Abraksasov vodič niz dokumentarni film

27.05.11 Popboks

Zbirka urnebesnih eseja o dokumentarnom filmu ili razorna autobiografska proza? Vi odlučite
Popboksovi čitaoci sa stažom sećaju se vremena kada je Bojan Pandža, pod nadimkom Impaler NHS harao forumom ove institucije, održavajući vatru diskusije koja je neretko umela da pređe i u nekontrolisani požar. Možda se sa njime niste (često) (ili uopšte) slagali ali niste mogli da ne primetite koliko strasti ulaže u sve što radi, u sve što veruje.
Pandža je uvek bio takav, i dok je bio hardcore strejter i dok je bio hardcore džanki i dok je bio fudbalski huligan, anarhista, prestupnik, robijaš, uvek i u svemu do kraja, bez rezervi, bez kalkulacija i zaštitne opreme, spreman da izgubi i život ako će to značiti da će ga zaista živeti. U poslednjih nekoliko godina njegova strast i bogati spektar opsesija štedro su stavljani na uvid javnosti putem njegovog bloga Abraxas 365 Dokumentarci koji je postao referentno mesto u zemlji, regionu i šire za ljude koje interesuju dokumentarni filmovi.
Stvarnost kao čudnija, bolesnija, nadahnutija i naprosto stvarnija od svake fikcije, uhvaćena u dokumentarnim filmovima raznih autora, od onih sa ogromnim budžetima velikih TV mreža pa do gerilaca sa jeftinim digitalcima, postala je predmet Pandžinih opsesivnih analiza. Kao čovek od društva uglavom skrajnut (na obostranu korist i bezbednost), Pandža je tokom poslednjih nekoliko godina pogledao zastrašujuću količinu materijala, deleći svoje opservacije sa čitaocima u formi sirovih, toku svesti sklonih blog postova čija je zajednička crta anarhični prkos akademskoj disciplini i jedna dekadentna otvorenost za sve teme i ideje. A znaš li ti jadan da smo mi ođe za okultno zaduženi? Abraksasov vodič niz dokumentarni film je izbor nekih od tekstova napisanih u ovom periodu.
Zašto bi iko ko ima pristup Internetu kupio ovu knjigu? To je sjajno pitanje. Izbor tekstova za potrebe ove kolekcije urađen je bez vidnog sistema – u knjizi nema ni podele na tematske celine koju na Internetu obezbeđuju metatagovi – lektura i korektura su odrađeni strategijom sačmare, a crno-bele reprodukcije kutija ovih fimova neće nikoga oboriti s nogu svojim estetskim kvalitetima. A ipak, sedenje u fotelji i čitanje jednog za drugim prikaza koji iznova i iznova izleću sa šina i pričaju više o autoru nego o samim filmovima je opčinjujuće i jedno od najzabavnijih iskustava koje možete sa knjigom u rukama imati ovih dana.
Pandža nije nikakav filmski kritičar i ova knijga je popis njegovih opsesija mnogo više nego zbirka kritika. Ovo je u velikoj meri zbir priloga za njegovu intelektualnu (i antiintelektualnu) biografiju, gomila iskidanih fragmenata njegovog života sklopljena nasumičnim redosledom oko tema koje služe samo da ga poguraju na još jednu urnebesnu i potresnu meditaciju o sebi i društvu u kome/ nasuprot koga živi. Politički protesti (sa svojom naivnošću i iskrenošću), zatvorska iskustva, narkotički eksperimenti koji polaze po zlu, psihijatrijski ponori u koje se iznova upada i noktima izvlači, dementne urbane pustolovine sa poukama koje ne zvuče namešteno već najprirodnije moguće – ovo, ovo je pravi sadržaj te kolekcije filmskih prikaza. Pandža se ne krije iza maske kritičara niti se stidi svojih promašaja, grešaka, osramoćenja, ali ni pobeda. On je iskren do bola i koliko god ovo delovalo kao negativna karakteristika za jednog pripovedača, njegovo je pripovedanje sasvim opojno (i sasvim haotično).
Dodajte ovom i jezik koji je sočan, neukrotiv, koji se sprda sa samim sobom i stalno je na razmeđi između očaja i euforije, baš kao i njegov vlasnik uhvaćen u stalnom klaćenju između depresivnih i maničnih faza njegove bolesti i imate knjigu koja prostor između kritike i ispovesti, dokumentaristike i fikcije poništava kako malo ko ume. Pandža je možda socijalni otpadnik kome nikada ne biste dali svoju ćerku za ženu, ali on odlazi na mesta o kojima mi samo možemo da čitamo. I treba.

Uroš Smiljanić