Affirmative

05.11.06 Danas

Moj odnos s Poljskom kulturom je u najmanju ruku ambivalentan. Tako blizu, a tako daleko, rekao bih (u najširem smislu!).
Isti osećaj me prati i s Lukašom Manjčikom (1978) i njegovom drugom zbirkom poezije, prva objavljena dve godine ranije u Krakovu - ‘’Obaveze svetlosti’’. Kad je poezija u pitanju, mirne duše mogu reći da Poljska poslednjih godina, da ne kažem decenija, prednjači na istočnoevropskom Komonveltu. Ne sećam se da sam čuo ili pročitao nekog značajnijeg francuskog ili engleskog pesnika u poslednje vreme. Kažu, proza je u prvom planu.
Ili ti, što bi rekao jedan izdavač, poezija nije tržišno konkurentna roba!
... Uvek stižem / samo do raskršća, ići dalje / nemamo zbog čega... kaže Manjčik. Ovaj stih podupire Česlava Miloša, produžava, na sebi svojstven način, Herberta, a u bliskoj vezi je i sa Šimborskom. A opet ostaje svoj, Manjčikov. Naravno, raskršće je preširoka reč da bi se mogla smestiti u ove redove.
Katoličko obrazovanje (setimo se i Karolj Vojtila je bio Poljak, inače poznatiji kao papa Jovan Pavle II) se oseća u Manjčikovoj poeziji. Ali to ga ne pritiska.
Reminiscencije iliti pozivanje na hrišćanske izvore Manjčik oblikuje krajnje ironično. Ali se ne sprda (za razliku od njegovog sunarodnika Polanskog!). Ipak, čini mi se da je Lukaš pre svega okrenut ‘’ovom’’ vremenu i generaciji kojoj pripada.
‘’Play it again, Sam’’ je pesma koja govori o tom famoznom ‘’11. septembru’’ (znate o čemu se radi) u kojoj Manjčik na krajnje jednostavan način razotkriva šta se krije iza zavere, pardon, zavese velikih sila ... Svako je nešto ućario na jedanaestom septembru... veli pesma.
Ali postoji i jedna svetlija strane Manjčikove knjige. Afirmativnija. ... Čovek je fragmentiran... kaže Manjčik. Nekom će ovo zvučati krajnje pesimistički, ali to je klopka u koja sam i ja upao. Na kraju, niko nije savršen. Jer, upravo je u toj fragmentarnosti osnovna supstanca Manjčikovog pisanja.
Jedna pesma, jedan fragment. Podseća me na noviju kanadsku poeziju.
Jezik očišćen od patetike i apoteoza. Ne koristi prevelike reči. Ne pravi se pametan. Pesme ne opterećuju. Apsolutno bez pretenzija.
I to bi trebalo da bude to. Još nešto, čisto malo i vi da razmišljate. Manjčikova zbirka Affirmative ne znači po defaultu afirmaciju. U stvari, može biti, ne mora da znači. To je na vama da otkrijete.
Znači, afirmativno i fragmentarno. Neka bude.
A da, bravo za Treći Trg!

Marko Krstić