Vladeta Jerotić je rođen 1924. godine u Beogradu u kome je završio gimnaziju i medicinski fakultet.
Specijalizirao je neuropsihijatriju, a u Švajcarskoj, Nemačkoj i Francuskoj psihoterapiju. Radio je više decenija kao šef Psihoterapeutskog odeljenja bolnice "Dr Dragiša Mišović". Od 1985. kao profesor po pozivu predaje Pastirsku psihologiju i medicinu na Teološkom fakultetu u Beogradu.
Jerotić je razvio obimnu i plodnu publicističku delatnost iz graničnih oblasti religije i psihoterapije i filosofije i psihijatrije. Takođe je održao predavanja iz psihijatrije, religije i književnosti u gotovo svim većim gradovima Jugoslavije.
Od 1984. godine Vladeta Jerotić je član Udruženja književnika Srbije, a redovan je član Medicinske akademije i dopisni član Srpske akademije nauka.
PREDGOVOR
Posle mojih višegodišnjih nastupanja kao psihijatra i hrišćanskog psihoterapeuta, a od 1985. godine i kao profesora Bogoslovskog fakulteta u Beogradu (po pozivu) – na velikom broju otvorenih tribina u Beogradu i u unutrašnjosti zemlje, kada sam imao priliku da razgovaram sa prisutnim slušaocima, rešio sam da sačinim ovo delo od 50 pitanja i isto toliko mojih odgovora. Pitanja koja su mi sagovornici i polemičari postavljali prelazila su naravno, broj od pedeset. Mnoga pitanja, koja nisam uzeo u obzir prilikom ovog izbora od pedeset, bila su ili relativno slična ovim, ili se nisu odnosila na psihoterapeutsko-hrišćansku praksu, moju dugogodišnju delatnost, ili su mi se, najzad, učinila nezanimljivim.
Moj izbor pitanja može se učiniti i pristrasnim. Prihvatam ovakvu primedbu. Birao sam ona koja su mene lično mučila, o kojima sam više godina razmišljao, a njihov izbor pravdao sam i relativno širokim interesovanjem publike.
Valja istaći da su ljudi koji su mi postavljali ova pitanja, bili različitog uzrasta, zanimanja i pola, rekao bih da su preovlađivali mlađi i sredovečni, uglavnom obrazovani i visokoobrazovani. Među njima je bilo i dobrih poznavalaca mojih knjiga, odnosno mog životnog opredeljenja. Pitanja ovde zastupljena bila su mi postavljana najčešće pismenim putem, dok sam ona usmeno postavljena, koja su mi se učinila vrednim odgovora, smesta beležio; otud mogu da jemčim za njihovu autentičnost.
Možda mi je najteži problem predstavljalo razvrstavanje, relativno različitih pitanja u određene skupine. Sabrao sam ih, najzad, prema njihovoj učestalosti (od najbrojnijih do najređih), i poređao ih ovako kako su u sadržaju ove knjige navedena. Na kraju nisam bio naročito zadovoljan ovakvim rasporedom. Nisam, naime, ni sada uveren da neka pitanja nije trebalo da nađu odgovor u nekoj drugoj skupini pojmova; možda sam neka nepravedno izostavio, i, naravno, daleko sam od uverenja da sam na neka osetljiva ili tugaljiva pitanja odgovorio ispravno i zadovoljavajuće. Ovakva moja sumnja u tačnost odgovora, manje se, prirodno, odnosi na pitanja slušalaca iz moje uže profesionalne delatnosti (psihijatrije, psihoterapije, psihologije), a mnogo više na teška, nekad i osetljiva pitanja (verujem i za pravoslavne duhovnike i hrišćanske teologe) iz opšte hrišćanske i pravoslavno-hrišćanske teorije i prakse.
Svestan svoje teološke i pravoslavno-teološke nedovoljnosti, iskreno molim za oproštaj sve one čitaoce koji će biti nezadovoljni mojim odgovorima, upućujući ih onim iskusnim pravoslavnim duhovnicima u manastirima i crkvama koji će im pokazati pouzdaniji pravac pravoslavnog oboženja.Kao i većina mojih objavljenih knjiga, i ova sadašnja upućena je u prvom redu onim mlađim intelektualcima–tragaocima za Bogom i smislom života, koji još nisu stigli da sebe zadovoljavajuće opravoslave i ocrkvene, a mislim da je broj ovakvih u srpskoj sredini, na kraju XX veka, prilično veliki. Da li sam uspeo da u ovom mome novom i smelom poduhvatu izaberem stvarno aktuelna, i za većinu mladih bogotražitelja danas, odista suštinska pitanja, a naročito, da li sam na njih uspeo da na zadovoljavajući način odgovorim, trebalo bi da kažu čitaoci ove knjige; od njihovih potvrda, opiranja i novih pitanja, očekujem, zapravo, najviše.
Autor
