Žorž Simenon je belgijski književnik koji piše na francuskom jeziku, rođen u Liježu 1903. godine. Vrlo rano odlučuje da se bavi pisanjem. Sa šesnaest godina postaje novinar u Gazet de Lijež, gde je u prvo vreme zadužen za najrazličitije događaje, a kasnije za duhovite komentare o gradskim glasinama. Njegov prvi roman, objavljen pod pseudonimom Žorž Sim, izlazi 1921: Most na Mezi, kratak duhoviti roman o životu u Liježu. Zajedno sa suprugom, slikarkom Režinom Ranšon, seli se 1922. u Pariz, gde uči zanat tako što piše priče i romane-feljtone svih žanrova: policijske, erotske, melodramatske itd. Između 1923. i 1933. objavljuje gotovo dve stotine romana, preko hiljadu priča i veliki broj članaka.
Godine 1929. Simenon piše svog prvog Megrea – Zagonetni Letonac – koga je izdavačka kuća Fajar objavila 1931. Komesar Megre ubrzo postaje veoma popularan lik. Simenon će napisati ukupno sedamdeset dve Megreove pustolovine (kao i nekoliko zbirki priča), od kojih je poslednja – Megre i gospodin Šarl – objavljena 1972. godine.
Ubrzo posle Zagonetnog Letonca Simenon počinje da piše ono što će nazvati svojim „pravim“ ili „teškim romanima“: više od sto deset naslova, od Alzaskog pansiona, objavljenog 1931, do Nevinih iz 1972, preko njegovih najpoznatijih dela: Kuća na kanalu (1933), Čovek koji je posmatrao vozove (1938), Gradonačelnik Vernea (1939), Neznanci u kući (1940), Tri sobe na Menhetnu (1946), Pismo mom sudiji (1947), Sneg je bio prljav (1948), Zvona Bisetra (1963) itd. Uporedo sa plodnom spisateljskom aktivnošću, mnogo putuje, seli se iz Pariza i nastanjuje u Šarantu, a za vreme Drugog svetskog rata u Vandeji. Godine 1945. odlazi iz Evrope u Sjedinjene Američke Države, gde će živeti deset godina; ženi se Denizom Uime. Vraća se u Francusku, a zatim konačno nastanjuje u Švajcarskoj. Godine 1972. odlučuje da prestane da piše. Opremljen magnetofonom, baca se na svoja dvadeset dva Diktata, a onda, posle samoubistva ćerke Mari-Žo, piše ogromne Intimne memoare (1981).
Simenon je umro u Lozani 1989. godine. Mnogi njegovi romani adaptirani su za film i televiziju.
1
RAZROKO DEVOJČE
Neko stidljivo poklica na vrata; ču se kako se neki predmet spušta na pod; jedan prigušeni glas doviknu:
- Pola šest je! Već je prvi put zvonilo za jutrenje.
Megre se promeškolji, osloni se na laktove i krevet zaškripa; dok je začuđeno gledao u prozorčić na strmom krovu, onaj glas se oper začu:
- Želite li da se pričestite?
Inspektor Megre je već bio ustao i stajao je bosih nogu, na podu hladnom kao led. Pođe prema vratima, koja je pre nego što je legao zatvorio nekom vrpcom koju je obavio oko dva eksera. Čuli su se žurni koraci koji su se gubili, i kad se našao u hodniku, jedva je uspeo da u dnu hodnika vidi priliku neke žene u noćnoj košulji i beloj podsuknji.
Zatim podiže bokal s toplom vodom, koji mu je donela Marija Taten, zatvori vrata, pa potraži ogledalo da bi se obrijao.
Sveća je bila pri kraju i mogao je računati još samo na nekoliko minuta pre nego što sasvim dogori. S druge strane prozorčeta na krovu još uvek je vladala mrkla noć, hladna noć na početku zime. Na granama topola oko glavnog trga drhturio je još pokoji sveli list.
Megre se mogao ispraviti samo u sredini sobe, jer se krov strmo spuštao na obe strane. Bilo mu je užasno hladno. Cele noći šibao ga je odnekud mlaz hladnog vazduha i ledio mu teme.
A ta vrsta hladnoće nije mu nimalo prijala, jer ga je podsećala i vraćala u one dane za koje je verovao da su zauvek prošli.
Prvi poziv na jutrenje... Zvona su brujala nad usnulim selom... Megre, dok je bio dečak, nije ustajao iz postelje tako rano... Čekao je drugo zvono, koje je obično zvonilo u četvrt do šeset, jer u to doba nije morao da se brije... samo bi se umio.
Nekad mu nisu donosili toplu vodu... Dešavalo se da se voda smrzne u bokalu... Nešto kasnije po utabanoj stazi čuo bi se bat njegovih koraka.
A sada, dok se oblačio, čuo je kako Marija Taten hoda tamo-amo po krčmi, kako drmusa rešetku na peći, kupi i slaže posuđe i melje kafu.
Navuče sako i mantil. Pre nego što izađe, stavi u buđelar akt na kome je bilo čiodom prikačeno parče hartije ove sadržine:
"Opštinska policija u Mulenu.
Dostavlja pariskoj krivičnoj policiji na upotrebu".
Uz to je bio pridodat i jedan četvrtast list na kome je bilo vrlo čitko napisano:
"Obaveštavam vas da ce na jutrenju u crkvi u Sen-Fijakru biti izvršen zločin".
Taj akt s dostavom vukao se nekoliko dana po pisaćim stolovima pariske krivične policije. Megre ga je sasvim slučajno primetio i veoma se iznenadio.
- Sen-Fijakr, pored Matinjona?
- Verovatno, jer nam ga je dostavila opštinska policija iz Mulena.
I Megre stavi akt u džep. Sen-Fijakr! Matinjon! Mulen! Te reči su za njega značile više nego za ostale.
Bio je rođen u Sen-Fijakru, gde je njegov otac trideset godina bio upravnik zamka! Poslednji put je tamo bio baš na sam dan očeve sahrane; grob mu se nalazi na malom grobiju iza crkve.
"Da će na jutrenju... biti izvršen zločin..."
Megre je stigao jedan dan ranije. Odseo je u seoskoj krčmi, koju je držala Marija Taten.
Ona ga nije poznala, ali je on nju poznao po očima. Ona mala devojčica.sa razrokim očima, tako su je nekada nazivali! Ona slabašna razroka devojčica postala je još suvlja i zrikavija, matora devojka, koja se neprekidno vrzmala po krčmi, kuhinji i dvorištu u kome je gajila zečeve i piliće!
Komesar siđe u krčmu u kojoj je škiljila petrolejska lampa. U jednom uglu nalazio se postavljen sto i na njemu polubeli hleb. Osećao se i miris cigare i provrelog mleka.
- Grešite što nećete danas da se pričestite! Pogotovu kad ste se već potrudili da odete na jutrenje. Bože! Evo vec drugi put zvoni!...
Zvona su tiho brujala. Na ulici su se čuli koraci. Marija Taten se povuče u kuhinju da bi obukla crnu. haljinu, stavila končane rukavice i mali šešir, kome je punđa smetala da stoji pravo.
- Ostavicu vas da završite doručak... Kad izadete, zaključajte vrata, molim vas...
- Ne, ne! Gotov sam s doručkom...
Ona se sva smete zato što će put do crkve preti sa jednim muškarcem! I to muškarcem koji je došao iz Pariza!
Onako sićušna i pognuta napred, grabila je sitnim, hitrim, koracima kroz hladno jutro. Uvelo lišce letelo je na sve strane. Njegovo suvo šuštanje pokazivalo je da je noć bila mrazna.
Primećivale su se ljudske prilike kako hitaju prema slabo osvetljenim crkvenim vratima. Zvona su neprekidno zvonila. Na niskim seoskim kućama poneki prozor je bio osvetljen: ljudi su žuriii da na vreme stignu na jutrenje.I Megre se priseti onog što je nekada u svojoj ranoj mladosti osećao u takvim trenucima; seti se zime, hladnoće koja ga je štipala za oči, prstiju ukočenih od hladnoće, zime koja ga je štipala za oči i, naravno, mirisa kafe! A zatim i onog mirisnog talasa topline koji bi ga zapahnuo kad bi ušao u crkvu blage svetlosti, mirisa voštanih sveća, tamjana...
- lzvinite... Ja imam svoje mesto - reče ona.
I Megre poznade onu stolicu s naslonom za ruke od crvenog pliša koja je pripadala staroj gospođi Taten, majci razroke devojčice.
Uže, koje je zvonar tog trenutka pustio, još je podrhtavalo u dnu crkve. Crkvenjak je završavao paljenje sveca.
Koliko li je dremljivih osoba bilo na tom sablasnom skup? Petnaest najviše. Od toga samo tri muškarca: crkvenjak, zvonar i Megre.
"...biti izvršen zločin..."
Policija u Mulenu gledala je na to kao na neku neduhovitu i primitivnu šalu i nije se mnogo uzbuđivala. U pariskoj policiji ljudi su se čudili kad su videli da se inspektor sprema da ide u Mulen.
Megre je čuo šum iza vrata koja su se nalazila desno od oltara, i tačno je pogađao šta se događa tamo u crkvenoj riznici. Ministrant je zakasnio; sveštenik je bez ijedne reči navukao odeždu, sklopio ruke i pošao prema oltaru, praćen dečakom, koji se šepurio u svojoj haljini...
Dečak je bio ridokos. On prodrma svoje zvonce, i otpoče mrmljanje liturgiskih molitvi.
".. da će na jutrenju..."
Megre je posmatrao sve te senke, jednu po jednu.
Bilo je pet starica, od koj ih su tri imale svoje stalno mesto, Zatim jedna debela farmerka. Nekoliko mlađih seljanki i jedan dečak...
Napolju se začu šum automobila. Vrata zaškripaše. Čuše se sitni, laki koraci i pojavi se jedna dama u crnini, koja prode kroz celu crkvu.
Pored pevnice je postojao čitav red posebnih mesta, rezervisanih za ljude iz zamka; to su bila tvrda sedišta od starog politiranog drveta. I ona žena se baš tu smesti skoro nečujno, praćena pogledom seljanki.
".. Requiem oeternam dona eis Domine..."
Megre je možda još i sad mogao da otpevava svešteniku. Nasmeši se pri pomisli da je nekada više voleo opela od običnih liturgija, zato što su molitve bile kraće. Sećao se liturgija koje su bile završavane za petnaest minuta!
Ali sad je pasmatrao samo onu ženu koja je sedela na stolici u gotskom stilu. Jedva je nazirao njen profil. Pitao se u nedoumici da li je to grofica de Sen- Fijakr.
" "Dies iroe, dies illa... "
Ipak, to je bila ona! Megre ju je poslednji put video
kad je imala dvadeset pet ili dvadeset šest godina. Tada je bila visoka, vitka, setna žena, koju je izdaleka viđao kako šeta pa parku.
Sada je morala imati dobrih šezdeset godina... Molila se usrdno... Imala je ispijeno, mršavo lice i suviše duge, vrlo lepe ruke, kojima je čvrsto držala molitvenik...
Megre se smestio u poslednjem redu slamnih stolica, za koje se u praznične dane plaćalo po pet santima, ali se u obične dane sedelo besplatno.
"... biti izvršen zločin..."
Ustade zajedno s ostalima kad sveštenik poče da čita Jevanđelje. More sitnica i pojedinosti potsećalo ga je na ranu mladost, i uspomene su navirale.I tako mu najednom pade na pamet:
"Na Dan mrtvih isti sveštenik služi tri službe..."
U svoje doba ručavao je kod sveštenika između druge i treće službe. Za ručak je dobijao jedno kuvano jaje i malo kozjeg sira!
Milenska policija je bila u pravu. Ovde se zaista ne može desiti bilo kakav zločin! Crkvenjak je sedeo na krajnjem sedištu rezervisanom za stanovnike zamka, četiri mesta dalje od grofice. Zvonar je teškim i sporim koracima izašao iz crkve, kao direktor pozorišta kome nije mnogo stalo do predstave koja se trenutno igra u njegovem pozorištu.
Od muškaraca behu ostali još samo Megre i sveštenik, mladi sveštenik vatrenog pogleda kao u nekog mistika. Nije se žurio, kao onaj stari sveštenik koga je inspektor nekad poznavao. Nije gutao i preskakao polovinu stihova iz Biblije.
I ubrzo svi prisutni prikloniše glave dok je sveštenik vršio pričešće. Majušno zvono koje je nosio ministrant zvonilo je bez prestanka.
Jedini se Megre nije pričestio. Sve žene skrštenih ruku i skrušena pogleda počeše da se približavaju prestolu. Kroz sveštenikove ruke klizile su nafore, tako bezbojno, da su izgledale nestvarne.
Služba je tekla dalje. Grofica je pokrila lice rukama.
"Pater Noster...
"Et ne nos inducas in tentationem... "
Prsti stare dame se razmakoše, otkrivajući uznemireno lice; grofica otvori molitvenik.
Još četiri minuta do kraja! Sveštenik je čitao molitve. Ostalo je još samo Jevandelje, i onda je kraj! Svi će izaći! I ništa se neće dogoditi, ni pomena od zločina!
Međutim u prijavi je lepo pisalo: na jutrenju... Crkvenjak se podiže sa svoga sedišta i ude u crkvenu riznicu, što je bio znak da je služba završena...
Grofica de Sen-Fijakr ponovo pokri lice rukama. Nije se pomerala. Većina starica bila je isto tako nepomična.“Ite missa est...”...Služba je završena”...
Tek tada Megre oseti koliko su mu živci napregnuti. Nije ni bio svestan toga. Nehotice duboko uzdahnu. S nestrpljenjem je očekivao kraj čitanja poslednje glave Jevandelja, pomišljajući kako će se za koji minut napolju nadisati svežeg vazduha, videti ljude kako šetaju i čuti ih kako čavrljaju o svemu i svačemu.
Starice se prenuše sve u isti mah i krenuše prema izlaznim vratima, gazeći po četvrtastim plavim pločama hrama. Jedna seljanka se uputi prema izlazu, za njom pođe još jedna. Crkvenjak se pojavi sa levkastim poklopcem za gašenje sveća, i talas plavog dima smeni drhtave plamenove.
Napolju se beše sasvim razdanilo. Neka sivkasta svetlost prodirala je u crkvu, a s njom i talas hladnog vazduha.
U crkvi su ostale još samo tri osobe... Pa dve... Jedna stolica zaškripa... Ostala je još samo grofica. Megreovi živci su bili zategnuti kao strune...
Pošto je obavio svoj posao, crkvenjak pogleda u gospodu de Sen-Fijakr. Na licu mu se ocrta nespokojstvo. U istom trenutku inspektor mu se približi.
Njih dvojica stajali su pored nje, čudeći se što je nepomična, pokušavajući da joj vide lice, koje su skrivale sklopljene ruke.
Megre je, zabrinut i uznemiren, dotače po ramenu. Grofičino telo se zaljulja, kao da je izgubilo ravnotežu, skotrlja se na pod i ostade nepomična.
Grofica de Sen-Fijakr bila je mrtva.
