu sena na obodu Sumadije, sto ne slusa zujanje srpskih pcela i mukanje srpskih krava, objasnjavao nam je kako je nama zapravo neverovatno dobro a njemu neverovatno tesko, strpljivo je gradio taj kult kacice sa kajmakom i to se licemerje u formi kolumne zvalo "Balade o siromastvu". I za jedan taj tekstic nas je dijasporicni stvaralac od Hadzi-Struje dobijao honorar daleko veci od moje tadasnje plate univerzitetskog radnika. I cetiri puta mesecno - pa ti izracunaj koliko je to bilo siromastvo. Ali i tu su se stvari promenile, prvo je u "Politiku" doslo nekoliko mojih prijatelja, Borut, Goranka, i u jednom casu je urednik dodatka postala Vesna Roganovic, osoba koja je bila moj urednik u "Borbi" pa u "Danasu", naprosto osoba kojoj verujem. I tako je doslo do te sporadicne saradnje. Voleo bih da imam vise vremena i da budem malo redovniji, ali sta je tu je. Za sada je dovoljno to sto taj dodatak vadim i citam cele nedelje. No i kada je sve bilo na samom dnu, u najgorem vremenu, pisanje "Politike" o likovnim umetnostima bilo je bolje i profesionalnije nego u drugim listovima. To zahvaljujuci pojedincima. Opet, uvek mora da postoji nesto sto se zove "provladin dnevnik". Cak i kada je to zvanicno bila "Borba" svi su znali da je "Politika" zapravo ono sto misli dvor. Tako je i sada, bez obzira sto se sve vreme protura prica o "nezavisnim novinama". Kada shvatite da to nije tako i da nikad nije ni bilo - onda je lakse. Tako ce i sad biti, cak i ako ne dode do personalnih promena. "Politika" ce se, neosetno, transformisati u glasilo vlade "Cvetkovic-Dacek" ili, jos pre, u glasilo grupe "Idoli". A kad sve saberes i oduzmes nije to najgore sto nam se moze dogoditi.

Nedavno je Bozo Koprivica ostro osudio Srpsko knjizevno drustvo zbog precutkivanja, tolerisanja i nezigosanja nacionalistickih ekscesa, rasne i verske mrznje i ignorisanja poziva na nove ratove. Takode, skoro u isto vreme, objavljena je i Deklaracija "Foruma pisaca" o nepristajanju, pisana povodom razotkrivanja inercije oportunista i destruktivnih namera agresivne desnice. Neko bi, zbog sadrzine, jos pomislio da je rec o arhivskim tekstovima iz devedesetih. Da li su, po tebi, tacne ocene, da su nasi pisci inertni i kada je rec o obradi kontroverznih tema iz nedavne istorije, ali i kad je rec o javnom (politickom i drustvenom) angazmanu?
- To da nasi pisci, ili barem deo njih - deo dovoljan da bi bio reprezentativan, nisu bili na visini moralnog ili umetnickog odgovora na epohu je naprosto fraza. Pojedini ljudi vole da je ponavljaju do beskraja, valjda - kao i toliki pre njih - misleci da nesto sto se ponavlja do izbezumljenja polako postaje istina. Kada bi neko imao dovoljno strpljenja da procita produkciju koja nije mala, koncentraciju da sve to prouci, a da pri tome nema neke unapred fiksirane teze i predrasude - mogli bismo dobiti pristojnu antologiju "pisma otpora" ili "pisma suocavanja". Ali sada sve manje mislim da cemo to dobiti; jednostavnije je tvrditi da necega nema nego citati tolike stranice. Tacno je da posle svega sto se dogodilo nije na odmet biti oprezan, znas da se oni koji su upoznali ucinak zmija plase i gustera. Ipak, ne moze se reci ni da se barem neka opsta intonacija u drustvu nije promenila na bolje. Ekscesi o kojima govoris nece imati opstu podrsku, ne plasim se agresivnosti sa te strane, plasim se neceg drugog, a to je jedna uljuljkana letargija, jedan tabloidni raj, to je guranje kulture na jos dalju marginu, to je potiskivanje svega razumnog i kritickog ne vise sipanjem vode u koaksijalni kabl ili pendrecima, vec onako, "higijenski", razlozima takozvanog trzista. Verujem da je za razumni otpor toj drustvenoj koroziji koja ima pojavni oblik uglancanog drustva potrebno pronaci sasvim nove modalitete jezika, pruziti otpor na nacin sasvim drugaciji od onoga sto se radilo ili govorilo devedesetih.

Antrfile:

Mileta Prodanovic, pisac i slikar, roden je 1959. godine u Beogradu. Od 1983. objavljuje prozu, esejisticke tekstove iz oblasti vizuelnih umetnosti i publicistiku. Napisao je petnaest knjiga. Roman "Ovo bi mogao biti Vas srecan dan" u Hrvatskoj je objavio "Arkzin". Njegova zbirka prica "Agnec" nagradena je "Vitalovom" nagradom "Zlatni suncokret" za najbolju knjigu objavljenu 2007. na srpskom govornom podrucju. Profesor je na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu i autor izdavacke kuce "Stubovi kulture". Izlagao je na vise samostalnih i grupnih likovnih izlozbi. Dobitnik je nekoliko nacionalnih i regionalnih nagrada iz oblasti knjizevnosti i likovne umetnosti.

08.03.08

Nagrada "Zlatni suncokret" za najbolju knjigu 2007. godine nedavno je pripala beogradskom piscu i slikaru Mileti Prodanoviću za zbirku priča "Agnec", u izdanju "Stubova kulture". Šesnaest priča zbirke "Agnec", u podnaslovu određene kao "priče, sastavi, parabole, bitter- sweet?" - inspirisane su mučnim tranzicijskim dobom kroz koje odzvanja eho devedesetih godina. Za svoje knjige, koje su prevedene na 11 jezika, Prodanović (Beograd, 1959) dobio je brojne nagrade. Za ART "Vijesti" na pitanje da li ga je iznenadila odluka žirija autor knjige "Agnec" kaže:
- Iskreno, iznenadila me je. Objavio sam više od petnaest a manje od dvadeset knjiga, ne znam tačno, i za sve ove godine nekako sam navikao da oni koji raspoređuju književnu moć u mojoj zemlji ne uzimaju ozbiljno u obzir te knjige. Da ostavimo po strani politiku, moguće da sam ja, u očima naših žreca, uvijek bio slikar kome je pisanje valjda nekakav hobi. U Srbiji inače malo ko čita, a svi sve znaju - pogotovo koliko ko vrijedi. Važno je dobiti nekakvo priznanje kad si mlad. Ako ona zakasne, čovjek se obično ispuni gorčinom koja nije dobra ni za samog stvaraoca ni za okolinu. Kao mlad dobio sam tu vrstu priznanja u oblasti likovne umjetnosti, u nekom pravom trenutku dobio sam stipendiju "Borislav Pekić" koja je tada, sredinom devedesetih, bila i važna egzistencijalna potpora. Dobio sam jednu nagradu na eks-Yu prostoru, zatim i nagradu Grada Beograda - tako da nijesam osjećao nekakav "angst" povodom bilo kakvih priznanja. Naravno, lijepo je dobiti nagradu koja se kolokvijalno smatra "prvom do najveće". Čovjek se uvijek iznenadi kada vidi koliko to znači okolini. Navikao sam da sumnjam u sve, prvo u sebe, a onda, naravno i u nagrade. Vjerujem da je glavni benefit to što će se neki neočekivani čitalac "Agneca" mašiti i mojih starijih knjiga.

Priča "Agnec" po kojoj je i naslovljena ova zbirka je povijest o prosjačkoj mafiji i prosjacima. O prosjacima kao božijim ljudima je prije više od vijeka pisao i Bora Stanković. Vaši prosjaci su u sjenci tranzicijskog doba povod za bogaćenje. Iako se prosjaci na kraju ove priče pretvaraju u jagnjad, Vaša priča djeluje i te kako stvarno. Gdje tražiti porijeklo ove priče?
- Ona zaista ima stvarnu potku - kao i većina priča iz zbirke. Sredinom devedesetih dao sam intervju časopisu "Srpska reč" koji je tada bio oštro opozicioni, uz "Vreme" i "Borbu" valjda jedino mjesto gdje su se mogli pročitati intervjui sa Mirkom Kovačem, Bogdanom Bogdanovićem i drugim ljudima iz tog kruga. U tom broju bio je i razgovor sa prosjačkim makroom. Nije mu bilo objavljeno ime, ali je iz svega bilo jasno da je to jedan uglađeni gospodin i da u Beogradu naprosto ne postoje prosjaci-slobodni strijelci. Sve je organizovano. Tokom devedesetih nijesmo oskudijevali u grozotama, samo se sjetite. Ali i pored svih tih brutalnih prizora ovo mi je ostalo kao jedan od vrhunaca licemerja, vrhunaca naše propasti... Više od deset godina taj mi intervju stoji negdje "u potiljku". I kad je, neočekivano, sazrelo sve, kada su se sklopili elementi, kada mi se, ko zna odakle, javilo to iskliznuće u "nemoguće a moguće", priča je nastala za dva dana.

U "Agnecu" se krije i povijest o nevidljivom starom Beogradu čiji tragovi iščezavaju. Taj nevidljivi Beograd najbolje otkrivamo u priči "Hasidska pesma". Ovu temu o sudaru starog i novih kič elemenata u Beogradu obradili ste i u knjizi eseja "Stariji i lepši Beograd"...
- Širom Balkana postoji kult zavičaja. Rođen sam na dvadeset metara od Knez-Mihailove i, šta da radim, to je moj zavičaj. Mora se voljeti i kad nije u najboljem stanju... Bespoštedna kritika jeste jedna od manifestacija te ljubavi. Mnoge su moje knjige tematski vezane za Beograd, ali je pomenuta knjiga eseja, prirodno, drugačija - njena tema su ožiljci koje jedna nastrana politika ostavlja na tkivu grada, u arhitekturi, na grobljima, u svakodnevnoj komunikaciji... Budući da u njoj ima mnogo fotografija, vidim je kao spoj moja dva posla. Ona je proizašla iz jednog ciklusa predavanja i objavio sam je zato što niko od onih koje sam smatrao pozvanijima nije to ovjekovječio. Ali, da se vratim zavičaju – pošto je zavičaj nešto po definiciji idilično, u novije vrijeme adoptirao sam zavičaj mog oca, to je jedan rajski predio u zapadnoj Srbiji, a naslijeđena brvnara skoro idealno mjesto za pisanje. Adoptirao sam još jedan zavičaj, to je Boka sa kojom sam srastao tokom sedamdesetih i osamdesetih. U devedesetima sam sebi odredio mali „tajm-aut“, ali se nadam da ću u dolazećem periodu češće biti u Boki.

Veliki broj priča iz zbirke „Agnec“ prožet je fantastičnim i grotesknim motivima. Ima li poseban razlog za to?
Sjetite se – naša je stvarnost u periodu koji je za nama, ili možda još nije sasvim za nama, često bivala i fantastična i groteskna. Na mnogim televizijama u svijetu postoje raznorazni gledači u kuglu i karte ali je malo gdje postojao politički komentator prerušen u državnog astrologa.

Okvirne priče ove zbirke, prva i posljednja, „Pirinač“ i „Igle“ podsjećaju na priče sa poukom, s tim što se kod prve jasno kaže „Pazite gde ostavljate stvari do kojih vam je stalo“, a druga se odnosi na uzaludnost posla svakog čovjeka koji savlada neke vještine. Odnose li se one na umjetnika i njegovo djelo?
Da, to su parabole. Jedan je kritičar njih vidio kao neku vrstu prezira upućenog čitaocu, ali stvar je upravo suprotna – one propituju poziciju stvaraoca i samog djela. Završna priča je vrlo jasno postavljena na to mjesto da skrene pažnju da se kod nas po pravilu miješaju umjeŠnost i umjeTnost. Reklo bi se, razlika samo u jednom slovu – ali nije, suštinska je. Umjetnost je nešto mnogo više od vještine.

Mada ne pišete direkno o nedaćama koje su se zbile tokom devedesetih, junaci većine vaših priča su u jednu ruku žrtve. Takav je i Tinki Vinki (Petar Štrbac), Milovan iz priče „Dvadeset primeraka“, pa i veliki broj junaka priče „Agnec“. Za ovu, pa i neke Vaše ranije knjige, devedesete su bile inspirativno tlo. Nije li to dobar primjer kako politika utiče na književnost?
Vaše pitanje, evo, kod mene proizvodi vrlo neobične i daleke asocijacije: sjetio sam se Šalamunove do bola ironične, antologijske pjesme „Zašto sam fašista“. Ako ste je čitali, znate – pjesnički subjekat govori, ponavljam, vrlo ironično, o estetici ubijanja, i skuplja pare za crni štof, da sašije uniforme za svoje momke, a do tog dana ostaje to što jeste i piše pjesme o leptirima i cvijeću. Kada je prvi put objavljen srpski prevod te pjesme, u knjizi o Žilnikovim „Ranim radovima“, 1969. godine, valjda je niko nije primijetio. Kada je, krajem osamdesetih, ponovo publikovana u „Književnoj reči“ dočepali su je se aparatčici baroknog perioda našeg socijalizma pa su je čerečili u glavnom dnevniku tadašnje JRT. E, sad, da li su osamdesete bile vrijeme kada su svi pjevali pjesme o leptirima i cvijeću? Ili „sa tranzistorom na uhu“, kako vam više odgovara. I jeste i nije. Još jedno retoričko pitanje: da li je „novi talas“ nastao u komitejima tadašnje partije? I isti odgovor, i jeste i nije. Šta je mogla tada, u periodu nekrokratije, vladavine mrtvog Tita, biti politički angažovana književnost? Da neko napiše stih „Stane Dolanc je svinja“? A jeste bio, to nije sporno – njegov je štof bio onaj od kojeg su sašivene uniforme majstora iz Srebrnice, Medačkog džepa, Stambolićevih i Đinđićevih ubica... Samo nek mi neko objasni iz koje je laboratorije izašao Cecin pokojni suprug.

U priči „Patriotizam“ ukazujete na pogrešno značenje ove riječi koja je itekako zloupotrijebljena u minulim decenijama. Koliko su vam bliske riječi Eriha Froma koji kaže: „Nacionalizam je vid incesta, naše idolopoklonstvo, naše bezumlje. ‘Patriotizam’ je njegov kult”?
„Patriotizam“ je, hronološki, najstarija priča iz ove zbirke. Nastala je na talasu koji je vodio priče iz zbirke „Nebeska opera“ koja je objavljena 1995. godine. Volim je jer tu postoje tri pozornice, jedna u drugoj. A prvi pokretač je bila majka moje majke koja je porijeklom iz Bosne. Uvijek me je kopkala ta identitetska priča, te lojalnosti ovoj ili onoj ideji - njen je otac bio austrijski šumar, državni službenik K und K, a njen učitelj u osnovnoj školi sarajevski atentator, obješen nakon procesa. I kako to složiti, u glavi i na terenu? Kako to uglaviti u udžbeničke šeme raznih Jugoslavija? Tu se, konačno, pojavljuje i imaginarna grofica koja doslovno shvata maksimu po kojoj je rat „pucanje i tucanje“, pojavljuje se niz pogrešnih čitanja tog zloupotrebom opustošenog pojma kakav je „patriotizam“.

Čini li vam se da je danas u srpskoj književnosti malo knjiga koje se bave ratovima u minuloj deceniji, kritičkim proispitivanjem prošlosti. Šta je razlog te oskudice?
Ne bi se baš reklo da nema. Kada bi neko zasukao rukave, pregledao produkciju i periodiku i po strani ostavio ekstremne ideološke pozicije – jasno bi se vidjelo da veći dio relevantne književne produkcije u Srbiji čine upravo djela vezana za rat. Ako neko pod tim bavljenjem podrazumijeva doslovnost, plakate, a i njih je bilo tu i tamo, onda stoji da produkcija nije velika. Mnogo je lakše lakonski zaključiti da nečega nema nego ponovo sve iščitavati u bibliotekama, nalaziti ona brojna djela u rasponu od Davida Albaharija, preko Basare, do Saše Ilića, Srđana Valjarevića i mnogih drugih gde se rat pojavljuje kao pustoš koja nadire, koja je prisutna na sceni i kada nije naturalistički opisana. Razbistravanjem mozga ne bavi se samo književnost, postoje i druge instance, institucije, čak i mnogo pozvanije. One su ovdje zakazale. I zato se književnosti često prebacuje to breme, ta odgovornost.

Kako vidite današnju književnu scenu u Srbiji, u hiperprodukciji objavljenih naslova i književnih nagrada? Na koje biste nam knjige skrenuli pažnju?
Kompjuteri su kolijevke skribomana. Proces štampanja neprekidno pojeftinjuje i do CIP-a se dolazi za pet minuta. To obilje stvara šum, prati ga i ta inflacija nagrada koje se dodjeljuju po principu „ja tebe serdare – ti mene vojvodo“, odavno je propao profesionalizam u praćenju umjetničke produkcije... Ali, ipak se ono što je kvalitet probije, pa makar nekim kapilarima. Ja sam još uvijek pod uticajem jedne maestralne knjige koju sam već pominjao a koja se ne može naći u prodaji iako je izašla prije dvije godine. Autor je veliki dramski pisac Đorđe Lebović, a naslov je „Semper idem“. Zbog nekih komplikacija oko nasljeđivanja prava drugo izdanje se ne pojavljuje. Ona fokusira rano djetinjstvo pred II svjetski rat, i završava se autorovim odlaskom u Aušvic, sa sedamnaest godina. Sjajna knjiga, jedna Singerovska fantastika viđena očima djeteta, niz vinjeta koje tako ubitačno govore o strahotama dvadesetog vijeka. Pronađite, svakako, ovu knjigu. A u prošlogodišnjoj produkciji, rekao bih, ističu se knjige Mihajla Pantića, Radoslava Petkovića i Filipa Davida. Tako bar ja to vidim.

Kako vidite Srbiju danas? Da li na tom raskoraku između Rusije i Evrope može pasti u ponor?
Za početak bilo bi dobro da ostavimo po strani idealizovane slike Rusije i Evrope. Stereotipi nijesu nikada dobro polazište. Niti je ova Rusija ono što se mota po glavama naših vječitih zaljubljenika, niti je Evropa nekakva zemlja dembelija. A nema više ni nesvrstanosti, niti tog umiljatog sisanja dvije majke. Ja sam i u najgorim vremenima govorio da je, barem što se tiče Beograda, geografija mnogo bolja od nas koji tu trenutno živimo. Beograd je stoga osuđen na uspjeh, htjeli to mi ili ne. Neće „Aeroflot“ kupiti „Jat“ da bi vozao krševe od aviona na relaciji Beograd-Niš, nego da bi letio po Evropi. Ne ide gasovod do Banja Luke nego do Francuske. Stoga je interes Rusije da ovi prostori budu mirni i – Evropski. Malo to ko vidi, naročito od onih koji bol utapaju razbijanjem izloga i ambasada. Uostlom, Evropska opcija je na izborima u Srbiji koji su bili koliko juče odnijela prevagu. Namjerno ne personalizujem pobjednika – na njemu je tek da riješi da li će se odlučno vratiti izvornim principima njegove stranke ili će to učiniti neko drugi iz te partije. Dva miliona i trista hiljada glasova, među njima i moj, jesu nekakva obaveza.

Ko je god vidio sahranu Rankovića mogao je da osjeti šta se iza brda valja
- Moja druga knjiga „Novi Klini“ bila je u formi anti-utopije i vrlo je, vrlo politička. U smislu da je to alegorija jednog stanja bezglavosti, mjesta mrtvih rituala, zavaravanja i konačno mjesta gdje niko nije ni vino ni voda. To je tada zapaženo samo u jednom jedinom prikazu. Svi ostali su govorili o formi. Političko je, naročito na kraju osamdesetih, shvatano isključivo u oblasti nekakve emancipacije navodno potisnutog nacionalnog, proganjan je svako ko je u dobroj ili lošoj namjeri pokušao da iznese traume od prije pedeset godina i svako ko je problematizovao status mrtvog Tita. Eto, tu su stanovale vještice. Pogled pasa čuvara tadašnjeg sistema je bio usmjeren u prošlost i niko nije obratio pažnju šta se dešava u tom trenutku. A svako ko je, makar na televiziji, vidio sahranu Aleksandra Rankovića mogao je da osjeti šta se iza brda valja. Suma sumarum, rat je pripreman osamdesetih godina prošlog vijeka, iza leđa raspjevane generacije i „Bjelog dugmeta“ na okašnjelim radnim akcijama. On se samo ispoljio devedesetih. Suprotno onome što licemerima ponekad izleti – da je rat odličan kao inspiracija – mislim da nesreća ne može biti dobra ni na jedan način. Našle bi se teme i bez tolikih postradalih i moralnog deficita ovog ili onog kolektiviteta na našim prostorima. Ali kada se sve zahuktalo nemoralno je, mislim, bilo ne uhvatiti se u koštac sa tim. Takozvana „istorijska distanca“ je izgovor kalkulanata. Otuda su moje knjige koje neposredno fokusiraju rat objavljivane tokom devedesetih. U knjizi „Pleši čudovište na moju nežnu muziku“ koja je izašla 1996. godine postoji scena streljanja u Srebrnici iako tada „nijesmo znali za te zločine“. E, pa lijepo, da parafraziram, mnogi ne znaju ni za te knjige...

Talenat i istrajnost

Kao slikara i pisca, pitao bih vas koje je za vas moćnije sredstvo izražavanja, riječ ili slika?
Obično se kaže da jedna slika vrijedi hiljadu riječi. Ali ne znam da li je iko ikada to brojao. Postoje, to uvijek kažem, ideje koje se bolje artikulišu u vizuelnim umjetnostima i one za koje je bolji jedan medij protegnut u vremenu kakav je književnost. Ali, okreni obrni, jedinu moć postiže djelo nad kojim su se ukrstili talenat i istrajnost.

Vujica OGNJENOVIĆ

02.03.08

- Umetnik se često pita koliko ono što radi ima smisla. Komponujući "Agnec" pitao sam se i o smislu stvaranja u ovim vremenima. Nagrada koju je pre 12 godina prvi osvojio Ivan V. Lalić i ovaj skup me uveravaju da to ipak ima smisla - rekao je na dodeli "Vitalove" nagrade za književnost "Zlatni suncokret" održanoj u četvrtak u Beogradu ovogodišnji laureat Mileta Prodanović. S obzirom da se prvenstveno bavi likovnom umetnošću, Prodanović je objasnio kako je ova nagrada za njega nešto neočekivano, mada je pored uspešne karijere likovnog umetnika, još 1983. godine počeo da objavljuje i svoje literarne radove.

Knjigu "Agnec" Milete Prodanovića koju čini 16 priča, žiri "Vitalove" nagrade je okarakterisao kao groteskan, fantastičan i realističan prosede, tvorevinu imaginacije čiji su učinci oživljeni u ambijentu gustih i traumatičnih slika naše stvarnosti, s uverenjem da pripovedanje ima svojstva svedočenja i razumevanja društvenog, istorijskog i neponovljivog života pojedinca.
Vaši junaci savršeno govore našim jezikom. Još od knjige "Pas prebijene kičme" mnogi su se vrlo lako poistovećivali s vašim književnim svedočanstvom. Kako osećate i tumačite taj piščev dar?
- Sve moje knjige se razlikuju, a pomenuta ima najmanji stupanj fikcije, više je esejistička i fokusira vreme našeg tonjenja u sveopšti građanski rat. U tom trenutku odlučio sam da budem neka vrsta dokumentariste i da otvorim srce čitaocima na najjednostavniji način, predočavajući sve bez ikakve ironije, i bez nečega što se kasnije mnogo češće pojavljivalo u mojoj književnosti. Govorio sam o skupu vrednosti za koje sam mislio da su temeljne, a koje su tada, početkom devedesetih bile u opasnosti. Meni je to što vi kažete mnogo ljudi reklo i znam da je ta knjiga imala jedan tajni kult. U to vreme je dočekana s dva prikaza, ali je na neki čudan način imala podzemni život i čitala se mnogo među našim ljudima koji su otišli van zemlje.
Taj pristup je mač s dve oštrice, nešto što uvek postavljam sebi kao pitanje kad krećem da pišem, a to je da li će ove natruhe našeg vremena biti smetnja za čitanje koje će se odvijati za deset ili 15 godina, ako tad ikome bude stalo to da čita. Pošto se pojavila potreba da ta knjiga bude prisutna na tržištu drugo izdanje "Psa prebijene kičme" je izašlo posle čitavih desetak godina. Ponovo sam je uzeo, pogledao i video da je ta moja strategija, pokušaj da uvek sve što pišem čitam očima nekog ko će to čitati za deset godina, uprkos efemernim činjenicama, uspela da održi tu knjigu u životu. Kako i koliko će priče iz najnovije knjige biti viđene za desetak godina to ostaje da se vidi, ali one su u mnogo većoj meri fikciji.
Ove godine ste u prilično jakoj konkurenciji dobili jednu od značajnijih domaćih književnih nagrada, a to ste uspeli s knjigom priča, a ne romanom, kako bi se to dalo za očekivati?
- Svemu što se događa treba pristupiti, kako su to rekli stari Latini, sa zrncem soli. Duboko poštujem i kriterijume i odluke svih žirija. Postoje odluke koje nam se čine ispravnima, a kasnije vreme pokaže da su bile neispravne, i obrnuto. Ceo sistem nagrada je u mnogim krugovima podvrgnut jednom seciranju i činjenica je da je u devedesetim godinama taj sistem bio pod jakim uticajem pojedinih izdavačkih kuća i da je on u moralnom smislu krahirao, ali"Vitalova" nagrada je vrlo često bila korektiv tog sistema i jedno osvrtanje na dosadašnje dobitnike bi dalo, rekao bih, časnu situaciju. Utoliko mi je ova nagrada značajnija. Ponoviću da nisam očekivao da će mi žiri pokloniti neku veću pažnju. Svi mi podsvesno mislimo da su romani ti koji izazivaju najviše pažnje.
Koja istina pripada književnosti, kako ona povezuje sadašnje vreme ili ga tumači, reflektuje i koliko je to zaista njen zadatak? Da li se to odrazilo i u vašoj najnovijoj strategiji pripovedačke parabole, mešavine fikcije i realnosti?
- Ja sam se od vremena studija i praćenja brdovite situacije u književnosti tokom osamdesetih, a potom i devedesetih, uvek zbunjivao tim što je kod nas na javnoj sceni uvek na delu jedno totalno mešanje žanrova. Tokom osamdesetih su, recimo, vrlo često igrani filmovi o partizanima bili korišćeni kao dokumentarni materijal. Tokom devedesetih za lik, misiju i profesiju pisca vezivane su najrazličitije predrasude. Rekao bih da su oni vrlo često bili precenjeni, da su pisci bili birani i shvatani u nekom devetnaestovekovnom ili čak romatičarskom smislu kao neka vrsta tribuna naroda, a njihove fikcije su čak korišćene kao argumentacija u nekim ideološkim ili političkim svađama.
Naravno, mislim da to nije misija ili mesto književnosti. I kada slikam, odnosno koncipiram svoje radove u vizuelnoj umetnosti, i kada pišem, trudim se da to deluje zaista kao komad. Ne razmišljam mnogo o tekućoj upotrebljivosti. Shvatam da je možda zbog ponavljanih zloupotreba došlo do jednog totalnog razglavljivanja, jedne zabune oko pozicije pisca i umetnosti u celini u našem društvu, ali verujem da će vreme koje dolazi te uloge staviti na svoje mesto. Ne volim zastranjenja ni u nacionalno-romantičarskom smislu, a ne volim ih ni u onom drugom koji se isto valja iza brda, a to je jako ideološko čitanje svega što nastaje i opet stavljanje u matricu nekih pseudoimperativa ovog vremena. Možda zvuči demagoški, ali misija pisca je pre svega da piše.
S obzirom na to šta nam se sve dešava da li ste pesimista ili optimista?
- Optimista.
Igor Burić

29.02.08

Može zvučati paradoksalno, ali građu za priču „Agnec“, po kojoj sam dao naziv zbirci, pronašao sam u intervjuu sa anonimnim prosjačkim makroom koji je objavljen u jednom našem listu pre više od deset godina. Od tada mi te jezive, bezdušne reči, izgovorene vrlo mirno, stoje negde u podsvesti - kaže Mileta Prodanović, ovogodišnji laureat „Vitalove“ nagrade „Zlatni suncokret“, objašnjavajući da je priča nastala munjevito, posle decenijske fermentacije.

Šta znači „Agnec“?
- Kratko rečeno - to je jagnje Božje. Upotrebio sam ovaj drevni oblik jer priziva nešto svečano, skoro liturgijsko. Naslovi mojih knjiga bili su, u jednom periodu, vrlo dugi, ponekad su se sastojali i od čitave rečenice. Ovaj je kratak, odsečan, i čini mi se da ima neophodnu dimenziju začudnosti.

Budući da ste i junake ove priče ubacili u nadrealni milje koji je toliko nalik realnosti da deluju sarkastično, smatrate li da je efektnije pripovedati o stvarnosti kad se ona izmesti u nadrealno?
- Nisam prvi koji je primetio da su parametri u kojima smo živeli u neposrednoj prošlosti često bili izvan svake zamislive realnosti. Utoliko su moje priče ponegde vrlo „hiperrealističke“. Naravno, ne očekuje se da, na primer, iz fotelje kupljene kao znak prestiža potekne krv, da neko iznenada poleti ili da materija nastala truljenjem soka od paradajza postane embrion iz kojeg se rađa nova klasa bahatih i bezobzirnih, ali zaista mislim da ovakvi drastični preokreti ukazuju na devijantnu prirodu našeg okruženja.

U priči „Agnec“ svi vaši junaci se na kraju pretvaraju u ovce - žrtve prosjačke mafije. Koje je naravoučenije?
- U poslednjih dvadesetak godina je, verujem, skoro svako u našem društvu mogao da se oseti žrtvom. Ali, i u toj kategoriji postoje raslojavanja - oni koji su to bili najmanje uspostavili su neku neformalnu, medijsku berzu gde se nečija patnja transformisala u kapital sasvim druge vrste. U ovoj priči su suprotstavljene te dve kategorije ljudi, tranzicioni dobitnici, nova klasa, i oni koji nemaju baš nikakve šanse, oni kojima je namenjena uloga žrtve. Nema tu nikakvog naravoučenija, ali je prosto nagovešten procep gde se žrtva, u metafizičkom smislu, preobražava u pobednika. Ono što bih želeo da tu bude pročitano jeste da upravo nemoguća transformacija ukazuje na sasvim moguće monstrume oko nas.

U priči „Patriotizam“ bavite se zabludama, pa i zabludom junakinje da je patriotizam „nesebično davanje ljubavi vojnicima na prvim linijama“ kada je domovina u opasnosti. Šta je za vas patriotizam?
- Postoje dva sasvim različita značenja: prvo značenje - za koje verujem da je, uprkos svemu, ne samo još moguće već i neophodno u ovom trenutku - ujedno je i osnovno značenje i glasi: patriotizam je nesebična i bezinteresna služba dobru zajednice i njenoj budućnosti. Nasuprot ovome stoji ono značenje koje su u vreme Miloševićeve porodične diktature, a i u vreme njegovih duhovnih nastavljača, nametnula sredstva javnog obaveštavanja; tada se, naime, iskristalisao tip „patriote“, odnosno gospodara snažnih fraza okićenog zlatnim kajlama, spremnog da se - poput ovih što sada lome našu imovinu po srpskim gradovima - obračuna sa svakim ko ne misli isto kao on ili, tačnije, kao Udba. Takvi još uvek snažno kreiraju javno mnjenje u našoj državi. Srećom, moja priča je naprosto groteska izmaknuta u vremenu i prostoru, tako da u njoj patriotizam, bez problema, zaista može biti uobrazilja.

Ovih dana pred nama se dešava secesija dela naše zemlje. Mnogi su to očekivali, ali su se i nadali da se to ipak neće desiti. Je li nada još jedna zabluda?
- Društvo je moralo biti spremno da proguta gorku pilulu, moralo mu je biti racionalno objašnjeno ko je to skrivio i kada... Ako se ovako nastavi, desiće se ono najgore - izgubićemo i Kosovo i budućnost za generacije koje dolaze. Nada nije zabluda, ali zabluda je da baš za sve ima nade.

Da li je moguće izboriti se sa zabludama kroz umetnost?
- Ni mnogo opipljivije stvari nego što je umetnost - na primer niz užasnih i tragičnih iskustava - nisu izlečile naše ljude od zabluda. Ipak, umetnost ima obavezu da uvek iznova svedoči o svom vremenu, čak i kada je sasvim jasno da to svedočenje neće dati brze rezultate, da će onaj koji svedoči biti ljuto napadnut od raznoraznih rentijera stereotipa.

Predrag Matvejević u „Mediteranskom brevijaru“ primećuje da je Mediteran sklon tlapnji, da ne oskudeva maštom, da rado prepravlja prošlost, najzad da prihvata samo ono što mu odgovara. Budući da i Srbi žive na rubu tog istog Mediterana, ima smisla pitanje: kako se jedan narod koji se smatra nepragmatičnim i, štaviše, to smatra svojom duhovnom prednošću, može snaći u pragmatičnom svetu?
- Mislim da ipak nije nemoguće pronaći mudru formulu po kojoj će civilizatorski aspekti trijumfalnog hoda projekta protestantske, pragmatične civilizacije, tj. „globalizacije“, biti usvojeni bez gubljenja onoga što čini naš paralelni svet, a to je mašta. Pa da onda mi, Mediteranci, sa svoje tri vere i nekoliko tuceta nacija budemo planetarni cvrčci. A cvrčak nije samo praznoglavi svirac, već može biti i savest čovečanstva. Nije slučajno što je u Diznijevom Pinokiju savest lutke koja se kroz vrlinu i iskušenja postepeno humanizuje otelotvoren u liku cvrčka.

16.02.08

Prvi zadatak nastupajuće generacije jeste da simbolički ubije svoje prethodnike. Za one kojima pripada uloga mete – a to je sada moja generacija – bolje bi bilo da se ta operacija valjano obavi
Mileta Prodanović, naš poznati pisac i slikar, dobitnik je „Vitalove” nagrade „Zlatni suncokret” za 2007. godinu, za knjigu priča „Agnec” u izdanju „Stubova kulture” iz Beograda. Sa Prodanovićem, koji je pored knjiga poezije, eseja i putopisa, autor i romana „Večera kod svete Apolonije”, „Novi Klini”, „Pas prebijene kičme”, „Pleši, čudovište, na moju nežnu muziku”, i drugih, razgovaramo o nagrađenoj zbirci priča kao i o našoj savremenoj umetnosti, kulturi izvan naših granica...
U nagrađenoj zbirci priča „Agnec” iskoračili ste u nadstvarno, u fantastično i snovidno. Da li je to nešto što ironijski i humorno potcrtava stvarnost ili je poriče?
Svako umetničko delo jeste nova stvarnost – kako i koliko ona stupa u odnos sa onim što većina ljudi podrazumeva pod pojmom „stvarnost”, u domenu je poetike autora. U metodološkom smislu većina priča okupljenih u zbirci „Agnec” formirana je oko kraja, taj nukleus je obično neka vrsta iskliznuća, a trudio sam se da stazu do tog preokreta postavim skoro veristički, hiperrealistički. Tek na tako datoj pozornici naglo skretanje ima smisla. Volim rezove, oni obeležavaju skoro sve moje prethodne knjige, romane. To je možda neko iskustvo koje stiže iz kinematografije. Osim toga, verujem da je moguće, štaviše i celishodno, o gorkim stvarima progovoriti iz tradicije humornog, relaksiranog pisma. Nažalost, ili na sreću – Domanovićevi komadi i danas govore više o stvarnosti Srbije na kraju devetnaestog veka od mnogih „ozbiljnih” dela nastalih u to vreme.
Kako je to u priči „Muzej krilatog deteta”, u kojoj zapadni turisti, između ostalog, obilaze ruševine Černobilja i postkonfliktni region Balkana, zagađen osiromašenim uranijumom, a u kojem postoji kuća deteta darovanog od Boga?
Jezgro, ili, ako hoćete, podsticaj – ma koliko to izgledalo „fantastično” – obično stiže iz stvarnosti. To je slučaj i sa tom pričom. Verovatno na Balkanu postoji mnogo mesta sličnih opisanom muzeju. U jednom sam bio, tu je nastala priča koja u objavljenoj verziji ima malo dodira sa viđenim. Ali ostala je suština – postoji lokus istinske tragedije, to čvorište je u jednom trenutku bilo važno u uspostavljanju identiteta nove zajednice, propagandni potencijal iskorišćen je do maksimuma, snimani su filmovi, a kad je interes nove države prestao to mesto je naprosto zaboravljeno, ostavljeno na brigu komšiluku, vreme je beznadežno stalo, tragedija se preobrazila u nešto groteskno, čak i jadno. Drugu dimenziju te priče čini pokušaj da se fokusira pogled stranca na naše ratne događaje: neznanje onih koji su Balkanom krstarili u poslednjih dvadesetak godina, neznanje o lokalnim prilikama, bilo je dirljivo, ali, nažalost, često i fatalno. Tu se pomenuta priča dodiruje sa drugim velikim komadom iz zbirke, pričom „Moj teča Bond, Džejms Bond” postavljenom u vreme građanskog rata koji je kod nas koincidirao sa Drugim svetskim. Tu istinita građa, ma koliko to čudno zvučalo, daleko prevazilazi izmišljeno.
U Vašoj priči „Agnec”, Božja stvorenja, prosjaci, pretvaraju se u jagnjad pred očima svog eksploatatora i mafijaša, a u priči „Fotelja”, iz starog komada nameštaja, koji dolazi u posed novih bogataša, ističe krv. Koliko se i ovoga puta bavite uzrocima današnjice, onim što je bilo tako „davno” da je skoro nestvarno?
Složićete se, valjda, da je mnogo onoga što smo doživeli u novijoj istoriji, iako stvarno, imalo dimenzije nestvarnog. Niste valjda zaboravili da nam se pre petnaestak godina sa ekrana obraćala državna proročica koja je govorila o skorim zemljotresima u Kaliforniji, novom oružju kojim ćemo pobediti ceo svet? Ponekad je zadatak pisca samo u tome da pamti, preobražava i beleži.
Što je tragedija veća – to su mogućnosti njene eksploatacije veće, kaže jedna Vaša junakinja. Kako ovu činjenicu možemo posmatrati u našoj zbilji i stvarnosti u svetu?
To je namerno zaoštren pogled epizodne junakinje, ali, ako bolje razmislite i nije baš previše zaoštren. Postoji fenomen globalne bezdušnosti, ali to isto imamo i „u lokalu”. Ratovi na našim prostorima bili su dodatno strašni jer je iz našeg društva, medijima, uplivom nevidljivih aktera, pa i delovanjem jednog broja intelektualaca u potpunosti amputirana empatija. Saosećanje je limitirano na „sopstvenu” zajednicu, ne za ljude u celini kako to nalaže hrišćanski etos. U mojoj knjizi „Crvena marama sva od svile”, kao neka vrsta epiloga, pojavljuje se citat iz intervjua starijeg kolege koji, pojednostavljeno, kaže da će „narodne muke” dobro doći kao inspiracija za „nove lepe priče”. To je, barem po mom viđenju, konačni poraz umetnosti i njene misije.
Nedavni događaji u vezi sa izložbom umetnika iz Prištine u Novom Sadu i Beogradu podstiču pitanja o manipulaciji i provokaciji u umetnosti. Šta Vi mislite o tome?
Provokacija je legitimno polje delovanja umetnika. Ona je postojala i mnogo pre no što su dadaizam i nadrealizam oko toga spleli svoju poetiku. Iako je Bunjuel, u svojim sjajnim memoarima, pod starost, sa žaljenjem konstatovao da je prostor za provokaciju sužen, vidimo da to ipak nije tako. Poznajem većinu radova koje Beograd nije imao prilike da vidi, mlada likovna scena u Prištini je vitalna, duhovita i subverzivna, preovlađuje kritika kolonijalnog odnosa umetničkih moćnika prema umetnicima sa „periferije” – to je ono što mladi umetnici u našem regionu dele i utoliko je šteta što beogradska publika neće moći da vidiizložbu. Rad koji je izazvao najviše uzbuđenja subverzivan je pre svega unutar konteksta u kojem je nastao. U izmenjenom kontekstu, u ovom slučaju beogradskom, menja se fokus te subverzije. Ako ste u nedoumici pokušajte da zamislite istu situaciju sa drugim parametrima: čak i visokokritičan rad sa likom Ratka Mladića izazvao bi uzbuđenje među onima koji su u paklu Srebrenice izgubili svoje bližnje. Njima bi sva objašnjenja o kontekstu bila izlišna. Nije nevažno i što je sve koincidiralo sa trenutkom usijanja u našem društvu – ono što posebno brine jeste to što nevidljive strukture umesto pokušaja da se racionalno suoče sa događajima ponovo posežu za „spontano” organizovanim nasilničkim grupama.
Srpskoj savremenoj umetnosti neretko se spočitava neautentičnost i prisvajanje mode sa Zapada. U kojoj meri su ovakva gledišta osnovana?
Reč je, ipak, o jeziku – savremeni umetnik mora govoriti medijskim i svakim drugim jezikom koji se razume dalje nego što dopire opseg nacionalnog jezika. Prostori koje su Maljevič i Dišan osvojili pre skoro sto godina osvojeni su, valjda za sve a ne samo za Ruse ili Francuze. Samo u malim sredinama se nešto što je odavno apsolvirano predstavlja kao sumnjiva novotarija. Naš kulturni prostor je nekada bio mnogo veći pa su te snage bile na margini, sada smo se smanjili i oni koji bi želeli da granica našeg duhovnog prostora ne ide preko granice naše imaginarne zajednice osećaju se kao riba u vodi. Ako je svako prožimanje sa drugim kulturama tako opasno – ne znam zašto se te izolacionističke grupacije ne odreknu kompjutera i Interneta. Pa da, kako je Nićifor Ninković zabeležio Dositejeve reči, „zemlju na raboš drže”.
Da li je na našoj književnoj sceni došlo do smene generacija, i da li su na likovnoj sceni performansi i instalacije preovladali u galerijama?
Smenjivanje generacija je prirodan proces, bilo bi zlo i naopako da se to ne događa. Našu sredinu inače obeležava sindrom „produžene mladosti” ili, ako više volite, kompleks „Petra Pana” – ovde je čovek mlad do pedesete, valjda zato što, u pojedinim oblastima javnog života, gerontokratija grčevito brani svoje pozicije. I ne samo zbog toga, razlozi su brojni. Kako je to oduvek i bilo, prvi zadatak nastupajuće generacije jeste da simbolički ubije svoje prethodnike, za one kojima, po prirodi stvari, pripada uloga mete – a to je sada moja generacija – mnogo bi bolje bilo da se ta operacija valjano obavi. Tek tako može doći do izvesnog pročišćenja, teško da se može očekivati da moji ispisnici raščiste korov koji su jednim delom nasledili a drugim sami posejali. Ako one koji unose novu energiju obeležava solidnost, upornost, visoki moral – onda taj „mali lapot” ima smisla. Ako je, pak, motiv svega himera o pozicijama u književnom životu, priča o moći koja je ovde uvek lažna priča – onda je to unapred propala stvar. U tom slučaju ćemo, kako reče Vinaver, čekati unuke. A što se tiče ovog drugog u našim galerijama, na sreću, ima dovoljno prostora za najrazličitije poetike – nemam utisak da preovlađuje samo jedan jezik.
Čime su podstaknuta Vaša istraživanja estetike javnog prostora na kojima ste bazirali seriju tekstova „Povorka čudesa”, u subotnjem „Kulturnom dodatku” našeg lista?
Kao i putopisni fragmenti koje sam objavljivao u drugoj polovini devedesetih, moji tekstovi u „Kulturnom dodatku” su, u osnovi, „vežbe iz posmatranja”. Igra interakcije viđenog i napisanog. To je možda mesto gde se ukrštaju moja dva zanata. Nadam se, na radost barem dela čitalaca.

Marina Vulićević

27.03.08 Vreme

Da je ovo vreme hegemonije romana, ne samo kada je srpska proza u pitanju, valjda već i dživdžani na granama oko izdavačkih i medijskih kuća odlično znaju; da se i u opusima relevantnih pisaca romani tretiraju kao magistralni tok, a zbirke priča u najboljem slučaju kao prateća (nus)pojava iliti dokoličarska nadopuna, takođe je jasno. Uz mnogo sreće, pisac možda može računati da njegovi romani tu i tamo urade ponešto i za zbirke priča, da se ove nekako prošvercuju uz njih.
Razume se da ni sa knjigama Milete Prodanovića do sada nije bilo drugačije. Međutim, Agnec, njegova treća pripovedačka zbirka, zahvaljujući izvesnim nagradama i pojačanoj medijskoj pažnji, možda može da učini ono do sada teško zamislivo: da "pogura" njegove romane i ka onoj publici kojoj su do sada ostajali izvan fokusa.
Knjiga Agnec izlazi dvanaest godina nakon Nebeske opere, i može se reći da je svojevrsni "nastavak" prethodne Prodanovićeve zbirke, utoliko što su ove priče – nastajale od sredine devedesetih naovamo, mnoge od njih ranije publikovane po časopisima – zapravo nekovrstan part two kolekcije Prodanovićevih mahom ironijsko-satiričkih uvida u (srpsku, balkansku, ali bogme i globalnu) savremenost. Iako je i u romanima umeo da posegne za fantastičkim motivima, u pričama se Mileta P. mnogo lakše, slobodnije i temeljitije poduhvata fantastike, ali ona je – nije nimalo nevažno napomenuti – uvek u izvesnom smislu funkcionalna: vešto se i razložno čuvajući kontaminiranja pripovednog tkiva "dnevnim angažmanom" bilo koje vrste, pisac u većini ovih priča "beži" u simboličku fantastiku nimalo eskapističkog tipa, tj. u maštovito, nipošto barokno, već precizno vođeno fabuliranje koje će "transcendirati" oporu stvarnost baš onoliko koliko je potrebno da se ona sagleda još bolje, još jasnije, koliko god to možda paradoksalno zvučalo.
Mizanscen manje-više svih šesnaest Prodanovićevih priča balkanska je katastrofa devedesetih, sa odjecima i posledicama koji ne prestaju do danas, ili pak prošlost koja (Drugi svetski rat, recimo) ovde ima sklonost da nikada to ne postane; na drugoj strani – kao što dobro znamo barem od "Eliše u zemlji svetih šarana" – Mileta Prodanović izvanredno pronicljivo i duhovito secira i neretko arogantno-površni pogled Drugog na "ovo ovde" (ili na "Drugu Evropu" kao takvu), sa pravom merom između satiričkog uboda i žovijalnosti prikazujući jedan nes(amos)vesno "kolonijalni" horizont, u kojem Mi Ovdašnji postajemo ili beznadežni varvari koji i nisu za drugo nego za valjanje u krvi i splačinama ili pak handkeovski romantizovani "plemeniti divljaci" koji su sačuvali onu Mističnu Autentičnost koja tako grozno nedostaje obezduhovljenom Zapadu...
Magistralni je lajtmotiv Prodanovićevog Agneca zapravo: nasilje i posledice. Dolaze i odlaze ratovi, države, poretci, ideologije; neko se u svim tim burama uvek "snađe", neko uvek grabi, ubija, pustoši, otuđuje, odnekud verujući da ga je Istorija privilegovala sopstvenim krajem, da će tako kako je ostati zauvek, da se računi više ne plaćaju. No, ovog pisca ne zanima naturalističko gomilanje užasa: kao čovek izoštrenog "likovanjačkog" pogleda, Prodanović je ponajbolji kada traumatičnu ljudsku istoriju prikazuje kroz istoriju predmeta – pokretnina i nekretnina – koji menjaju vlasnike i gospodare, i u kojima kao da se taloži uludo prolivena ljudska krv, ona koja će šiknuti iz fotelje u istoimenoj priči. Ili će se naratoru, kao u Hasidskoj pesmi, prikazati paučinasta utvara bivšeg jevrejskog vlasnika dorćolske kuće; ili će ratna engleska uniforma biti leptirsko leglo; ili će se (tako frojdovski!), pred kraj Prvog svetskog rata, bečka baronica, u ime bezinteresnog patriotizma, blizu fronta redom podavati vojnicima viđenim za smrt, zatočenim u uniformama monarhije takođe viđene za nestanak; ili će cirkuska zmija, usred predstave, sasuti u lice svom krotitelju sve njegove poratne "oslobodilačke" zločine; ili će se mladunče iz daleke galaksije zaglaviti u običnoj praznoj flaši koka-kole, pokušavajući da uzleti nazad, ali ne pre nego što ga nekako odnesu iz ovdašnje Zone Loših Vibracija u kojoj je to nemoguće... Diskretno snižavajući tonus, prilagođavajući pripovedni registar, Prodanović ispisuje i "lirskije" prozne vinjete, poput vrlo upečatljivog Tinki-Vinkija, da bi satirički naboj (baš nikada napadan, grohotan i naceren, uvek rafinirano podrazumevajući) doveo do vrhunca u prozama poput Novih ljudi u staroj kući ili Kiba, u kojima se pisac ponajpre bavi Vrlim Novim Svetom japijevskih mutanata, kako onih "političkih", tako i onih iz "advertajzinga" i sličnih šamanskih disciplina, tih zlih kobi XXI veka. Prodanovićevo oko na putu gleda i te egzemplare onako kako je gledalo i one "stare", istorijske pošasti od kojih još krvoliptaju naše fotelje: uostalom, i dalje se radi o nasilju i njegovim trajućim/trujućim posledicama. I piše dobro i lucidno, ne "za svakoga", nego za čitaoca koji i ume i sme da se suoči sa Čudovištima iz njegove kutije olovnih slova.


Teofil Pančić

27.03.08 NIN

Uvodne priče Prodanovićeve zbirke predstavljaju neku vrstu pripovedne inicijacije, budući da čitaoca vraćaju u prošlost, sasvim fiktivnu ili pak istorijski poznatu, da bi u svojevrsnoj parodiji zen-dosetke, odnosno legendarne naracije, posvedočile o neodgonetljivosti, izlišnosti, pa čak i apsurdnosti pamćenja i znanja o njoj. Svejedno je li reč o kvazibudističkoj mudrosti koja završava u banalnom (“Pirinač”), ili o spoju pelivanske tematike s polovičnim, dakle nedovršenim raskrinkavanjem ideološkog zaborava “crvenih” decenija koje su pojeli skakavci (“Esmeralda, carica istine”), ono što proizlazi iz ovakvog pristupa u krajnjoj liniji donosi paradoksalnost i svojevrsnu problematičnost, a ne očekivanu logičnost i pouzdanost razumevanja.

Pomenuti ishod je tim pre zanimljiviji što najveći broj preostalih priča, koje skoro bez izuzetka pripovedaju o ovom vremenu, a uprkos autorovoj raznolikoj ponudi određenja (“priče”, “sastavi”, “parabole” itd.), u stvari odgovara ustrojstvu jednoga od njih, parabole, kao onog starog-novog žanra koji po definiciji počiva na preglednosti i naporednosti doslovnog i tzv. prenesenog, moralnog značenja. Kao što, međutim, pokazuje već i naslovna prozna celina s biblijskim motivom žrtvenog jagnjeta, začudno “realizovanim” u pripovesti o japiju koji se devedesetih obogatio kroz “sistem organizovanog prosjačenja”, da bi se potom suočio s fantastičnom bukvalizacijom svoje lukrativne “pastve”, Prodanovićeve “iščašene” parabole zapravo slikaju iracionalno neobjašnjive posledice odsustva morala i sveukupne inverzije vrednosti u našem svetu.
Osim samog “Agneca”, pomenuti prosede primenjen je i u još nekim naslovima (“Fotelja”, “Hologram”, “Muzej krilatog deteta”, “Kib”), koji se mogu čitati kao varijacije na istu tematsku opsesiju, prikazanu u rasponu od ovdašnjih (ne)prilika do američkih trauma nakon 11. septembra. Otuda možda ne bi bilo neprilično ako bi se primetilo da nova pripovedna zbirka Milete Prodanovića, naspram satirično-groteskne, uglavnom ovdašnje vizije miloševićevskog totalitarizma iz njegove prve zbirke Nebeska opera (1995), donosi nešto mirniju, pretežno ironijsku viziju aktuelnog momenta u lokalno-globalnoj perspektivi. U središtu te vizije je paradoksalna metafizika tranzicije, shvaćene kao prelaz iz jednog društvenog ustrojstva u drugo, ali i iz jednog epohalnog ustrojstva u drugo, takođe.

Pripovedajući o junacima koji su se posle propasti ideoloških projekata i modernih civilizacijskih mitova obreli s one strane morala, istorije i iskustvene kauzalnosti, manje-više nekonvencionalne parabole iz ove knjige pri tome u isti mah kazuju ponešto i o onima koji su posle svega ipak ostali ili ostaju s ove strane. Takva je, primerice, priča s jednostavnim naslovom “Patriotizam”, jedna od najizrazitijih u knjizi, koja u “kostimiranom” istorijskom ruhu Prvog svetskog rata tematizuje bizarnu i provokativnu ideju erotskog rodoljublja u liku požrtvovanih “Sestara milosnica Marije Magdalene”, posredno propitujući tzv. pozitivne civilizacijske stereotipe i nedodirljive predstave. Sačinjena kao naracija bez stvarnog zapleta i klimaksa, usredsređena uglavnom na imaginativno razvijenu eksplikaciju “problematične” zamisli na kojoj počiva, ova duhovita pričica, moglo bi se kazati, skoro volšebno nadrasta svoja podrazumevana ograničenja i ukazuje se kao svojevrsni pripovedni amblem cele zbirke.

Izmicanje pukoj naporednosti tradicionalne parabole i klizanje u polje dvosmislenoga i smisaono nesvodivoga, praćeno uzdržavanjem od hiperboličnosti i prekomernosti koja je primetna u pojedinim slučajevima (“Isak, mladunče iz daleke galaksije”, “Dvadeset primeraka”) – to je, čini se, bio recept za oblikovanje verovatno i najupečatljivijih ostvarenja u ovoj knjizi. Priče kao što su “Hasidska pesma”, “Tinki-Vinki” ili “Engleska uniforma boje pustinjskog peska” pri tome pokazuju da nesumnjiva i više puta osvedočena spisateljska pasija Milete Prodanovića prema angažovanom slikanju doba i naravi ima i svoje unekoliko drugačije, diskretnije, na prvi pogled manje uočljivije, ali možda baš stoga sugestivnije i trajnije pamtljivo lice.


Tihomir Brajović

24.11.07 Danas

U vreme rimsko, pre dobrih dve hiljade godina, pesnici su se delili na učene i na one koji to nisu. Praksa iz večnog grada nije se promenila ni do dana današnjeg. Ima pesnika koji su informisani, načitani, obrazovani i time svakako zavode one koji ih čitaju, a ima i onih koji svojom besomučnom energijom, nekim atavizmima, gotovo instinktivno uspevaju da zainteresuju svoje čitaoce. Naravno, ni jedna grupacija pesnika/pisaca nema povlašten položaj u onome za šta se obe bore - mesto u kanonu dobrih knjiga.
Mileta Prodanović svakako spada među poete vates, kako su učene pesnike nazivali u starom Rimu. Njegovom obrazovanju, baroknoj elegantnosti njegovog duha nema se šta prigovoriti, naprotiv. Ipak, pitanje koje se neizostavno pomalja na horizontu, koje kao Kib iz istoimene pripovetke u najnovijoj Prodanovićevoj zbirci Agnec (Stubovi kulture, 2007) izviruje iza zgrade učenosti u razorenom gradu ovdašnje književnosti, jeste da li to radi u pričama.
Ono što je zajedničko u većini (11 od 16) pripovedaka Agneca, jeste poigravanje sa fantastikom koje se u nekima od njih pretvara u pokušaj objašnjavanja političke, odnosno istorijske stvarnosti kroz groteskne situacije. Tako se u jednoj priči nastanak nove klase političara objašnjava kuvanjem soka od paradajza, a u drugoj se pohlepa novih bogataša kažnjava nekom vrstom božje pravde. Na žalost, ove groteske neretko ostaju samo dobro smišljene ideje, čiji se narativni i ideološki potencijal ne koristi do kraja.
Uopšte uzev, Prodanovićevo pripovedanje pati od problema završetka. Taj problem imali su i mnogo veći pisci od njega, Kafka, a prema nekim tumačima čak i Džejn Ostin, ali se u Agnecu pripovetke završavaju na neočekivanim i nelogičnim mestima, u trenucima kada se nasilan kraj čini jedinim narativnim izlazom za pripovedača koji se našao na slepom koloseku. Možda bi neko pomislio da se u toj učestalosti krije neka pravilnost, koja bi mogla opravdati naglo uvođenje fantastike u naracijom stvoren svet, koji je do tada sasvim ličio na naš (na primer, u pripoveci Muzej krilatog deteta). Na žalost, teško je naći tekstualno uporište za takvo čitanje.
Knjigu otvaraju i zatvaraju dve pripovetke koje se mogu tumačiti kao parabole. U prvoj (Pirinač), završenoj eksplicitnim naravoučenijem, pripoveda se o budističkom monahu, a u drugoj (Igle), u kojoj se u savremeni okvir odlaska kod zubara ubacuju još dve pripovetke, naravoučenije se izgovara u pripoveci koja je perspektivno najudaljenija od čitaoca, odnosno u citatu iz Hiljadu i jedne noći. Kako bilo, i jedna i druga moguća pouka tiču se čitalaca i autorovog odnosa prema njima. Prva glasi: «Pazite gde ostavljate stvari do kojih vam je stalo», a druga govori o zaludnosti posla svakog umetnika. Šta ovim maksimama, strateški raspoređenim u narativnu celinu knjige, Mileta Prodanović (ovde samo u ulozi pisca knjige Agnec, dakako) želi da poruči svojim čitaocima? Ako bismo sudili prema prvoj pouci koja bi se u kontekstu pripovetke slobodnije mogla prevesti kao maksima o biserima i svinjama, neko od čitalaca bi se mogao osetiti kao ona životinja čije meso neke svetske religije zabranjuju u ishrani. Prema pouci iz zaključne pripovetke, kojom se dvostruko eksplicira ona iz priče koja otvara zbirku, čitaoci ne bi trebalo ni da uzimaju u ruke štivo koje je pred njima jer je ono, u suštini, samo proizvod zaludnog posla svog autora. Ova pouka rezultira dvostrukim podsmehom autora prema upornima koji su sa njim ostali do kraja zbirke. Naime, ukoliko ste čitalac koji knjigu čita od početka do kraja, onda vam se pisac ponovo smeje u brk, jer vam kaže da ste pročitavši bisere koje je pred vas bacio u stvari samo gubili vreme. Šta je, pobogu, zaludnije od čitanja priča koje proizvodi zaludan pisac?
Ako, dakle, izvedemo stvari do kraja, neminovno će se pred čitaocima pojaviti pitanje svrhe čitanja knjige, i, sledstveno tome, njenog pisanja. Drugim rečima, ako pisac smatra da nema dostojnog čitaoca, zbog čega uopšte piše knjigu? Nadam se, kako zbog sebe i ostalih čitalaca, tako i zbog samog pisca, da je njegov naum bio sasvim drugačiji kad je pripovetke u knjizi poređao ovim redosledom i na dve najvažnije tačke u svakom tekstu postavio ovako problematične iskaze. Ili, pak?