21 za 21

24.10.11

U antologiji „21 za 21” dominiraju pripovedači srednje generacije, moji generacijski drugovi i sledeća generacija

Izdavačka kuća „Agora” iz Zrenjanina, u biblioteci „Pogled preko svega”, objavila je antologiju „21 za 21” (srpske priče s početka novog veka), koju je priredio Vasa Pavković (1953), esejista, književni kritičar, pesnik, pripovedač, romansijer, antologičar. Priređivač je sačinio antologiju od 21 autora, koji su, po njegovom mišljenju, bili najzanimljiviji pripovedači u prvoj deceniji XXI veka.

U antologiji su, pre svega, zastupljeni mlađi autori. Kojim ste se kriterijumima rukovodili kada ste birali pripovedače?
U antologiji „21 za 21” dominiraju pripovedači srednje generacije, moji generacijski drugovi i sledeća generacija. Opredeljivao sam se po kvalitetu priča i po njihovoj poetičkoj originalnosti u kontekstu srpske i svetske pripovedačke scene i poslednjih pet-šest godina krojio ovu knjigu. Tako da se ona delimično oslanja i na moju knjigu „Tajno društvo”. Nisu me interesovale generacijske podele, već sam želeo da predstavim odlične priče i najbolje naše pripovedače prve decenije 21. veka. Takođe, insistirao sam na samostalnim, nezavisnim autorskim ličnostima koji pišući ne koriste klanovske merdevine, poznanstva sa savetnicima ministarstva i slične kozmetičke „preparate”, kao ni svoju poziciju izdavača.

Malo je autora starije generacije: Mirjana Pavlović, Milica Mićić Dimovska, David Albahari, Radovan Beli Marković... Stiže, očigledno, nova generacija pripovedača?
Završetak knjige „21 za 21” pokazuje da je malo novih mladih pripovedača. Mihajlo Spasojević i Borivoje Adašević, takođe, nisu premladi. Ni Ivana Dimić, sa pet pripovedačkih knjiga, ni Divna Vuksanović, sa desetak autorskih naslova različitih žanrova – nisu novi pisci, već spisateljice nešto manje poznate široj javnosti. Mladi pripovedači, oni koji imaju ispod 30 godina, danas imaju vrlo malo prostora za objavljivanje. Trenutno priču objavljuje samo nedeljom „Politika” i, od šire publike udaljeni, književni časopisi. Vidite, za kratko vreme, otišli su iz života tri velika srpska pripovedača: Aleksandar Tišma, Pavle Ugrinov i Milorad Pavić. Uz to, mnogi odlični mlađi pisci, po prirodi svog talenta, priču i ne pišu, već, uglavnom, romane. Recimo, Srđan Valjarević, Vladimir Kecmanović, Uglješa Šajtinac... Priči nije lako.

Šta su najčešće teme pripovedača zastupljenih u ovoj antologiji?
Tematika priča je raznovrsna i tiče se kako simboličkih slika iz realnog života, tako i angažovanih fabula i likova koji žive u zamršenim mrežama svoje i naše svakodnevice. Kao da je svaka priča mali univerzum za sebe i povremeno se učini kao da Slobodana Tišmu i Svetislava Basaru ne povezuje ništa sem jezika, što važi i za Davida Albaharija i Jelenu Lengold, Gorana Petrovića i Mihajla Spasojevića i sve druge pisce u antologiji. Možda je zanimljivo da se tema emigrantskog života, kao i tema odlaska iz Srbije i boravka na drugom mestu, pojavljuje u više priča.

Prozni pisci, obično, počinju zbirkom priča, a onda prelaze na roman i priči se, najčešće, više ne vraćaju. Zašto?
To je tačno, prouzrokovano je duhom vremena. Publika voli romane, izdavači traže romane, pa i za pisce predstavljaju izazov. Šteta je što su neki od najboljih naših prozaista, gotovo, prestali da pišu priču, pa nisu imali knjigu priča u ovoj dekadi ili su imali svega jednu. Kao Vladan Matijević, Mirjana Novaković, Vladimir Pištalo, Uglješa Šajtinac i neki drugi moji favoriti.

U Srbiji se godišnje objavi oko 150 romana, a znatno manje zbirki priča. Kako to objašnjavate?
Priča je zahtevna, ali je više niko ne traži od pisca. Upravo stoga, majstori romana koji joj se vraćaju i paralelno je pišu, zaslužuju dodatno čitalačko i kritičarsko poštovanje. Uz pomenute autore, istakao bih i Ljubicu Arsić, Zorana Ćirića, Đorđa Jakova, Aleksandra Gatalicu, Aleksandra Bjelogrlića i Slavoljuba Markovića. Ne manje Gordanu Ćirjanić, Đorđa Pisareva, Lauru Barnu i Franju Petrinovića. Kao što vidite, za razliku od mnogih mojih kritičarskih kolega, ja ne volim da govorim okruglo pa na ćoše, pominjući samo Homera i eventualno Dostojevskog. Volim da govorim o stvarnim ljudima sa imenima koja su tu oko nas, kao i oni, vredni svake pažnje.

Kakvu sudbinu predviđate priči, hoće li ona izgubiti bitku s romanom?
Priča opstaje jer je potrebna i draga nekim piscima i nekim njihovim čitaocima. Čvrsto verujem da će opstati dok bude književnosti, a knjiga „21 za 21” pokušava da joj pomogne, pokazujući koliko je priča u srpskoj književnosti i dalje živa, kvalitetna, zavodljiva.

Da li vam je žao što u ovu antologiju neki pisci nisu ušli?
Svakako. Ali kako sam rekao u uvodu, navodeći i dosta imena, neki pisci su „zamenjeni” drugima jer u ovih deset godina nisu imali novu knjigu priča ili je ona bila slabija od onih iz prošlog veka. U ovakvom poslu su ogrešenja nužna, ali postoje drugi antologičari, pa će neko od propuštenih – biti u njihovim izborima. Svakako da bih voleo da su u knjizi Voja Čolanović, Danilo Nikolić, Slavko Lebedinski, Olga Ostojić Belča, Milovan Marčetić, Nemanja Mitrović, Mikailo Bodiroga, Sonja Atanasijević, Stana Dinić Skočajić, Nikola Malović... Ali, nije se moglo dalje od obavezujuće šifre naslova.

Zoran Radisavljević