Dvanaest nemogućih : priče buntovnih arapskih pisaca

Dvanaest nemogućih

priče buntovnih arapskih pisaca

Izdavač: Laguna

Savremene arapske zabranjene priče.
Abdulah Hakam – Idris el Sagir – Mahmud el Adžemi – Abdusetar Nasir – Adil Kamil – Hedija Husein – Zekerija Tamir – Fahri Kaavar – Selva Bakr
Mala antologija 12 kratkih priča devetorice renomiranih savremenih pisaca iz 7 arapskih zemalja, prevedenih na srpski sa savremenog standardnog arapskog jezika, poseban je kuriozitet jer je svaka priča bila povod ili za hapšenje autora ili za zabranu časopisa gde je nepodobna priča objavljena ili za nasilno provaljivanje u prostorije časopisa.
U drugom delu knjige

čitalac ima priliku da, uz kratku biobibliografsku belešku o svakom piscu, stekne uvid u istorijat slučaja posle objavljivanja svake „proskribovane“ priče, sa političkim konsekvencama i po priču i po pisca. Posebno je zanimljivo bilo traganje za identitetom saudijskog pisca prve priče u antologiji, koji se potpisao pseudonimom jer je strahovao od odmazde tajne policije u svojoj zemlji.
U svojevrsnom post skriptumu na kraju knjige priređivač i prevodilac Srpko Leštarić daje svoj pogled na značaj ovakvih antologija, angažovanost savremenih pisaca i univerzalnu vrednost ovakvih priča, ma s kog kraja sveta dolazile, priča koje život prikazuju bez ulepšavanja i pisaca koji zastupaju slobodu književnog izraza bez tabu-tema.

Ostali naslovi koji sadrže ključne reči: Arapska književnost
Ostali naslovi iz oblasti: Pripovetke

2018; Broširani povez; latinica; 21 cm; 181 str.; 978-86-521-3091-7;

Priče buntovnih arapskih pisaca

12 Nemogućih

Pred nama je nesvakidašnja zbirka sastavljena od izabranih priča arapskih pisaca srednje generacije, kojima je zajednički kritičan stav prema totalitarnim režimima svojih domovina. O teškoćama sa kojima se autori susreću prilikom pisanja i objavljivanja ovakvih dela, Srpko Leštarić, koji je ovde u ulozi ne samo prevodioca sa arapskog, već i priređivača i komentatora, beleži : "Provlačeći se kroz rešeto cenzure kao kamila kroz iglene uši, one su bile uzrok rasturanju redakcija časopisa, smenjivanju urednika listova, javnim zabranama knjiga (ako su uspele ući u koju), utamničenju autora ili njihovom tajnom stavljanju na crne liste".

Kriterijum za odabir nije bio poznato ime pisca, već kvalitet i originalnost samih priča, tako da se među autorima zastupljenim u zbirci nalaze i proslavljeni i skoro nepoznati. Broj 12 u naslovu važi za jedan od svetih i mističnih brojeva, a pored dvanaest priča u knjizi, odnosi se i na čitavih dvanaest godina koliko je trajalo prevođenje i rad na zbirci. Poznajući taj podatak, postaje jasniji trud koji je potreban da se ovakva dela, koja se često ne mogu naći u zvaničnim antologijama arapske književnosti, pronađu i iznesu pred javnost. U slučaju priče koja dolazi iz Saudijske Arabije slučaj je bio dodatno otežan petnaestogodišnjim traganjem za identitetom autora, koji je zbog realne opasnosti objavio priču pod pseudonimom. Odeljak naslovljen "Priče o pričama" donosi kratke biografije autora, a ponegde i duže esejističke beleške koje pomažu čitaocu da bolje razume kontekst u kom su priče nastale.

Kako je poznato i iz ranijih vremena kada su umetnici bili sprečeni da otvoreno imenuju probleme koji ih muče, oni veštiji među njima pronalazili su zaobilazne načine da se izraze, takve koji će promaći cenzorima, a dopreti do ciljane publike. Alegorija je jedno od čestih književnih sredstava koja se pri tom koriste, kakav je slučaj u priči iz Kuvajta, koja govori o konjima kojima je zbog obesnosti vladara zabranjeno da njište. Pored tog postupka, mnogi pisci koriste i lokalizme, "interne šale" koje može da razume samo posvećeni krug ljudi. Problem u tom slučaju je pozamašna količina komentara koje takve priče iziskuju. Neke od priča traže rešenje u fragmentarnosti, koja ostavlja čitaocu da dopuni značenje, dok se druge okreću fantastici, kao priča-izveštaj koja dolazi iz Saudijske Arabije, u kojoj likvidirani vaskrsavaju, dovodeći svoje ubice do izbezumljenja. Za razliku od te kvazidokumentarističke forme bliske Borhesu, priča iz Maroka po svojim brzim kadrovima i scenama je slična kratkom filmu. Tematika koja se bavi teškim položajem žene u arapskom svetu, poznata većinom iz iranske kinematografije, i ovde je zastupljena pričama poznate spisateljice iz Egipta.Posebno mesto u zbirci zauzimaju autori iz Iraka, od kojih je najpoznatiji Abduset Nasir. Ovaj pripovedač, romanopisac i scenarista, čiju je knjigu priča, "Najsrećniji čovek na svetu", prošle godine objavila beogradska Geopoetika, u Iraku je do te mere cenjen da mu je i sam Sadam Husein odao hvalu upotrebivši uz njegovo ime izraz "blistavi", koji od tad ide uz njega kao stalni epitet. Ipak, to ga nije sprečilo da zbog jedne od priča u ovoj zbirci bude uhapšen i držan u samici 10 meseci. U atmosferi sličnoj Andrićevim pričama, ona govori o poznatoj kafani u Bagdadu gde se okupljaju književnici, umetnici i ljudi slobodnog duha. Otkako je početkom osamdesetih vlast zabranila i klub Udruženja književnika, kafedžinice su postale poslednje oaze slobodoumlja u Iraku. Pre nego što se ponude kojem listu ili izdavaču, sve "opasne" priče, pesme i drame, čak i izvodi iz romana, čitaju se u kafeima, a slušaoci pri tom dobacuju komentare, pitanja, glasno se smeju ili odobravaju.

Iz Nasirovog pera dolazi i jedan od retkih opisa koji neuvijeno slika represivno društvo Iraka : "U našem gradu prepunom razvrata i mikroba, na našim razrovanim ulicama s kojih se, poput pare, širi dah trule ribe i tela mučenih po tamnicama, sve nam je zabranjeno." Nasir je emigrirao 1999. godine, a pošto je i nakon toga upućivao kritike na račun iračkog režima, kaže kako očekuje likvidatore da dođu po njega. Neki od drugih pisaca takođe su emigrirali u tolerantnije arapske zemlje, ili na zapad, iako većina još živi u svojim zemljama. U sredinama u kojima je sloboda govora i mišljenja krajnje ograničena, gde ljude lako "guta mrak", ove priče predstavljaju svedočanstvo o jednom obliku borbe za očuvanje ljudskog dostojanstva.

Tijana Spasić